Niko ne sme da bije narod

O KOSOVU sve do proleća 1987. godine Slobodan Milošević nije javno iznosio svoj odnos prema tom problemu. O krizi u pokrajini držao se zvanične odluke partijskih foruma. Ona je glasila otprilike ovako: "Na delu je kontrarevolucija oličena u albanskom nacionalizmu i irendentizmu protiv koje se treba boriti shodno interesima radničke klase i politici bratstva i jedinstva." Ironija je da će upravo na promeni odnosa prema kosovskom pitanju Milošević svega pet meseci kasnije odneti pobedu na antologijskoj Osmoj sednici i postati novi vođa Srbije.

Ključni obrt dogodio se 24. aprila, kada je Milošević u pokušaju da umiri uzavrelu krv Srba i Crnogoraca došao u Kosovo Polje. Situacija je bila napeta. Na talasu peticije 2.016 nezadovoljnih Srba iza koje je na kraju stalo više od 80.000 potpisnika s kraja 1985. jačao je duh bune. Nezadovoljstvo je pretilo da eskalira ili u sukob ili u masovni egzodus. Pominjan je Arsenije Čarnojević, ali i Ranković i Krcun. Stanje je pretilo da se otme kontroli.

SRBIMA je stigla podrška više od 200 intelektualaca - akademika, profesora, književnika i umetnika iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Kosovo je postalo tema broj jedan u beogradskoj javnosti.

"Oni kojima bi trebalo da je prva briga sudbina svog naroda oglušuju se o njegov očajnički krik i probuđenu svest, nemaju saosećanja za žrtve ni odlučnosti da spreče stradanja. Osporavaju mu čak i pravo da iskaže osećanje istorijskog bespuća i da od svoje države traži zaštitu. U proteklih 20 godina s Kosova i Metohije iseljeno je više od 200.000 ljudi, a više od 700 naselja je etnički očišćeno. Iseljavanje se nastavlja a agresija prelazi granice pokrajine. Metode su iste - na starom kolju obnovljene su glave. Novi đakon Avakum zove se Đorđe Martinović a Majka Jugovića - Danica Milinčić. Siluju se starice i monahinje, prebija nejač, oslepljuje stoka, zidaju štale od nadgrobnih spomenika, skrnave crkve i svetinje, ljude nagone da u bescenje predaju imanja...", navedeno je u tekstu peticije koja je upućena na adrese svih organa države i partije.

U TAKVOJ atmosferi, Milošević je drugi put stigao u pobunjeno Kosovo Polje. Iz udobnog beogradskog kabineta na tvrdo i čvornovato Kosovo došao je na inicijativu Ivana Stambolića, koji ga je među Srbe poslao u nadi da će "imati štofa" da smiri bujicu nezadovoljstva. Slobodan se u društvu Azema Vlasija i Kolj Široke sa demonstrantima prvi put sreo u školskom dvorištu, a Miroslav Šolević je tražio da dođe ponovo i sasluša predstavnike naroda, a ne "prevarante kojima je okružen".

Nešto ranije i Stambolić je bio na Kosovu, ali bez većeg efekta. Uočivši zapaljivost mase odlučio se za oprez, mirne reči i rezervu prema srpskim zahtevima. Bio je svestan problema, ali i ubeđen da probleme na Kosovu treba da rešava cela Jugoslavija - Predsedništvo i Centralni komitet SKJ pre svega. Svaku priliku, uz to, koristio je da naglasi i opasnosti srpskog nacionalizma što je dodatno raspaljivalo razljućene Srbe.

"Na sednici CK Srbije posvećenoj borbi protiv srpskog nacionalizma, održanoj 19. aprila 1986, predsednik CK Ivan Stambolić i srpski funkcioneri naružili su svoj narod kao nijedna komunistička partija u 20. veku", zabeležio je književnik i neformalni vođa srpske opozicije Dobrica Ćosić.

NEKO je morao da ugasi požar u samom žarištu. Slobodan Milošević u Kosovo Polje stigao je 24. aprila oko pola sedam uveče. Dočekalo ga je oko 15.000 Srba i Crnogoraca. Masa ljudi se širila kao da niče iz zemlje, sa svih strana. Ispred Doma kulture postavljen je pedesetak metara dug kordon policije.

