Moralna podrška predsedniku Bušu

O(liver) S(toun): Kao mlad čovek, da li ste videli išta loše u tome što je Gorbačov sklopio dogovor sa Reganom i povukao trupe iz Istočne Evrope? Da li ste videli nešto loše u vezi sa američkom intervencijom u Iraku 1991?

V(ladimir) P(utin): Javno sam govorio o tome što se tiče prvog dela vašeg pitanja. Kada je u pitanju Istočna Evropa, mislim da bi bilo besmisleno i štetno kada bi Sovjetski Savez nametnuo drugim narodima i nacijama svoja pravila. Njihova vizija treba da bude kakvo društvo će razvijati, kakav politički i državni sistem te zemlje treba da sprovode. A takav pristup nije imao budućnosti. I bilo je prilično očigledno da na ovaj ili onaj način to mora da prestane. Ljudi ne mogu uvek da se mire sa odlukama koje im se nameću spolja. Osim toga, Istočna Evropa, kao i Evropa u celini, imala je svoju sopstvenu političku tradiciju, a to se nije moglo zanemarivati.

OS: Hajde da isteramo to na čistinu. Ja sam bio u Vijetnamskom ratu. Mi smo poslali 500.000 vojnika u Vijetnam. To je bilo sramotno i osuđeno od celog sveta. Posle detanta, sa Gorbačovim, Regan i Sjedinjene Države poslale su 500 000 vojnika u Saudijsku Arabiju i Kuvajt.

VP: Ja znam da ste vi veoma kritični prema američkoj vladi po mnogim pitanjima. Ne delim uvek sa vama mišljenje. Uprkos činjenici da nemamo uvek sa američkom vladom odnos kakav bismo voleli da imamo. Ponekad se moraju donositi odluke koje se ne odobravaju od strane nekih delova društva. Ali je bolje doneti neke odluke nego ne doneti nikakve.

OS: Znači, nemate ništa protiv američkog slanja 500.000 vojnika na Bliski istok tako iznenada?

VP: Znate, ja smatram da je pogrešno nametati drugim nacijama i narodima svoje standarde i modele. Ovde prvenstveno mislim na demokratiju. Demokratija ne može da se uveze spolja, ona jedino može biti rođena unutar društva. A društvu bi trebalo pomoći da sledi taj put. Pokušaji da se taj put nametne silom, spolja, je besmisleno, kontraproduktivno i razorno. A što se tiče upotrebe sile, uključujući kopnene trupe, ponekad je neophodno. Svakako da je bolje ako se izvede na poziv vlada i ako je u skladu sa međunarodnim pravom i zasnovano na odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

OS: Da, ok. Ja mislim da je Gorbačov uložio vrhunski napor u ostvarivanje mira. I u roku od nekoliko meseci od pada Berlinskog zida, Sjedinjene Države su ilegalno poslale trupe u Panamu - bez podrške drugih nacija i uz osudu zemalja Južne Amerike.

VP: Pa svakako nema ničeg dobrog u tome. Pored toga, Gorbačov je pre donošenja unilateralnih odluka trebalo da razmisli o tome kako će njegovi partneri reagovati. Treba napraviti prvi korak prema partneru, ali moraš razumeti šta sledi. Pitali ste me za Irak. Mislim da je zbacivanje Sadama Huseina bilo greška.

OS: To je bilo kasnije. Ja govorim o početku toga 1991, kada su oni zauzeli Kuvajt.

VP: Tada Sjedinjene Države nisu išle dalje - nisu zbacile vladu u Iraku. Znam da je bilo razgovora o tome i neki kažu da je trebalo da idu dalje i zbace Sadama Huseina. A drugi smatraju da je sve urađeno korektno, da su morali da stanu u određenom trenutku. I predsednik Buš je bio u pravu kako je to izveo, bio je oprezan. Odgovorio je na agresiju i zaustavio se u pravom trenutku.

OS: Ok, razumem vaš stav. Ne slažem se sa njim ali ga razumem. Sjedinjene Države šalju 500.000 vojnika bilo gde u svet, da bi ostvarile svoj interes. A kad jednom pošaljete toliki broj kopnenih trupa u neku oblast, to trajno promeni dinamiku tog područja. Nema načina da Sjedinjene Države napuste Bliski istok.

VP: Da, i ja tako mislim, verovatno. Najdepresivnija stvar je pokušaj da se promeni režim u tom delu sveta s nadom da će sledećeg dana sve da se reši samo od sebe. I da će se pojaviti američka demokratija. Ali to je nemoguće, i mi smo svedoci onoga što se dešava u regionu baš sada. I kako je nastao DAEŠ? Tamo ranije nikada nije bilo terorista, A oni sada tamo imaju poligon i kontrolišu dve trećine iračke teritorije. Isto se događa u Siriji. Libija je prestala da postoji kao teritorijalna, integralna država. Setite se kako su bili srećni kad je Gadafi ubijen, a nije bilo razloga da budu srećni. Životni standard je tamo bio prilično visok - blizu prosečnog evropskog standarda. Da li je trebalo da se bore za demokratiju? Da, ali ne na ovaj način za koji su se opredelili. Vidite rezultat - katastrofu.

OS: Shvatam. Mislim da me prevazilazite... Voleo bih pre svega da razmotrimo ono što je Buš Drugi rekao. Na početku svog mandata, 2001. sastao se s vama. I izjavio je, mislim u Sloveniji, "Pogledao sam ga u oči i osetio njegovu dušu".

VP: Da, tačno tako je rekao. On je veoma pristojan čovek, dobar čovek.

OS: Šta ste osetili kad je to izgovorio?

VP: Osetio sam da je to čovek sa kojim bismo mogli da postignemo dogovor - čovek sa kojim bi smo mogli da sarađujemo - bar sam se tome nadao.

OS: A 11. septembra, vi ste bili jedan od prvih koji su ga pozvali da mu izraze saučešće?

VP: Da, mi smo imali isplanirane vojne vežbe sa novim strateškim snagama za naredni dan. Ja sam otkazao te vojne vežbe i želeo sam da predsednik Sjedinjenih Država to zna. Naravno da razumem da je ljudima na čelu država i vlada u takvim situacijama potrebna moralna podrška. I mi smo želeli da damo tu podršku predsedniku Bušu.

ZAJEDNO PROTIV TERORISTA

OS: A kada je predsednik Buš napao Avganistan, vi ste sarađivali u invaziji i postavili baze u Kavkazu i Euraziji da omogućite Amerikancima liniju snabdevanja za rat u Avganistanu.

VP: Pa nije bilo baš tako. Mi nismo postavili vojne baze specijalno za tu namenu. Još iz vremena Sovjetskog Saveza, mi imamo diviziju u Tadžikistanu koju smo kasnije pretvorili u vojnu bazu s namerom da štitimo taj pravac koji je opasan jer dolaze teroristi iz Avganistana. Podržali smo Sjedinjene Države i dozvolili im da koriste našu teritoriju, da dopremaju oružje i ostalu opremu.