Seoba Cetinjana u okolinu Odese

CAR Aleksandar je na zahtev crnogorskih plemenskih prvaka na Cetinje poslao "pravog Rusa" Aleksandra Josifoviča Mazurevskog, koji je, došavši u Crnu Goru, pokazao više razumevanja za unutrašnje prilike u ovom "krševitom kraju" i sa većom objektivnošću ocenio rad i delovanje crnogorskog vladike. Mazurevski je pokušao da ponovo uspostavi prijateljske odnose između velike Rusije i "male balkanske zemlje".

Međutim, iskrsao je jedan problem koji je stajao na putu potpune normalizacije diplomatskih odnosa između dve pravoslavne prestonice. To je bila sudbina pomenutog Franciska Dolčija, vladičinog sekretara. Mazurevski je, naime, uviđao da se spor koji je nastao između ruskog cara i crnogorskog vladike, optuženog za saradnju sa Napoleonovom Francuskom ne može brzo i uspešno rešiti ako se ne pronađe krivac odnosno "žrtveni jarac". Zato je predložio da se Dolči izvede pred sud, pod optužbom da je francuski agent. Vladika je morao pristati na ovaj po njemu nerazuman postupak, jer je po svaku cenu želeo da očuva dobre odnose sa ruskim dvorom.

DOLČI je izveden pred cetinjski sud i osuđen na smrt vešanjem. Vladika je uspeo jedino da iskoristi svoje vladalačko pravo i da svoga bivšeg sekretara pomiluje, odnosno da mu smanji kaznu na doživotnu robiju, ali je, u međuvremenu, Dolči umro u zatvoru. Ovim je jedna neprijatna epizoda u istoriji rusko-crnogorskih odnosa okončana. Car Aleksandar je početkom 1805. izdao novu gramatu kojom je cetinjskom vladici "povratio svoju milost" i poslao mu zaostalu pomoć u iznosu od 3.000 zlatnih dukata.

Kada se ocenjuje uloga i značaj vladavine Petra I Petrovića Njegoša u istoriji Crne Gore, treba uzeti u obzir da je on vladao u vreme veoma složenih međunarodnih prilika. Napoleonova Francuska je posle uspešne revolucije naglo ojačala, a uticaj Rusije u Evropi je oslabio, dok je nekada moćna Mletačka Republika polako nestajala sa političke scene.

Na vrhuncu svoje moći, Napoleon Bonaparta je 2. decembra 1805. potukao brojniju rusko-austrijsku vojsku kod Austerlica. Mirovnim ugovorom u Požunu (Bratislava) odlučeno je da Austrijanci pored Dalmacije moraju predati Francuzima i Boku Kotorsku. Vladika Petar se nije mirio sa činjenicom da Boka, "nevesta Jadrana", kako su je neki Crnogorci nazivali, bude u francuskim rukama i zato se pobrinuo da oteža boravak okupatorskih snaga na ovom prostoru. U maju 1806. godine Crnogorci su zajedno sa Bokeljima napali francuske trupe u Dubrovniku.

VOJNA saradnja Crnogoraca i Rusa počinje u to vreme, i oni zajedničkim snagama zauzimaju važnu tačku na Jadranu - ostrvo Korčulu. Ratna dejstva su nastavljena i u prvoj polovini 1807. godine (Interesantno je da u isto vreme vojnu saradnju sa Rusima otpočinju i Karađorđevi ustanici koji zajedno sa ruskom vojskom zauzimaju Štubik i ostvaruju jednu od najblistavijih pobeda u Prvom srpskom ustanku).

Upravo u trenutku kada Crnogorci na Jadranu, a srpski ustanici u istočnoj Srbiji postižu sa Rusima značajne pobede, dolazi do sklapanja takozvanog Tilzitskog sporazuma koji su 7. jula 1807. godine potpisali Napoleon Bonaparta i ruski car Aleksandar I, i po kome se zahteva prekid svih ratnih dejstava, kako na francusko-ruskom, tako i na rusko-turskom frontu.

