Varalica među Crnogorcima

NEPOSREDNO posle smrti vladike Vasilija, u Crnoj Gori se desio jedan događaj koji je zapretio da zamuti rusko-crnogorske odnose. To je bila pojava samozvanog vladara Šćepana Malog, koji je, iznenada, došao u Crnu Goru sredinom 1767. godine. Nezgode u vezi sa Rusijom izbile su zbog toga što se Šćepan predstavio kao ruski car Petar III, koji je došao, kako je govorio, da spase Crnogorce od svih nevolja ovog sveta. Problem sa lažnim predstavljanjem Šćepana bio je u tome što je stvarni car Petar III bio nekada muž ruske carice Katarine Velike, koja je upravo u to vreme stupila na presto.

Katarina se mnogo ranije rastala od Petra, jer je bio psihički bolestan i često ju je maltretirao i ponižavao. Umobolno ponašanje ruskog cara bio je glavni razlog što je grupa dvorskih ljudi i oficira na čelu sa braćom Orlov izvršila državni udar, svrgla s vlasti Petra III i kasnije ga ubila, a Katarinu proglasila za caricu. Naravno da je pojava nepoznate i tajanstvene ličnosti u Crnoj Gori, koja se predstavljala kao ruski car, bila veoma neugodna za caricu Katarinu, koja se upravo u to vreme učvršćivala na vlasti i sticala simpatije u ruskim vladajućim krugovima.

JEDNO pismo carica Katarina II je uputila Crnogorcima u martu 1768. godine i njime im skrenula pažnju da ne nasedaju na laži i prevare Šćepana Malog. Duhovnim i svetovnim poglavarima u Crnoj Gori to pismo je verovatno činilo čast, jer se jednom malom narodu na Balkanu prvi put u istoriji obratila lično jedna od najvećih vladarki u Evropi. Pri tome je na veoma dostojanstven način svoju pismenu poruku naslovila: "Plemenitoj i poštovanoj gospodi srpske zemlje u Crnoj Gori i Primorju, guvernadurima, vojvodama, knezovima i kapetanima naroda u Crnoj Gori, kao i drugim duhovnim i svetovnim vladarima".

Znajući da je to veoma delikatna tema, carica se u pismu koristi diplomatskim rečnikom i kaže: "Ima neko vrijeme, sa raznih strana mi stižu vijesti da se među bogobojažljivim narodom u Crnoj Gori pojavio jedan laskavac i varalica, nazivajući sebe pokojnim sveruskim carem Petrom III. Sama po sebi ova okolnost je čudna i nevjerovatna, jer cio svijet zna da je Petar Treći odmah poslije odbacivalja krune platio prirodi svoju smrt, i da je zatim tijelo pokojnika, u petrogradskom manastiru Sv. Aleksandra Nevskog, cijelom narodu bilo pokazano. Tim manje moglo se očekivati da bi taj samozvanac mogao steći ikakvo povjerenje Crnogoraca, tolikim dobročinstvima od nas i od naših predaka nagrađivanih."

KOLIKO je Šćepan uspeo u obmani velikog dela naroda, pokazuje slučaj i sa ruskim generalom Jurijem Dolgorukovim, koji je stigao na Cetinje u leto 1769. godine. Iako je primarni zadatak kneza Dolgorukova bio u tome da proveri spremnost Crnogoraca za učešće u rusko-turskom ratu, koji je bio u toku, izaslanik ruskog dvora se zainteresovao i za slučaj Šćepana Malog, koji je kompromitovao ne samo caricu Katarinu, nego i celu Rusiju. Pošto je saznao za nedozvoljene radnje i obmane samozvanca, Dolgorukov je zahtevao da se Šćepan uhapsi, što je učinjeno, ali samozvanac je bio kratko u zatvoru, jer su mnogi Crnogorci bili ogorčeni zbog takvog postupka prema "njihovom vladaru".

Pojava ruskog generala i dvorskog izaslanika nije mogla da razuveri većinu Crnogoraca da u njihovoj sredini ne boravi ruski car. Knez Dolgorukov je napustio Crnu Goru ne obavivši posao.

To što nije uspeo ruski general, uspeo je rumelijski begler-beg, koji je s nadmoćnom turskom vojskom napao Šćepana Malog i njegove slabe snage kod Ostroškog klanca i naneo mu poraz. Od tada, samozvani vladar gubi ugled u očima naroda i svaki dan očekuje svoj kraj. Do toga je došlo u proleće 1774. godine, kada ga je, po naređenju skadarskog paše, ubio jedan Grk.

