Kralj Nikola protiv saveznika

CRNOGORSKI knez je preko svojih ćerki mogao je da utiče i na neke važne odluke koje je donosio car Nikola. U srpskoj istoriografiji se pominje slučaj kada je knez Nikola izvršio uticaj na cara Nikolu u pokušaju da sebi obezbedi prestiž i nametne se kao odlučujući faktor u celom srpskom narodu. Kada je, naime, u Beogradu zvanično objavljeno da su ruski ginekolozi pregledali kraljicu Dragu Obrenović i ustanovili da je ona nerotkinja, pa prema tome da kralj Aleksandar ne može imati prestolonaslednika, knez Nikola je saopštio da njegov drugi sin Mirko treba da se venča sa Natalijom Konstatinović. Buduća Mirkova supruga bila je ćerka srpskog pukovnika Aleksandra Konstantinovića, brata od tetke kralja Milana, koji je po ženskoj liniji poticao iz porodice Obrenović. Crnogorski knez je tim povodom poslao u Beograd Gavra Vukovića da o venčanju svoga sina obavesti kralja Aleksandra i da ga pozove na svadbu. Aleksandar je sa indignacijom odbio Nikolinu ponudu, objasnivši Vukoviću da Natalija jeste iz porodice Obrenović, ali po dvorskom pravilniku ne pripada toj dinastiji, te on nema nikakve obaveze u vezi s njenim venčanjem.

Bez obzira na odbijanje beogradskog dvora da učestvuje na ovoj svadbi, ona je na Cetinju održana uz veliku pompu i publicitet.

SAVREMENICI su povodom ovog događaja konstatovali da se ponovo probudila želja crnogorskog kneza da dinastiju Petrović dovede na srpski presto i da je ovoga puta uloga potencijalnog srpskog kralja poverena sinu Mirku. Optimizam crnogorskog kneza je, po svemu sudeći, imao prilično realnu osnovu. Ruska diplomatija je, naime, posle saznanja da Aleksandar u braku sa suprugom Dragom ne može da ima sina - prestolonaslednika - počela sa zabrinutošću da gleda ne samo na budućnost dinastije Obrenović nego i na budućnost Srbije. Neki ruski diplomati su smatrali da bi knežević Mirko bio pogodan da se ustoliči na srpski presto.

Upravo u vreme kada su se u vezi sa budućnošću obrenovićevskog dvora plele razne kombinacije, u Beograd je iznenada doputovao ruski ministar inostranih poslova grof Vladimir Nikolajevič Lamsdorf, koji je obavio duge i tajne razgovore sa kraljem Aleksandrom. Austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba obavestio je svoju vladu da je grof Lamsdorf na diplomatski način saopštio kralju Aleksandru da se ruski dvor ne bi protivio dolasku kneževića Mirka na srpski presto.

MOŽDA bi srpski kralj pod uticajem Rusije prihvatio takvu varijantu otklanjanja dileme oko naslednika prestola da knez Nikola nije napravio jednu grešku, a ona se sastojala u sledećem: kralj Aleksandar je na svaki način hteo da ublaži negativnu reakciju naroda posle lekarskog saopštenja da kraljica nije i ne može da bude u drugom stanju, iako se iz dvora uvek suprotno tvrdilo. On je smatrao da je jedini način da se opere obraz kraljice i njegov - da ih u zvaničnu posetu prime ruski car i carica. Zato je preduzeo sve korake, uključujući i angažovanje srpske diplomatije i ruskog poslanika u Beogradu, da zajedno sa Dragom otputuje u Petrograd. Kada je izgledalo da je prijem u carskom dvoru utanačen i kada su se Aleksandar i Draga počeli spremati za put, iznenada je kod njih došao ruski poslanik u Beogradu Valerij Žadovski i saopštio im da je carica bolesna i da put treba da se odloži.

Kralj Aleksandar je posumnjao u saopštenje ruskog poslanika i smatrao je da caričina bolest ima političku pozadinu. U stanju teške nervne depresije kralj Aleksandar je za svoj neuspeli put u Petrograd svalio krivicu na kneza Nikolu i u tome je izgleda bio u pravu.

