Ključevi Miloševićeve pobede

SLOBODAN Milošević, od januara 1986. kada je izabran za prvog čoveka srpskog Centralnog komiteta, do septembra 1987. uspeo je da u svoju korist okrene gotovo sve okolnosti koje su činile političku i javnu scenu u Jugoslaviji. Do potpunog preuzimanja vlasti delio ga je samo jedan korak. On je napravljen na Osmoj sednici, koja je činila samo scenografiju velikog prevrata u srpskoj politici. Gotovo sve najvažnije odluke donete su daleko iza kulisa, a čin glasanja bio je samo poslednji partijski pozdrav Ivanu Stamboliću i njegovim ljudima.

Novi lider došao je na vlast pomoću složenog kolopleta problema, interesa, ideologija, probranih delova starog i novog poretka. U tom odnosu moći, Stambolića na mestu prvog čoveka Srbije ni biblijsko čudo nije moglo da sačuva.

Da apsurd bude veći, Milošević i Stambolić gotovo do poslednjeg dana saradnje imali su gotovo iste ciljeve. Oni su se svodili na ustavno ujedinjenje Srbije, rešavanje kosovskog problema i ekonomski oporavak. Obojica su se držala stare ideologije bazirane na titoizmu, koja je prema njihovom viđenju bila temelj i za sva razmišljanja o budućnosti Jugoslavije.

MILOŠEVIĆ je uočio da kosovski problem traži neodložnu akciju.Nezadovoljnim Srbima i Crnogorcima bila je potrebna reč utehe, naznaka da Srbija više neće ignorisati njihove probleme. On je tako postao prvi srpski političar još od Aleksandra Rankovića koji je pokazao odlučnost u zaštiti nealbanskog stanovništva. Kosovske Srbe time je dugoročno vezao uz sebe, a glavnu ulogu oni će imati i u godinama posle Osme sednice. Uslediće, međutim, faza kada gde će ih koristiti za učvršćivanje lične vlasti. Podršku mase ostvario je otklonom od kosovskog rukovodstva, koje je ignorisalo bujanje nacionalizma i težnje ka otcepljenju. Masakr Aziza Keljmendija u kasarni u Paraćinu, neposredno pred Osmu sednicu, izazvao je talas antialbanskog raspoloženja koji je Miloševiću napravio idealan kontekst za afirmaciju svoje politike.

Veštim retoričkim igrama i politikom višestrukih koloseka sačuvao je oreol komunističkog pravovernika i čuvara Titovog dela. To je bilo i te kako važno za pridobijanje starih kadrova, boraca i Subnora, čiji značaj još nije opadao. Osma sednica uostalom, dobrim svojim delom protekla je u tom znaku. Njeno održavanje poklopilo se sa "Titovim jubilejom" - obeležavanjem 50. godišnjice njegovog dolaska na čelo KPJ. Milošević je, ranije planiranu svečanost, efektno iskoristio da stane u odbranu maršalovog lika i dela i u predvečerje obračuna još jednom pokaže kako ne namerava da odstupi od Brozovog puta.

UPOTREBU srpskog patriotizma i nacionalizma Milošević je uvio iza paravana sa Brozovim likom. Za ovakav odnos prema Titu bio je nagrađen ne samo podrškom starog kadra, koji je u odlučnom i poletnom Slobodanu video sebe u doba revolucije, već i - moćne armije.

Da je i JNA izabrala svog favorita u podeljenom srpskom rukovodstvu svedoči istup admirala Branka Mamule na sastanku komunista u vojsci 23. septembra 1987. Njegovo izlaganje, objavljeno na dan održavanja Osme sednice dobilo je veliki publicitet i daleko je odjeknulo. Ovaj govor mnogima je bio jasan znak da i oružana sila stoji iza Miloševića. Mamula je zagovarao neodložno sprovođenje državne strategije u odnosu prema Kosovu, ili će "sukobi u pokrajini otvoriti pitanje bezbednosti države".

- Situacija zahteva da se sve socijalistički opredeljene snage, sa Savezom komunista na čelu, ujedine i povedu odsudnu borbu za presecanje svega što preti da još više ugrozi same temelje na kojima se razvija i na kojima može opstati Jugoslavija. Mere koje su do sada preduzimane ne samo što nisu uspele preokrenuti tok događaja, nego se kriza kreće ka onoj tački na kojoj mogu biti ugroženi integritet i bezbednost zemlje - Mamuline su reči koje su protumačene kao prilog politici novog lidera.