Još jedan nesporazum s Rusijom desio se 1777. godine, kada je dvočlana delegacija sa Cetinja, u kojoj su bili guvernadur Radonjić i arhimandrit Petar (budući crnogorski mitropolit Petar I Petrović Njegoš poznat kao Sveti Petar Cetinjski), stigla u Petrograd. Njih tada nije primila Carica Katarina Velika, nego je tu dužnost obavio, sastavši se sa delegacijom tri puta, najuticajniji čovek tog vremena, kancelar i caričin miljenik Grigorij Potemkin.

ZBOG nepoznavanja ruskog dvorskog i državnog protokola, kao i zbog diplomatskog neiskustva, članovi delegacije su pogrešno zaključili da su primljeni na niskom nivou i nezadovoljni su napustili Petrograd.

Prilikom povratka u Crnu Goru, guvernadur Radomir i arhimandrit Petar su svratili u Beč i tu iskalili svoje nezadovoljstvo prijemom u "bratskoj Rusiji". Odmah su zatražili prijem kod austrijskog kancelara Vencela Kaunica da bi se požalili na neodgovarajući tretman od ruskog dvora. Kaunic ih je primio početkom aprila 1779. godine, i tom prilikom članovi delegacije su izjavili da su Crnogorci oslobođeni svih obaveza prema Rusiji. Istovremeno su podneli pisanu prestavku austrijskoj carici Mariji Tereziji. U prestavci su sugerisali carici da se između Austrije i Crne Gore potpiše politička konvencija. Predlog konvencije sastojao se iz 14 tačaka, a u uvodnom delu tog dokumenta izneta je "najživlja želja" da carica ceo narod crnogorski uvrsti "u svoju visoku zaštitu".

Kancelar Kaunic je u osnovi na tu stvar gledao sasvim drugačije, pa je u izveštaju carici predložio da ne pregovara s crnogorskom delegacijom, a kao razlog je naveo da su se Turska i Rusija izmirile, pa treba izbegavati sve ono što bi izazvalo njihovo podozrenje. Međutim, ukoliko bi u budućnosti iskrsla potreba da se načini sporazum sa Crnogorcima, tada bi najpre trebalo uputiti posebnog poverenika u Crnu Goru.

MARIJA Terezija i njen sin Josif II prihvatili su mišljenje svog kancelara. Tako je prva austrijska misija krenula iz Beča u Crnu Goru početkom novembra 1781, a sačinjavali su je pukovnik Paulić, kapetan Orešković i potporučnik Filip Vukasović.

Austrijska misija je završila svoj rad u Crnoj Gori krajem aprila 1782, a tokom svoga rada prikupila je potrebne podatke i izvršila kartografska snimanja. Krajem maja 1782. godine misiji se vratila u Beč, a njen šef pukovnik Paulić je 10. avgusta podneo caru tri opširna izveštaja o svom boravku u Crnoj Gori. Izveštaje je, takođe, dobio kancelar Kaunic, koji je 30. avgusta podneo caru svoje primedbe. Kaunic je zaključio da bi Austrija u slučaju rata s Turskom mogla imati izvesne koristi od Crnogoraca. "Oni su hrabri ljudi, vični borbi protiv Turaka koji su im već dugo nepomirljivi neprijatelji", napisao je austrijski kancelar.

MEĐUTIM, car Josif se nije saglasio s predlogom svog kancelara; naime, proučavajući izveštaje, zaključio je da sve to nije vredno daljeg truda, pošto bi to Austriju mnogo koštalo u vreme mira, a u slučaju rata imala bi od Crnogoraca veoma malo koristi. Ukoliko bi došlo do rata sa Turskom, tada bi se moglo poslati nekoliko stotina hiljada forinti u Crnu Goru i neki rezultat postići, zaključio je car Josif.

TALENTOVANI MISTIFIKATOR

NAJVEĆI problem u odnosu na ruski dvor bio je u tome što je narod u Crnoj Gori oduševljeno prihvatio Šćepana Malog, odnosno lažnog cara Petra III, kao svog vladara, verujući da je on kao potomak slavnog ruskog vladara Petra Velikog mogao da im pruži pomoć u njihovoj borbi protiv Turaka i donese im blagostanje. Suština nesporazuma u vezi sa lažnim carem bila je u tome što Šćepan nije bio običan prevarant nego talentovani mistifikator koji se samouvereno nametnuo većini Crnogoraca i zavladao njihovom voljom i njihovim shvatanjima.