Knjaz Nikola traži Hercegovinu

RUSKI car Nikola I imao je razumevanja za Njegoševe opravdane zahteve, što pokazuje odluka ruskog dvora da se pomoć Petrograda Crnoj Gori poveća sa 1.000 na 9.000 zlatnih dukata godišnje. Car Nikola je imao razumevanja i za ostale Njegoševe zahteve pa je po njegovom nalogu u Crnoj Gori boravio i kapetan Jegor Kavalevski koji je istraživao rudno bogatstvo. Usled složenih okolnosti koje su nastale povodom razgraničenja sa Crnom Gorom, Austriji je odgovarala ruska pomoć, pa je ruska vlada odlučila da na traženje Beča pošalje kao posrednika u tom poslu A. V. Čevkina, svoga konzula u Oršavi. On je uspešno doprineo da se smanje teškoće nastale povodom razgraničenja. Ruska vlada se i kasnije, na primer u pitanju nekih ostrvaca u Skadarskom jezeru, trudila da posreduje na Porti u korist Crne Gore.

ISTORIČAR Jovan Milićević kaže: "Odnosi ni sa jednom državom nisu bili tako značajni za Njegoševu Crnu Goru kao sa Rusijom. Može se slobodno reći da Crna Gora ni u jednom drugom razdoblju svoje istorije nije bila toliko vezana za Rusiju kao u Njegoševo vreme, i da ti odnosi nisu nikad bili tako značajni za razvoj Crne Gore i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Njegoš je bio jedini cetinjski mitropolit - vladar koga je zavladičio predstavnik Ruske crkve. Rusija se nikada nije toliko angažovala u crnogorskim poslovima za vladavine bilo kojeg drugog vladara Crne Gore. Nikad dotle se toliki broj crnogorskih đaka nije školovao u Rusiji, iz koje je Njegoš dobijao i knjige na dar. Ruski car je ne jednom slao na poklon žitarice Crnogorcima, što je bilo naročito važno za vreme gladnih godina. Ali najvažnija činjenica u sklopu crnogorsko-ruskih odnosa bila je ruska novčana pomoć (pokloni i zajmovi, ono prvo mnogo više), jer je Crna Gora zahvaljujući njoj mogla da plaća činovnike svojih tek uvedenih ustanova državne uprave, a to je bio veoma važan razlog za njihovo održanje. Toga je bio svestan i sam vladika", kaže Jovan Milićević.

U TRENUTKU najplodotvornijih rusko-crnogorskih odnosa i veza, 1851. godine prerano je umro vladika Petar II Petrović Njegoš, i ostavio veliku prazninu u tim odnosima.

"Opšte prilike u Evropi odrazile su se, kako kaže istoričar Radoman Jovanović, i na razvoj Crne Gore koja je inače teško prihvatala strane uticaje. Narasle društvene potrebe i težnje za daljom modernizacijom države i njenog aparata zahtevale su neodložne promene, među kojima i promenu oblika državne vlasti. Da bi se izvojevalo priznavanje nezavisnosti Crne Gore, bilo je pre svega potrebno sve učiniti da državna vlast dobije što više svetovni karakter. Stoga se morao napustiti dotadašnji anahron teokratski oblik državne vlasti i prihvatiti modernija titula za crnogorskog "gospodara". Mada se na to i ranije pomišljalo, tek posle smrti vladike Petra II, crnogorski vladar se 1852. godine proglasio za kneza, pa je Crna Gora tako postala Kneževina. Proglašenje crnogorskog vladara za knjaza izvršeno je uz znatnu diplomatsku pomoć Rusije. Prvi crnogorski knez postao je Danilo Petrović čija je zvanična titula glasila: "Knjaz i Gospodar Crne Gore i Brda."

STICANjE statusa Kneževine, omogućilo je Crnoj Gori jačanje sopstvene državnosti. Knez Danilo smatrao je da se stekla zgodna prilika da se pred međunarodnim faktorom postavi pitanje priznavanja stvarne crnogorske nezavisnosti.