ZA RAZLIKU od Stambolića, Milošević je dobro organizovao partijski aparat. U zbijanju svojih redova nije stremeo listama sa poznatim i priznatim kadrom sklonom teoriji i intelektualnosti, već je zbrajao neafirmisane pojedince, koji su mu za ukazanu priliku poklanjali bespogovornu lojalnost.

Manje ili više Slobodan Milošević je u vreme otvaranja "slučaja Pavlović" i Stambolićeve smene imao i kontrolu nad delom obaveštajno-policijskog aparata Srbije. On je nasledio staru praksu prema kojoj su viši partijski i državni funkcioneri mogli da zahtevaju obaveštajne podatke o pojedinim političkim i javnim ličnostima. Na ovaj način, političari su imali snažne instrumente u vršenju pritiska na svoje oponente, ali i saradnike.

Pored medija, uz njega je čvrsto stajao univerzitetski komitet, gde je glavnu reč vodila Mirjana Marković. Zahvaljujući sadejstvu ovih uticaja Milošević je stekao i najvažniji poen - podršku javnosti. Uspešno je zaigrao na kartu da se problem Srba nalazi među Srbima, u njihovim rukovodstvima i da se to mora promeniti.

ANALIZIRANO je i ćutanje vođa vojvođanskog i kosovskog komiteta, koje je doprinelo ishodu Osme sednice. Na glasanju gotovo svi bili su uzdržani. Azem Vlasi i danas objašnjava da je njegov Pokrajinski komitet, kao i on lično, bio toliko kompromitovan, da bi njegova podrška Stamboliću donela više štete nego koristi. Vojvođani, uprkos upozorenjima i molbama nisu želeli da se mešaju u sukob, jer su smatrali da je reč o unutrašnjem pitanju (uže) Srbije.

Tokom priprema za obračun Ivan je izgubio podršku najmoćnijih medija poput "Politike" i TV Beograd, a štetila mu je i reputacija ujaka Petra Stambolića na koga se, slučajno ili ne, tih godina najčešće upiralo prstom kao na izdajnika i glavnog krivca za albansku dominaciju na Kosovu.

STAMBOLIĆ je imao nesreću da ga Srbi smatraju izrazitim komunistom, isuviše mekim i neodlučnim prema problemima srpskog naroda, a da ga van Srbije zbog težnje ka promeni Ustava bije glas nacionaliste i latentnog simpatizera antikomunizma. Sliku o njemu u percepciji ostalih republika zaokruživale su i njegove težnje ka dubinskim promenama uređenja, ekonomskog i političkog sistema. Na mnogim poljima sam je pripremio teren za dolazak svog najvećeg konkurenta, posebno u olakom odnosu prema ljudima koji su se najviše protivili Miloševićevim protivnicima iz rane faze - vremena njegovog izbora u CK. Među njima svakako je bio i Špiro Galović, koji će u vreme Osme sednice biti i među najoštrijim kritičarima.

PODRŠKA SAVEZNOG RUKOVODSTVA

VAŽNA karika u sprovođenju efekata Osme sednice je rukovodstvo Jugoslavije, koje se priklonilo novoj srpskoj garnituri. Bilo je tu i dosta interesa i vešte diplomatije. Pojedinima u vrhu SFRJ sukob u Srbiji je odgovarao. Zahvaljujući tome Marko Orlandić i Vidoje Žarković pozdravili su ishod Osme sednice. Milošević je poslao signal Stipe Šuvaru da će ga podržati za predsednika Predsedništva CK SKJ. Prema rečima publiciste Slavoljuba Đukića, "Bosancima se svideo titoizam, Crnogorcima je godilo njegovo poreklo, Hrvatima komunistički kosmopolitizam"... Slovenci su, po običaju, izabrali uzdržanost. Kompletno državno i partijsko rukovodstvo Jugoslavije samo koju nedelju po Osmoj sednici doći će u posetu Miloševiću koji će ih sve izvesti na večeru u restoran "Tri šešira" u Skadarliji.

SUTRA: POČETAK DOGAĐANjA NARODA