I dok je u sali trajao sastanak rukovodstva sa predstavnicima Srba, okupljena masa se opasno zaljuljala. Neko je predložio da okupljeni uđu u Dom kulture i da se razgovara javno. Poletele su kamenice, policija je potegla pendreke. Neko je prišao Miloševiću i šapnuo mu da bi bilo dobro da izađe i umiri narod. Izgledalo je kao da može svašta da se dogodi.

Crven u licu, uzbuđen i pomalo nesiguran, Slobodan je krenuo napolje.

"Pod pritiskom mase stajao sam prilepljen uz njega. Bukvalno se tresao", publicista Slavoljub Đukić zabeležio je svedočenje tadašnjeg novinara "Borbe" Slavka Ćuruvije.

Ruke demonstranata pružile su se ka Miloševiću. "Biju nas, biju nas" skandirali su okupljeni, pokazujući milicionere sa isukanim palicama.

- Niko ne sme da vas bije. Ne, niko ne sme da vas bije - okrenuvši se ka njima i uz karakterističan pokret rukom izgovorio je tada svoju čuvenu rečenicu, koja je postala zaštitni znak njegovog uspona.

MILOŠEVIĆ je umirio narod i pristao da čuje šta ima da mu kaže običan narod. Instalirano je i ozvučenje, a sa prozora Doma kulture obratio se okupljenima. Pod utiskom događaja Milošević je pojačao retoriku.

- Prvo drugovi što želim da vam kažem jeste da morate da ostanete ovde - izgovarao je Milošević reči koje su Srbi sa Kosova dugo želeli da čuju. - Ovo je vaša zemlja, ovo su vaše kuće. Srpskom i crnogorskom narodu nikada nije bilo svojstveno da ustukne pred preprekama. Pretke biste obrukali, a potomke razočarali. Ja vam ne predlažem da ostajući trpite, izdržavate i podnosite stanje kojim niste zadovoljni. Naprotiv. Treba da ga menjate. Jugoslavija ne postoji bez Kosova, Jugoslavija i Srbija neće dati Kosovo!

Usledila je duga noć. Do zore su se za govornicom Doma kulture smenjivali očajni Srbi i iznosili lična sopstvena iskustva. Progon, ubistvo, silovanje, prebijanje, pljačka, otkaz, muka - reči su koje su se najčešće čule.

- Pozivam Vas da budete predsednik Saveza komunista Srbije ili da podnesete ostavku! - obratio se Slobodanu jedan od predstavnika okupljenih. Već je svanulo kada je narod počeo da se razilazi.

U BEOGRAD se Milošević vratio kao drugi čovek. Duge aprilske noći, slušajući ispovesti žrtava, doživeo je transformaciju. Na kosovsko pitanje više neće gledati istim očima. Odmah po povratku održana je sednica Predsedništva CK Srbije.

Na Kosovo je Milošević otišao kao komunista, a vratio se kao nacionalno osvešćeni Srbin. Njegov karakter, međutim, nije dozvolio i da se to jasno vidi. Energija iz Kosova Polja ipak povešće ga preko Osme sednice do vrha vlasti u Srbiji, a zatim u sunovrat iz koga se nikada više neće izvući.

ODA MILOŠEVIĆU

SLOBODANOV istup dobio je veliki odjek u srpskoj javnosti. Njegova popularnost posle Kosova Polja naglo je skočila. U njemu je prepoznata dugo čekana energija da se zaštiti srpski narod i unese pravičnost u političkim aršinima. Stekao je simpatije podjednako intelektualnih i narodnih krugova. Titove slike sa zidova naglo su zamenjivane Miloševićevim. Njegovu slavu posebno su pronosili kosovski Srbi, koji nisu krili da su dobili nacionalnog lidera po svojoj meri. Najdalje je ipak otišao pesnik Radoslav Zlatanović, koji je inspirisan Miloševićevim istupom u Kosovu Polju u "Književnim novinama" objavio pesmu "Himna na ledini":

"Ali pristiže lep mladi govornik

Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu

Razgovaraću sa svojim narodom na ledini, kaže

U školskom dvorištu i na njivi..."