Dok je Rusija svesrdno podržavala nastojanja novog crnogorskog vladara da stvori novu i snažnu državu koja će biti u stanju da se suprotstavi spoljnom neprijatelju, dve susedne države - Austrija i Turska činile su sve da knezu Danilu onemoguće ostvarenje toga cilja. Austrija se pre svega plašila jačanja uticaja Petrograda na ovom prostoru s obzirom na bliske veze ruskog i crnogorskog naroda. Turska, sa druge strane mnogo je strahovala da se ojačana Crna Gora ne upusti u oslobađanje teritorije, a koje istorijski i etnički pripadaju njoj, a trenutno se nalaze u posedu vlasti iz Carigrada. Ova Turska strahovanja prvenstveno su se odnosila na istočnu Hercegovinu u kojoj je narod većinski bio pravoslavne vere. Pošto je po svaku cenu nastojala da onemogući ambicije i želje crnogorskog kneza da smanji uticaj Turske na ovom području, Porta se upustila u rat sa Crnom Gorom. Preko 25.000 dobro opremljenih turskih vojnika napalo je 9.000 crnogorskih boraca koji su bili naoružani zastarelim puškama.

NA ČELU turskih trupa bio je proslavljeni Omer-paša (Latas), dok je crnogorsko tlo branio knez Danilo i njegove vojvode Mirko Petrović knežev brat i Novica Cerović. Mnogo jača turska vojska i pored snažnog otpora Crnogoraca uspela je da prodre u dubinu crnogorske teritorije i zapreti osvajanjem Cetinja.

U takvoj situaciji knezu Danilu nije ništa drugo preostajalo nego da se za pomoć obrati velikim silama. Prvo mu je u pomoć uskočila Rusija koja je od Porte zahtevala hitan prekid neprijateljstva i povlačenja turske vojske sa osvojenih teritorija, što su Turci morali da učine. Crnogorski gospodar se na konkretnom primeru uverio šta znači podrška i pomoć jedne velike i prijateljske zemlje u trenutku opasnosti.

KNEZA Danila nasledio je knez Nikola, takođe iz porodice Petrović. Nikola je nastavio Danilovu politiku, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Novom knezu je kao i Danilu bio prioritet teritorijalno širenje Crne Gore i izlazak na more, jer je to bila jedina šansa za ekonomski napredak zemlje. Ova politika koju je podržavala Rusija, nailazila je na veliki otpor Carigrada. Pošto su knez Nikola i njegov otac vojvoda Mirko smatrali da je najpovoljniji pravac teritorijalnog širenja Crne Gore onaj prema Hercegovini, počeli su da ulažu velike napore kako bi pripremili srpski narod u ovoj oblasti da pruži što žešći otpor turskom okupatoru i ostvari toliko željenu i dugo očekivanu slobodu.

SLOBODNA Hercegovina postala bi kako su mislili knez Nikola i njegov otac - deo Crne Gore. Tako, međutim, nisu mislili Turci jer su Hercegovinu smatrali neotuđivim delom Otomanskog carstva. Po mišljenju vladajuće elite u Carigradu, jedini način da se spreči pripajanje Hercegovine Crnoj Gori bila je objava rata, i to se i desilo. Isti onaj Omer-paša (Latas) koji je prethodno vojevao u Crnoj Gori pokrenuo je u aprilu 1862. godine veliku vojsku koja je, kao i ranije, trebalo da zauzme Cetinje.

Omer-paša je predvodio oko 55.000 dobro naoružanih i opremljenih vojnika. Tim snagama se suprotstavilo svega 15.000 Crnogoraca i hercegovačkih ustanika koje su predvodili Nikolin otac vojvoda Mirko i vojvoda Luka Vukalović. U trenutku kada se očekivao pad Cetinja i kapitulacija crnogorske vojske stupila je ponovo na scenu ruska diplomatija koja je od turske vlade zahtevala hitan prekid neprijateljstva i povlačenje turskih trupa sa osvojenih teritorija.

RUSI SPASAVAJU CRNU GORU

TURCI su, posle upada Omer-paše u Crnu Goru, pod pritiskom ruske diplomatije, pristali da se u pogledu granice primeni "status quo", što je knez Nikola sa radošću prihvatio, jer je na taj način teritorija njegove države ostala sačuvana. I sada se, kao i mnogo puta ranije pokazala da je jedini iskreni zaštitnik srpskog naroda na balkanskom prostoru bila i ostala pravoslavna Rusija.