Znak anarhije na lepim grudima

JOŠ u maju 1979, oronula fasada kuće u Ulici Milana Rakića delovala je pomalo zastrašujuće. Sve je podsećalo na neka vremena od pre rata, zidovi, prozori, cigle, trava, đubre... Mladić je stavio BASF kasetu u kasetofon, kliknuo dugme rekord i počeo da govori.

Ovo je zvučni dnevnik Stefana Baronijana. Drugovi me zovu Baron. Rođen sam u septembru 1960. godine, na samoj granici Device i Vage. Odrastao sam u ovoj kući u Rakićevoj ulici, standard nam je bio solidan. Majka mi je umrla kad sam imao dvanaest godina i od tada primam njenu penziju. Moj otac Laza je posle majčine smrti radio u Marselju kao mašinski inženjer, a sada živi u Sinju i bavi se slikarstvom i drugom ženom. Ponekad se javi da vidi kako sam, ali njega sam izbrisao iz sećanja. U stvari, nikad ga nisam ni pamtio. Za pravog oca sam smatrao deda Boru sa kojim sam uvek živeo. Deda Bora je bio vlasnik kafane "Mali ekscelzior", smeštene usred Beograda. Kafana je posle rata nacionalizovana, a on je nakon toga unapređen ili unazađen u vatrogasnog tehničara, što je radio do penzije. Kada sam završio gimnaziju 1979. godine, odlučio sam da upišem filmsku akademiju i postanem reditelj. Tada nisam ni slutio šta će se desiti...

BARONOVA soba bila je na prvom spratu kuće. U njegovoj sobi su još uvek bili predmeti koji su ukazivali na umorni sjaj bogatstva beogradskog predratnog građanskog sloja čiji je predstavnik bio deda Bora. U sobi sa visokim plafonom, masivnim bidermajer ormanom i ogromnim krevetom, visio je četvorokraki kristalni luster sa jednom razbijenom kuglom. Dve fotelje bile su novijeg datuma, u realsocijalističkom stilu, ali presvučene crvenim brokatom iz perioda raskoši. Mesingani radni sto širio se ispod usečenog kibicfenstera. Dupla vrata vodila su u hodnik. Ceo jedan zid zauzimala je polica sa knjigama, među kojima je bilo i raritetnih predratnih izdanja. Pored kreveta je bila niska polica za knjige, prepuna drangulija, od bronzanog svećnjaka, preko staklenih ukrasa do crnog telefona. Na podu su se nalazili ćilimi pretežno crvene boje, pepeljare, bicikl, mašina za izradu fotografija i časopisi. Odmah pored duplih vrata stajao je masivni kovčeg preko koga je bio prebačen beli pokrivač. Iz otvorenog ormana virile su Baronove pantalone i košulje, ali i dedin braonkasti kožni mantil. Pored kreveta, sa desne strane, nalazio se mali crno-beli televizor koji je uvek bio uključen, ali je ton bio stišan. Tu su bili i stereo-

-gramofon i gomila ploča. U tom haosu, koji je delom podsećao na predratnu buržoaziju, Baronove inovacije bile su gotovo neprimetne. Pored gramofona stajala je okrugla niska stolica od pleksiglasa u koju je Baron instalirao crvenu sijalicu. Na plafon iznad kreveta prikucao je plastično ogledalo. Sa starinskog zidnog sata skinuo je kazaljke i umesto njih stavio je sijalicu. Kukavicu je izvukao napolje i zaglavio je žicom, dok je klatno nesmetano radilo. Punjenog orla je prikucao na plafon naglavačke.

BARON je ležao u krevetu, obučen u farmerke i belu majicu. Isključio je kasetofon i prestao da snima svoj monolog. Dohvatio je knjigu. Pokušavao je da čita istoriju filma od Plaževskog, obaveznu literaturu za prijemni na FDU. Pored jastuka stajao je mali radio na baterije, sa kog se čuo Studio B. Sloba Konjović je najavljivao "Seks pistolse" u emisiji "Diskomer". Baron je pojačao radio do daske i začuli su se umirujući zvuci pank balade Sub-mission. Opružio se na krevetu tako da je u ogledalu na plafonu primetio svoju podužu kosu. Prošao je kroz nju rukom, prstima oponašajući makaze. Zatim je savio prste imitirajući filmski kadar i kroz otvor gledao sobu. Muzika je naglo prestala, jer je radio, nenaviknut na tako snažan ton, jednostavno riknuo. Mehanika u njemu se istopila. Baron se pridigao i uzeo radio. Pomirisao ga je i napravio kiselu facu. Vrisnuo je i razbio napravu o zid.

