Hirotonisanje NJegoša u Petrogradu

VLADIKA Petar I je 1785. otputovao u Petrograd da bi učvrstio političke i verske odnose sa Rusijom i da bi dobio materijalnu pomoć za svoj narod. Radi toga se po pravilima dvorskog protokola obratio kancelaru Potemkinu sa molbom da ga ruska carica "udostoji prijemom kod nje". Pošto na vreme nije dobio odgovor, vladika Petar se dosetio da u Rusiji živi general Simeon Zorić, koji potiče iz druge generacije srpskih doseljenika u Rusiju (Ukrajinu). Zorić je prema vladikinim saznanju, bio u komandnom vrhu ruske vojske, a ujedno je održavao intimne (ljubavne) odnose sa ruskom caricom, pa je zamoljen da ugovori prijem u dvoru.

Pošto je i Potemkin (poznat po izgradnji lažnih Potemkinovih sela za caricu Katarinu) takođe bio u ljubavnoj vezi sa ruskom vladarkom, odbio je Petrov zahtev za dvorski prijem iz čiste ljubomore prema Zoriću. Crnogorski vladika ne samo da nije primljen na dvor, nego je naloženo da bude proteran iz Rusije.

KADA je carica saznala za ovaj skandal, hitno je zahtevala od jednog pukovnika iz svoje pratnje da pronađe vladiku i da mu se izvini, kao i da ga pozove u dvor. To se nije ostvarilo jer je Petar već bio u Minsku (Belorusija) na povratku u Crnu Goru. Iz beloruskog grada je napisao pismo Kolegijumu ruskog ministarstva inostranih poslova u kome je između ostalog rekao: "Da bih sačuvao sebe i svoj narod od svakojakih poricanja, za dužnost smatram ovom prilikom napomenuti kolegiji inostranih djela: ako iz učinjene meni nepravde kad god proizađu kakve posljedice protivne ruskom dvoru, u takvom slučaju svaki takav događaj mora se pripisati knezu Potemkinu, koji, ne uvažavajući riječ velikih ruskih careva, koju su oni garantovali gramatama, prezirući i bezobrazno izgoneći poštene ljude, starao se je ne samo ugasiti u mom narodu plamen ljubavi k Rusiji, no i čitavom narodu slavenskom napisati u srcu, da drukčije misli o bratskoj Rusiji i da sliku ovakvih događaja ostave u pameti svome potomstvu. Pravednost našu neka presudi savjest svakog čovjeka, koji nije pomračen nepravdama."

Iz ovoga pisma vidi se da je vladika dostojanstveno prešao preko lične uvrede da bi očuvao važniju stvar - prijateljstvo između Rusije i Crne Gore. To zaključuje i najbolji poznavalac crnogorsko-ruskih odnosa Marko Dragović koji kaže: "Da je vladika zaboravljajući na sve neprijatnosti i poniženja koja je doživio, pristao da se žrtvuje za dobro svoga naroda, uvjeren da ga samo može tražiti u ruskom prijateljstvu."

PETRA je na duhovnom i svetovnom položaju zamenio njegov sinovac Rade, potanji crnogorski mitropolit i veliki pesnik Petar II Petrović Njegoš. Što se tiče političkog opredeljenja novog vladara Crne Gore, treba imati u vidu njegov iskaz u kome kaže da ga je stric pred smrt zakleo "da veruje u Boga i da se drži Rusije"

Njegoš je ispoštovao stričevu zakletvu i vrlo brzo stupio u kontakt sa ruskim konzulom u Dubrovniku Jeremijom Gagićem, inače poreklom Srbinom iz Gruže. Gagić je novom crnogorskom vladaru davao korisne političke i diplomatske savete, s obzirom na to da je novi crnogorski vladar tada imao nepunih 17 godina. Još jedan ruski diplomata je pružao pomoć Njegošu da se snađe u komplikovanim međunarodnim odnosima u kojima se nalazila Crna Gora zbog isprepletanih uticaja i interesa Turske, Austrije i Rusije na ovom prostoru. To je bio ruski poslanik u Carigradu Apolonarije Butenjev. On je sa istom doslednošću i upornošću branio na Porti, kako interese Srbije za vreme vlasti kneza Miloša Obrenovića, tako i interese Njegoševe Crne Gore.

