Dugovečni temelj bratskog kulta

PO POVRATKU iz Rusije, vladika Vasilije je zatekao veoma zategnute odnose s Turcima zbog izbegavanja Crnogoraca da im plaćaju danak i druge namete. Porta je pretila slanjem kaznene ekspedicije u one delove Crne Gore gde su dugovi bili najveći. Pošto je lepo dočekan u Petrogradu, Vasilije je smatrao da može lično, putem pisma, da se obrati ruskoj carici Jelisaveti Petrovnoj, s molbom da ruska diplomatija učini pritisak na tursku vladu kako bi se sprečilo kažnjavanje Crnogoraca zbog neplaćanja dažbina. Ruska carica se odazvala ovoj molbi i zahtevala od svog predstavnika u Carigradu kneza Obreškova da uloži demarš na Porti kako bi se sprečile represalije prema stanovništvu u Crnoj Gori. Istoričari tvrde da je to prvi slučaj u istoriji rusko-crnogorskih odnosa da se ruska vlada zvanično založila za Crnu Goru. U kasnijem periodu, sličnih ruskih diplomatskih intervencija na Porti, radi zaštite pravoslavnog stanovništva u Crnoj Gori, bilo je sve više.

VLADIKA Vasilije je smatrao da će biti dobro da ponovo ode u Rusiju, pa je u Petrograd stigao krajem zime 1758. godine. Kao i za vreme prve posete, i sada je neumorno pisao svakom za koga je smatrao da može bilo kako uticati na ostvarenje njegovih planova, s tim što je u podnošenju predloga ruskoj vladi bio izdašniji i maštovitiji nego pre pet godina. Međutim, ceo projekat koji je podneo carici Jelisaveti Petrovnoj, prema mišljenju istoričara Rakočevića, bio je pun neostvarivih zahteva. Bez ikakvih obzira na stvarni život i stvarnu politiku tadašnje Rusije, on se usudio da traži sledeće: da ruski dvor isplaćuje Crnoj Gori godišnje ni manje ni više nego 50.000 červonaca; da se u Crnu Goru pošalju topovi i artiljerci, zatim inženjeri za istraživanje i eksploataciju ruda; da dobije štampariju i tipografske radnike; da Rusi od austrijske carice Marije Terezije zatraže grad Rijeku, čime bi bio olakšan saobraćaj između Rusije i Crne Gore, a uz to bi ruska imperija stekla bazu na Sredozemlju.

RUSKI dvor je ovoga puta bio bolje obavešten o Vasiliju nego prilikom njegove prve posete. Kao odgovor na sve njegove silne predloge, dvor je odobrio izvesne skromne novčane sume, čak manje nego nekoliko godina ranije: crnogorskom narodu je poklonjeno 1.000 zlatnih dukata, glavnim članovima crnogorske delegacije po 50 dukata, po 50 rubalja svima za troškove boravka, 2.000 rubalja za put, 1.000 rubalja Vasiliju i 3.000 rubalja za Cetinjski manastir. Razume se da Vasilije nije bio zadovoljan takvim ishodom, pa je ostao i dalje u Rusiji i nastojao da izvuče još koju paru. Tako je od Svetog sinoda dobio nešto više od 1.100 rublja, a carica je čak pristala da doda zamašnu sumu od 15.000 rubalja, ali novac nije stigao u Vasilijeve ruke, nego je uručen ruskom pukovniku Pučkovu sa zadatkom da ga on preda Crnogorcima i da, ujedno, ispita stvarne prilike u Crnoj Gori.

KADA se vratio iz Rusije, kod vladike Vasilija desila se velika promena. Sva iskustva, sve što je dotad radio i posledice takvog rada, i pored sve njegove zanesenosti, nisu mogle proći bez traga na njegovo dalje mišljenje i ponašanje. On je svakako morao napraviti nekakav obračun sa sobom i svojom delatnošću jer se odjednom dosta promenio. Sada je počeo da savetuje svojim sunarodnicima da plaćaju harač Turcima, te da budu u miru i sa njima i sa Mlečanima. Zatim je počeo da sledi vladiku Savu i da čini ono što je Sava radio za celog svog dugog života: da pribira zemlju za Cetinjski manastir. I to je, kao i sve ostalo, radio sa sebi svojstvenom strašću, predano i neumorno.