Treba otvoreno reći da je dogovor francuskog i ruskog imperatora zgrozio i uznemirio, kako vladiku Petra, tako i vožda Karađorđa, jer su ostali bez značajne podrške koju je ruska vojska pružala srpskim ustanicima i crnogorskim borcima. Ali treba isto tako naglasiti da Tilzitski sporazum nije ništa dobro doneo ni Rusiji jer ju je Napoleon 1812. godine napao. Istina, te godine je francuski imperator doživeo i poraz na Borodinu i od tada njegova moć se gasi. Na Bečkom kongresu (1815.) pobednici nad Napoleonom kroje novu mapu Evrope. Po toj mapi Boka Kotorska je ponovo pripala Austriji.

Posle 1815. godine Crnu Goru su, pored teritorijalnih gubitaka, snašle i druge nevolje. Zbog dugog sušnog perioda zavladala je glad, a 1817. godine desio se i razorni zemljotres. Sve ove nesreće, koje su, kako narod kaže "dolazile u četama", dostigle su vrhunac pojavom kuge 1818. godine. Glad i boleštine poljuljale su moral stanovništva i otpočeli su masovni neredi. Crnogorski istoričar Dušan Vuksan ovako opisuje to stanje: "Godine koje su naišle nesrećne su u svakom pogledu za Crnu Goru. U zemlji vlada anarhija, kojoj se vladika sa ono malo snaga koje preostaju, teško odupire. Jer ne samo nahije, nego i plemena i sela su zakrvljena jedna s drugima. Sa oružjem u ruci oni ne prestaju da se ubijaju i kolju, i s time nesvjesno pripremaju haotično stanje i gladne godine, tako da zemlja ne može više da ishrani stanovništvo". Neki crnogorski glavari smatrali su da je jedino rešenje da se narod spase gladi, iseljavanje stanovništva. A gde su Crnogorci mogli da se isele? U tom trenutku samo u Srbiju, Rusiju i Austriju.

ZANIMLjIVO je kako se vršilo iseljavanje u Rusiju. Iz sela Humci kraj Cetinja u ovu zemlju se iselile 90 porodica. Otišli su brodovima u okolinu Odese, i tu se trajno naselili. Mnogo veća grupa Crnogoraca od njih oko 800 otišla je, takođe, brodovima u Carigrad, u nameri da produži put u južne predele Rusije. Međutim, ovoga puta iseljavanje je preduzeto veoma neorganizovano. Nije obavešteno rusko poslanstvo u turskoj prestonici koje zato nije moglo da pruži pomoć ovolikom broju ljudi. Turske vlasti su to iskoristile i vratile Crnogorce u njihovu zemlju (Iz prepiske koju je vladika Petar vodio sa gubernatorom Odese vidi se da su ruske vlasti bile spremne da prihvate celokupno stanovništvo Crne Gore).

U svom dugom životu vladika Petar je bio u vezi sa četiri ruska suverena: Katarinom II, Pavlom, Aleksandrom I, i Nikolom I. Prema sopstvenim rečima, saradnja sa carom Pavlom je bila najbolja i najplodotvornija.

SA CARICOM Katarinom vladika Petar nije uspeo da uspostavi odnose kakve je želeo, jer su se isprečile teškoće, uglavnom subjektivne prirode. U crnogorskoj istoriografiji je zabeleženo da je Petar I godine 1785. proteran iz Rusije u trenutku kada je očekivao da se predstavi carici. Kako je do ovog nemilog događaja došlo postoji više verzija, ali je najprihvatljivija ona koju su izneli istoričari Marko Dragović, Dušan Lekić, kao i poznati srpski političar Vladan Đorđević. Oni tvrde da je do nesporazuma i do zategnutih odnosa došlo između vladike Petra i ruskog kancelara (predsednika vlade) Grigorija Potemkina iz sledećih razloga: crnogorski vladika je želeo da ode u Petrograd da bi učvrstio političke i verske odnose sa Rusijom, i da bi dobio materijalnu pomoć za svoj narod.

RAZOČARANI VLADIKA

VLADIKA Petar je bio ogorčen što Crna Gora gubi Boku Kotorsku, najdragoceniji deo svoje obale, i u tako lošem raspoloženju uputio je ruskom caru vrlo neugodno pismo u kome je rekao: "Narod crnogorski čuvši da je rješenjem vašega carskog veličanstva susjedna nam Boka Kotorska Austriji ustupljena, izgubio je svaku nadu koju on od starine gaji prema Rusiji".