Kako je kralj postao ratni gubitnik

U PROLEĆE 1915. godine kralj Nikola šalje u Rusiju generala Mitra Martinovića, koji je određen za predstavnika Crne Gore u ruskom Vrhovnom štabu. Martinović u svojim memoarskim beleškama govori o instrukcijama koje je dobio od kralja Nikole pred put u Petrograd. On kaže da mu je kralj, rekao:

"Mitre, primio sam pismo od velikoga kneza Nikole Nikolajeviča... Veliki knez želeći da Crnu Goru učini što većom, traži da mu pošaljem čovjeka od moga potpunog povjerenja, koji će mu dobro objasniti sve moje želje u pogledu budućih granica Crne Gore. Ja sam za tu svrhu odredio tebe, da te pošaljem kod velikog kneza da mu dadneš nužne podatke za razgraničenje Crne Gore. No kakve bismo zahtjeve u ime toga mogli postaviti?" I produži: "Ja bih, kaže, da tražimo od Bosne Sarajevo sa njegovom cijelom okolinom, cijelu Ercegovinu, i od Dalmacije Split i od Splita sve na jug do našeg Primorja." Ja mu na to rekoh: "Gospodaru, meni se čini da bi to bilo malo prećerano..." Da bi ovi teritorijalni zahtevi dobili i zvaničnu formu, Vlada Crne Gore poslala je ruskoj vladi memorandum u kome su precizno određene buduće granice.

GENERAL Martinović je lepo primljen od ruske vojne elite, jer je u tom trenutku na čelu Vrhovne komande stajao Nikolin zet - Nikolaj Nikolajevič. Međutim, Martinovićeva misija je sa sumnjom primljena u ruskoj diplomatiji. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov smatrao je da crnogorski izaslanik nije poslat u Rusiju samo radi teritorijalnih zahteva, nego da ima i drugu ulogu. Sazonov je, naime, mislio da kralj Nikola, delegiranjem Martinovića u rusku Vrhovnu komandu želi da u ovom ratu istakne nezavisnu ulogu Crne Gore u odnosu na Srbiju. Radi toga je 25. aprila 1915. godine uputio pismeni referat caru u kome je, pored ostalog, rekao:

"Smatram za dužnost upozoriti Vas da se crnogorske težnje za svojim predstavništvom u Rusiji, zasada u vidu vanredne vojne misije, kose sa pravcem rusko-crnogorskih odnosa. Namera da se odele interesi crnogorske kraljevine od srpske, koju provodi kralj Nikola, može samo da donese štetu jugozapadnom slovenstvu i smetaće težnji Rusije da se jednokrvne države obogate zemljama i da se stvori mogućnost njihovog trajnog, mirnog, političkog i ekonomskog razvitka."

Zbog hladnog prijema od ruskog ministarstva spoljnih poslova, a i zbog nepovoljne ratne situacije na Balkanu, general Martinović se u novembru 1915. godine vratio u Crnu Goru, ne obavivši povereni zadatak u pogledu teritorijalnih zahteva kralja Nikole.

KRALj Nikola dugo nije shvatao da je u toku Prvog svetskog rata izgubio poverenje ruskog dvora zbog svog nedoličnog političkog ponašanja. On je, na primer, u proleće 1916. godine hteo da ode u Petrograd i da se ponudi caru Nikoli II da kao feldmaršal ruske vojske služi na carskom dvoru u toku rata. (Nikola je ukazom ruskog suverena dobio ovaj visoki čin 1910. godine, prilikom proglašenja Crne Gore za kraljevinu). Ruski poslanik u Parizu Islavin je 18. marta 1916. godine telegramom obavestio o Nikolinoj želji ministra Sazonova a ovaj cara. Kada je pročitao telegram, car Nikolaj je svojom rukom na poleđini napisao: "Bezuslovno odbijam dolazak kralja Nikole u Rusiju za vreme rata."

