Kraljice sa predivom u ruci

U RANOM srednjem veku Srbija je i pre i posle prilično dugog perioda opšteg prihvatanja hrišćanstva bila jedno izrazito patrijarhalno društvo u kome se verovalo da je ženi bilo kog staleža mesto kod kuće, gde se od nje očekivalo da vodi računa o deci i domaćinstvu, a da je sve drugo što se odnosilo na javni život u domenu odgovornosti njenog oca i muža. Od ogromnog broja vidnih ilustracija takvog stanja veoma su karakteristične beleške vizantijskog istoričara i pisca Georgija Pahimera koje se odnose na stanje na srpskom dvoru u vreme kada je srpski kralj Stefan Uroš I Nemanjić pokušao da iz čisto političkih razloga oženi svog mlađeg sina Milutina Anom, ćerkom vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa.

Posle uspešnih pregovora u kojima je kralj Uroš ubedio Romeje (Vizantince) da će zbog bolesti svog starijeg sina Dragutina (što tada nije bilo istina) srpsku krunu ostaviti mlađem sinu Milutinu, car Manojlo je odobrio da njegova kćer Ana bude poslata u Srbiju kao nevesta novog srpskog prestolonaslednika. I s velikom pratnjom ona je u leto 1267. godine stigla do grada Bera u Makedoniji, odakle je za srpski dvor otišlo jedno manje poslanstvo predvođeno klerikom Jovanom Vekom (kasnijim vizantijskim patrijarhom), sa ciljem da se upozna sa izgledom srpskog dvora i tamošnjim običajima, da bi se time olakšao princezin ostanak u Srbiji. Članovi tog poslanstva su, bez izuzetka, bili šokirani nedostatkom bilo kakvog komfora na srpskom dvoru.

PO BELEŠCI Pahimera, poslatoj caru Mihailu VIII: "Oni tamo ne samo da ne videše ništa dostojno svite i odgovarajuće vlasti, nego se Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu, a naročito evnuhe, pitao šta bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od njih da je takav carski red i da princezi sleduje takva pratnja, on negodujući reče: 'E, e, šta je to? Nama nije uobičajeno takvo ponašanje. I to rekavši, odmah im pokaza jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu. 'Tako se mi', reče pokazujući rukom, 'odnosimo prema mladama'. I sve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju i kradući."

Vrhunac šoka za poslanstvo bio je taj susret s mladom preljom, jer su tek tada Vizantinci konačno shvatili da je pred njima žena kraljevića Dragutina, ugarska princeza Katarina, koja je u prilično iznošenoj haljini sedela sama u sobici i prela vunu.

S druge strane, takva negativna reakcija romejske delegacije na to što su na srpskom dvoru videli prilično je ljutila domaćina kralja Uroša, kome je bilo sasvim neprihvatljivo njihovo uporno insistiranje na raskoši. A najviše ga je pogodilo to što je u carskom poslanstvu video i evnuhe koji je trebalo da ostanu u Nerodimlju kao princezina posluga. I u prepirci koja je usledila i u kojoj je srpski kralj prebacivao Romejima njihovu sklonost ka raskalašnosti, a oni njemu prostotu i skoro varvarsku zaostalost njegove kraljevine u poređenju sa životom u njihovom carstvu, na kraju je došlo do otvorene svađe.

PRINCEZA Ana je, i pored veoma lošeg izveštaja njenog poslanstva o opštem stanju u Srbiji, ipak odlučila da nastavi put, njena svita je napredovala do Ohrida, kada je arhiepiskop Vek odlučio da sam krene u još jednu proveru stanja na srpskom dvoru.

I on je na tom putu naišao na mnoštvo neprilika. Prvo ga je neki niži srpski službenik uplašio rekavši mu da u okolini ima razbojnika, koji su i njega samog napali, a onda je tri noći kasnije neko pokrao konje Vekovog poslanstva. Pored toga, arhiepiskop je bio silno uplašen i od gomila lokalnih radoznalaca koje su se neprestano motale oko njegove pratnje, jer su mu svi ti dokoni ljudi izgledali više kao razbojnici nego kao pošteni lokalni seljaci, te je i ne stigavši do srpskog dvora odlučio da se povuče u Ohrid, gde je konačno ubedio princezu Anu da treba da se smesta vrate u njihovu prestonicu Konstantinopolj, jer mu je već sasvim jasno da ona na Uroševom dvoru ne bi bila princeza nego robinja.

TRI decenije kasnije, kada je na srpskom prestolu već neko vreme sedeo Urošev mlađi sin Milutin, došlo je do priličnih promena na dotle spartanski skromnom srpskom dvoru, jer je agilni mladi kralj još na početku vladavine prihvatio vizantijski stil dvorskog ceremonijala, kao i njihove titule u svim sferama vojne i civilne administracije. Da je na njegovom dvoru bilo i raskoši, vidimo iz beležaka vizantijskog političara i diplomate Teodora Metohita, koje je između 1297. i proleća 1299. godine pet puta bio na srpskom dvoru kao predvodnik misije s kojom je srpski kralj trebalo da se dogovori oko detalja njegovog venčanja sa carskom ćerkom Simonidom, kojoj je tada bilo tek pet godina. Izveštavajući svog nadređenog, velikog carskog državnog sekretara Nikifora Humna, o prvom viđenju sa srpskim kraljem, Metohit pominje: "I sam kralj beše veoma lepo ukrašen nakitima. Oko tela je imao više nakita od skupocenog kamena i bisera koliko god je moglo da stane i sav je treptao u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatom ukrašenim nameštajem... Ukratko rečeno, sve beše udešeno po romejskom ukusu i po ceremonijalu carskoga dvora."

Ali iz ostatka Metohitovih zapažanja o karakteru srpske vlasti u jeku vladavine kralja Milutina jasno se može videti da je srpska država još bila strogo patrijarhalno i konzervativno društvo u kome u sferama državne uprave, politike i diplomatije nije bilo mesta za žene.

PROFESOR SLAVISTIKE I KNjIŽEVNIK

AUTOR feljtona Nikola B. Moravčević rođen je 10. decembra 1935. godine u Zagrebu u porodici srpskog oficira Jugoslovenske kraljevske vojske.

Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Beogradskog univerziteta (1955) otišao je u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu (1961) i doktorirao na Odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu (1964).

Posle dve godine docenture na koledžu Stivens u državi Mizuri, prešao je na Odsek svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, gde je unapređen u vanrednog (1968) i u redovnog profesora (1971). Na istom univerzitetu je imao i administrativne dužnosti, najpre kao osnivač i šef Slavistike (1968-81), a potom i kao prorektor Univerziteta i direktor Uprave za univerzitetski razvoj (1981-1988).

Napisao je deset istorijskih romana. Dobitnik je nagrada "Rastko Petrović" za životno delo (2011) i "Janko Veselinović" (2017).

Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj.

Bio je osnivač i petnaest godina (1980-1994) glavni urednik jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi Serbian Studies.

Od 1991. godine je član Krunskog saveta nj. k. v. prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića. Nosilac je srpskog Ordena belog orla prvog reda i litvanske Diplomatske zvezde.

Živi u Čikagu i Beogradu.

SUTRA: Mudrost Dušanove žene Jelene