U trenutku uočljive promene ponašanja i držanja vladike Vasilija i njegovog vidnog prilagođavanja realnim i racionalnim pogledima na politički život, na Cetinju se saznalo da je 1762. godine na carski presto u Rusiji stupila nova vladarka - Katarina Velika.

IZ DANAŠNjE perspektive može se pozitivno oceniti ponašanje i reagovanje plemenskih starešina i sveštenstva u Crnoj Gori na vest o promeni vlasti u Petrogradu. S preciznim i realnim političkim instinktom, u Cetinjskoj mitropoliji je ocenjeno da dolazak nove carice nije obična i rutinska dvorska promena, nego da označava rađanje jednog novog doba koje će imati uticaj i ostaviti duboke tragove na evropske događaje i prilike. Upravo to su bili razlozi da najviše crkvene i plemenske starešine donesu odluku da vladika Vasilije po treći i poslednji put otputuje u Rusiju i pokloni se novoj ruskoj vladarki i zatraži njenu zaštitu za narod u Crnoj Gori.

Vladika je krenuo na put 5. juna 1765. godine, a sa njim su pošli jerođakon Petar Petrović i jeromonah iz Maine Josif Vukićević. Stigavši preko Beča i Kijeva u Petrograd, prvo što je vladika Vasilije odlučio da uradi je da uputi pismo carici Katarini II i ruskom kancelaru (predsedniku vlade) Nikiti Paninu.

U PISMU kancelaru, Vasilije kaže da nije došao u Petrograd radi svoje lične sreće i slave, već radi toga da novoj carici izrazi podaničku vernost. Vladika je zahtevao od državnog kancelara i da mu izdejstvuje audijenciju kod carice. U pismu carici Katarini, vladika joj je čestitao dolazak na presto i zaželeo joj dobro zdravlje i dug život, kao i njenom sinu Pavlu Petroviču, budućem ruskom caru.

Carica se odazvala molbi vladike i sugestiji svoga predsednika vlade i primila crnogorskog gosta u dvorskoj kapeli, smatrajući da to mesto najbolje odgovara duhovnom činu vladike. Prilikom susreta sa caricom, Vasilije je održao duži govor u kojem je, u ime naroda u Crnoj Gori, zaželeo carici Katarini mnogo uspeha u obavljanju odgovorne vladarske dužnosti.

VLADIČIN govor je, kako se vidi iz dvorskih dokumenata, ostavio snažan utisak na caricu, i ona je odmah naložila kancelaru Paninu i vicekancelaru Golicinu da prihvate sve opravdane zahteve crnogorskog vladara, kako u vezi s materijalnim, tako i u vezi s političkim pitanja.

Kada su visoki ruski zvaničnici počeli da izrađuju plan i program pomoći Crnoj Gori, u kabinet predsednika vlade stigla je vest da se vladika Vasilije naglo razboleo i ubrzo umro. Pošto su caricu Katarinu obavestili o smrti Vasilija, ona je izdala nalog da se on sahrani u Blagoveščenskoj crkvi, u okviru manastira (lavre) Aleksandra Nevskog u Petrogradu, a da opelo služi njen dvorski sveštenik. Tako visoko odavanje počasti vladici Vasiliju Petroviću je u skladu s njegovim nastojanjem da se u Crnoj Gori izgradi dugovečni temelj ruskoga kulta.

POŠTOVANjE PREMA NARODU

ČINjENICA da je vladika Vasilije sahranjen u Blagoveščenskoj crkvi, u kompleksu manastira Aleksandra Nevskog u Petrogradu, u kojoj počivaju najistaknutije ruske ličnosti, uključujući i slavnog vojskovođu Aleksandra Suvorova, najbolje govori o tome da je carica Katarina imala visoko mišljenje ne samo o vladici Vasiliju, nego i o narodu iz koga je poticao.