Ne znajući za ovakav stav ruskog imperatora, kao ni za nepovoljno mišljenje ministra Sazonova o njemu, kralj Nikola je uporno nastojao da mu Rusija pomogne u sticanju ratne dobiti, naročito u pogledu teritorija. Ima se utisak da je crnogorski vladar izgubio moć realne političke procene međunarodnih okolnosti i položaja Crne Gore u svetu. Da li zbog svoje starosti (tada je imao preko 75 godina) ili zbog nekih drugih okolnosti, kralj Nikola nije shvatao da ga saveznici, pa i Rusija, doživljavaju kao ratnog gubitnika, koji ne može da postavlja uslove u pogledu zadobijanja teritorija, ili nekih drugih pogodnosti u slučaju povoljnog ishoda ovoga rata.

U UVERENjU da ga Petrograd još tretira kao ratnog partnera, a ne znajući za nepovoljan stav ruske diplomatije prema njemu, Nikola je zatražio od svog ministra Mijuškovića da se ruskoj vladi uputi memorandum u kome se postavlja zahtev u vezi sa očuvanjem crnogorske nezavisnosti i teritorijalnog proširenja. U ovom dokumentu, koji je predat poslaniku Islavinu, postavljaju se ovi zahtevi:

"Crnogorska vlada smatra za svoju dužnost izneti svoje političke i teritorijalne želje. Nezavisnost i samostalnost crnogorskog političkog života moraju biti obnovljeni i postavljeni izvan svake slučajnosti i opasnosti. Radi postignuća ovoga rezultata neophodno je teritorijalno proširenje, koje će Crnoj Gori dozvoliti da u samoj sebi nalazi sve izvore svoje ekonomske egzistencije. Da bi se ova nezavisnost ekonomske egzistencije mogla razvijati s potpunim uspehom, velike države morale bi garantovati njenu teritorijalnu i političku nezavisnost."

NEREALNOST ovoga memoranduma bila je u sledećem: prvo, Sazonov se nije oduševljavao idejom o stvaranju Jugoslavije u kojoj bi živeli narodi raznih konfesija, već se zalagao za stvaranje jedne pravoslavne države na Balkanu čiju bi okosnicu činile ujedinjene Srbija i Crna Gora, pa iz tog razloga nije mogao podržati zahtev za samostalnošću i nezavisnošću koju je tražio kralj Nikola; i drugo, crnogorska vlada nije znala da je 26. aprila 1915. godine potpisan tajni Londonski ugovor po kome je deo jadranske obale od Splita do Medue u Albaniji bio namenjen Srbiji i Crnoj Gori kao zajednička teritorija. Član V ovog ugovora doslovno glasi: Srbiji i Crnoj Gori pripada "cela obala od Kap Planke (odnosno od rta Ploče u blizini Trogira), do reke Drima (Albanija) sa lukama Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem i San Đovani di Medua (u Albaniji), kao i ostrva Veliki i Mali Drvnik, Čijovo, Šolta, Brač, Jakljan i Koločep".

ZA SVOJE namere da posle završetka rata Crnu Goru sačuva kao samostalnu i nezavisnu državu, za šta nije naišao na razumevanje kod Sazonova, kralj Nikola je pokušao da pridobije Englesku i Ameriku. U London je u tom cilju poslao svog ministra Petra Plamenca, koji se tamo susreo sa nekim Englezima koji su bili spremni da priznaju nezavisnu Crnu Goru.

Bez obzira na to što su zahladneli odnosi između ruskog i crnogorskog dvora car Nikola nije dozvolio da to utiče na stav zvanične Rusije prema crnogorskom narodu. U vreme najdublje krize tih odnosa, ruski vladar je naredio da se u Crnu Goru brodovima pošalje oko deset miliona kilograma brašna i žita kako bi se ublažile posledice gladi.

U vezi s ovim treba podvući da car Nikola, kao ni njegovi prethodnici nikada nije dozvolio da lični sukobi i dvorska netrpeljivost ugroze bratske odnose između Rusa i Crnogoraca.