Njegoš je, takođe, veoma rado prihvatao savete od Ivana Vukotića koji je još u vreme vladavine Petra I otišao u Rusiju u svojstvu njegovog ličnog predstavnika u ovoj zemlji. Boraveći duže vremena u Petrogradu, Vukotić je uočio mnoge korisne stvari u funkcionisanju ruske državne uprave, uveren da to treba primeniti i u Crnoj Gori. Po povratku na Cetinje, Vukotić je stupio u kontakt sa Njegošem i predložio mu da osnuje Senat, kao jednu važnu polugu državnog ustrojstva Crne Gore.

NjEGOŠ je to prihvatio i tako je nastala prva zvanična institucija u Crnoj Gori koja je odigrala ključnu ulogu u stvaranju crnogorske državnosti. Vukotić je, takođe, zaslužan što je ustanovljena i institucija plemenskih kapetana, kao značajnih organa vlasti.

Da bi ispoljio svoju duhovnu bliskost sa Ruskom pravoslavnom crkvom, Njegoš je početkom 1833. godine otputovao u Petrograd da bi tamo bio hirotonisan za mitropolita crnogorskog. Crkvenoj svečanosti hirotonisanja prisustvovao je i ruski car Nikola I, čime je ruski dvor ukazao čast i poverenje kako vladici tako i Crnoj Gori. Crnogorski istoričari tvrde da je prisustvo ruskog suverena na ovoj crkvenoj svečanosti mnogo značilo za cetinjskog vladiku, jer mu je ulilo "dodatno samopouzdanje i snagu da nastavi u jačanju crnogorske države i crkve i da ostvari plemensko jedinstvo". Sam Njegoš je o ovom događaju rekao: "Takvih veselih dana više u svom životu viđeti neću".

DRUGI put Njegoš je krenuo u Rusiju u maju 1837. godine, ali ovoga puta je doživeo neprijatnosti koje su poticale iz Crne Gore. Naime, bivši predsednik crnogorskog Senata Ivan Vukotić, koji je u Rusiji uživao veliki ugled jer je imao status ruskog plemića, optužio je Njegoša na petrogradskom dvoru za navodne nepravilnosti u rukovođenju zemljom. Zbog toga je vladika zadržan u gradu Pskovu da bi se proverili navodi Vukotićeve optužbe. Sva sreća što se u sve ovo umešao Konstantin Rodofinikin, načelnik Istočnog departmana ruskog Ministarstva spoljnih poslova koji je dobro poznavao situaciju na Balkanu jer je za vreme Prvog srpskog ustanka bio predstavnik Rusije kod Karađorđa. Rodofinikin je argumentovano odbranio Njegoša od neopravdanih optužbi i crnogorski vladika i pesnik je primljen na dvoru. Ruski car Nikolaj I je pažljivo saslušao Njegoševe zahteve, koji su se odnosili na mogućnost doseljavanja Crnogoraca u Rusiju zbog gladi koja je vladala u zemlji, kao i o ruskoj pomoći prilikom utvrđivanja granica i dobijanja novih teritorija.

CAR je imao razumevanja za Njegoševe opravdane zahteve, što pokazuje odluka ruskog dvora da se pomoć Petrograda Crnoj Gori poveća sa 1.000 na 9.000 zlatnih dukata godišnje. Car Nikola je imao razumevanja i za ostale Njegoševe zahteve, pa je izdao naređenje da se u Crnu Goru uputi potpukovnik Ozerovski koji će pomoći cetinjskim vlastima prilikom teritorijalnog razgraničenja sa Austrijom.

Tokom svog boravka na Cetinju, Ozerovski je stekao povoljno mišljenje o Crnoj Gori i o njenom narodu. Kako tvrdi Ivan Ivačić (austrijski načelnik u Kotoru) "Ozerekovski je bio neobično naklonjen Crnoj Gori i Njegošu. Na sva usta je hvalio Njegoševu okretnost, njegovu energiju i njegove sposobnosti". Tako je vladika stekao u Petrogradu iskrene prijatelje i zagovornike dobrih odnosa carskog dvora i Cetinja. Car svih Rusa bio je zadovoljan misijom Ozerovskog i zato ga je unapredio u čin pukovnika, podarivši mu uz to zlatnu tabakeru sa brilijantima.

BITKE ZA PODGORICU

RUSKI poslanik u Carigradu Apolonarije Butenjev savetovao je Miloša Obrenovića i Njegoša da se uzdržavaju od agresivnog postupanja prema Turskoj, zbog dobrih odnosa, tom trenutku, Petrograda sa Carigradom. Ni srpski knez, ni crnogorski vladika nisu se striktno držali uputstava koja su stizala iz Rusije. Njegoš je na primer više puta napadao Podgoricu koja je tada bila pod turskom vlašću u nameri da je oslobodi i zagospodari plodnom zetskom ravnicom.