PO SVEDOČENjU uglednog ruskog diplomate Sergeja Juljeviča Vite, knez Nikola je preko svojih ćerki koje su, kao ruske velike kneginje, imale pristup petrogradskom dvoru, obavestio caricu Aleksandru Fjodorovnu, suprugu cara Nikole II, da je srpska kraljica Draga nemoralna osoba, koja je pre braka sa kraljem Aleksandrom bila intimna sa mnogim muškarcima i da zbog toga ne može da rodi dete. Visoko moralna i duboko religiozna, ruska carica se zgranula kada je dobila takve informacije od Nikolinih ćerki i zbog toga je sugerisala mužu da navodno zbog njene bolesti onemogući prijem kraljevskog para iz Srbije.

Otkazivanje puta u Rusiju ostavilo je, kako tvrde hroničari, tako veliki utisak na srpskog kralja da je on takoreći preko noći doneo odluku da promeni svoju spoljnu politiku. Kao što je njegov otac, zbog Sanstefanskog mirovnog ugovora, koji je forsirao interes Bugarske na račun Srbije, okrenuo leđa Rusiji i vezao se za Austrougarsku, tako je Aleksandar, zbog lične uvrede koju je doživeo od ruskog dvora, nameravao da "odveže mali srpski čamac od velikog ruskog broda i da krmu srpske spoljne politike okrene prema Beču".

SRDAČNI odnosi crnogorskog kneza a kasnije kralja Nikole i ruskog cara Nikolaja II trajali su do Prvog svetskog rata (1914), a zatim su se naglo zamutili. U ovom ratu, prema svim pravilima vojne struke, zajedničkim srpsko-crnogorskim frontom trebalo je da se komanduje iz jednog centra. Pošto je srpska vojska činila skoro devet desetina ukupnog boračkog sastava, bilo je sasvim logično da ratnim operacijama rukovodi Vrhovna komanda srpske vojske, pogotovo što se u njoj nalazio veoma dobar i iskusan oficirski kadar. Razgovori oko jedinstvene komande razočarali su sve one koji su verovali da će se naći zajednički jezik oko krupnih vojnih i političkih pitanja. To se, nažalost, nije dogodilo jer su regent Aleksandar Karađorđević i kralj Nikola imali dijametralno suprotne stavove, koje je teško bilo usaglasiti. Zahtev saveznika iz Antante i srpske vlade da se uspostavi jedinstveni komandni sistem kralj Nikola nije prihvatio.

CRNOGORSKOM kralju u prvom planu su bili teritorijalni dobici. On je preko svoje ćerke Milice, supruge ruskog velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, vršio pritisak na cara Nikolu II da već na početku Prvog svetskog rata, kada se još nije znao njegov konačan ishod, odredi buduće granice Crne Gore. Kneginja Milica, koja je zbog svog bračnog položaja pripadala najužim dvorskim krugovima i bila čak na "pertu" sa ruskim suverenom, uputila mu je 5. aprila 1915. godine opširno pismo u kome je, između ostalog rekla:

"Dragi Niki,...

U pitanju novih granica ja neću da Te zamaram suvoparnim prebrojavanjem rečica, sela i planina, nego ću govoriti u opštim crtama. Crna Gora treba da dobije: Hercegovinu sa delom Jadranske obale, koja njoj (Hercegovini) pripada; zatim donji deo Dalmacije do Antivari ostrva (sa Dubrovnikom i Kotorom). Na severoistoku mali deo južne Bosne, koju su Crnogorci zauzeli u jesen i zimu svojim snagama bez pomoći Srba, gde ih je mnogo izginulo. Na jugu od ušća Drima, sav desni breg do crnogorsko-srpske granice južno do Đakovice. (Naravno, sve što je na severu do Drima, grad Skadar i jezero)."

EGOIZAM KRALjA NIKOLE

KRALj Nikola je čak odbio i dobronamernu sugestiju ruskog cara Nikole II da "crnogorska vojska radi sporazumno sa srpskom vojskom i da operacijama rukovodi jedan Glavni štab, odnosno srpska Vrhovna komanda". Nikola se u stvari plašio da bi objedinjavanjem komandnih funkcija bio umanjen njegov autoritet. Zbog svog preteranog ega crnogorski vladar je žrtvovao prijateljski odnos sa ruskim dvorom, što će ga kasnije skupo koštati.