VOZ iz Beča bio je parkiran na peronu tri beogradske železničke stanice. Putnici su izlazili iz njega, a pojedini su izbacivali kofere kroz prozore. Kroz hodnik voza, ka izlazu, probijala se neobična ženska osoba. Imala je muški kratko podšišanu kosu, ofarbanu u drečavoroze. Bila je utegnuta u tesne crne kožne pantalone ukrašene nizom zihernadli i drečavo crvenu majicu ispod koje su se jasno nazirale ogromne grudi. Vukla je vojnički ranac, sa imenima ispisanim na engleskom jeziku i na nekoliko mesta toliko iscepan da su kroz pukotine virili delovi odeće. U uzanom prolazu između dva vagona, ispred devojke se isprečio kršni brkajlija, kondukter. Gledao je u pankerku kao u biće sa druge planete. Njegov pogled zastao je na njenim grudima. Devojka mu se blesavo nakezila i zaobišla ga, očešavši se o njega grudima. Kondukter se okrenuo za njom. Devojka se okrenula ka kondukteru i oštro ga pogledala. Dok su posmatrali jedno drugo, zapištala je sirena nekog od vozova u odlasku. Pankerka je prebacila ranac preko leđa netremice gledajući fasciniranog konduktera. Zatim je nonšalantno podigla levi deo majice i pokazala mu dojku, verovatno najveću koju je ovaj ikada video, na kojoj je iznad bradavice bilo istetovirano krupno i zaokruženo A, znak anarhije. Kondukter je iskolačio oči i promrmljao nešto na nemuštom jeziku. Devojka je spustila majicu, nasmejala se i iskočila iz voza na peron. Kondukter je nepažljivo krenuo za njom i udario glavom u niski dovratak.

Tunge je stigla u Beograd.

Bilo je prepodne, a Mića i Otrov su u prolazu, ispred diskoteke "Cepelin", šutirali jednu cipelu. Mića je bio niži, krhe ali žilave konstitucije, odeven u prljave farmerke i takođe prljavu belu duksericu. Otrov je bio snažan mladić, polubilder, u širokim zelenim vojničkim pantalonama i žutoj majici bez rukava. Cerekali su se dok su šutirali cipelu. Baronovi najbolji drugovi bili su Mića, Otrov, Jagoda, Boki i Neca. Mića mu je bio drug iz detinjstva i živeo je dve kuće dalje. Bio je rođeni spletkaroš i cinik. Razbijao se od pića, pivo uvek, viski ako ima. U podrumu je vežbao sa svojom grupom kojoj je menjao ime maltene svaki dan. Čukao je bubnjeve i to solidno. Njegov teča, pilot, donosio mu je ploče iz Londona. Mića je prvi imao "Bazkokse", "Demnd", "Šem 69", "Ramonse", "Vibratorse"... Slaba tačka su mu bili "Pistolsi" čiju ploču nije imao. Otrov je bio žestok momak, uličar. Roditelji su mu bili radnici i uvek je bio u frci s lovom. I Mićina i Otrovova slabost je bila Ema, lepa i tužna devojka, čist primer dekadentne estetike. Palila se na matorce, uglavnom umetnike, i išla na matine u "Cepelin".

PISAC, PESNIK, PEVAČ, BLOGER...

VLADIMIR Đurić Đura je prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, mislilac, mistik, kreativni urednik, marketinški stručnjak i stvaralac reklama, medijski i pi-ar konsultant.

Objavio je novele "Hvalisavi roman&Super", roman "London", zbirku kratke proze "Đurine smešne priče", kao i zbirke poezije "Beogradske maštarije" i "Izabrane pesme". Takođe je, između ostalog, autor studija "Mitologije tehnosveta", "Glamur i ezoterija", "Katalog modernog sveta" i "Okultura", kao i knjiga "Rečnik bizarne geografije" i "Vodič kroz novi talas". Priređivač je antologije sajber kulture "Gurui digitalne pustare" i turbo-folka "Pesme iz stomaka naroda".

Osnivač je popularnih pop grupa "Heroji" i "Đura i Mornari". Knjiga "Beograd bez sna" može da se naruči putem telefona: 011/7155-080 ili preko mejl adrese: klub@laguna.rs. Cena je 599 dinara.