Žrtve vremena u kome su živeli

TEK burni događaji koji će uslediti posle 1987. godine Osmoj sednici daće kontekst koji ona danas ima. Kako kasnija zbivanja daju smisao prošlim, ostaje pitanje kako bi se na kontroverzni obračun u vrhu srpske Partije gledalo da je Slobodan Milošević tokom devedesetih godina vodio drugačiju politiku koja bi Srbiju ojačala i svrstala je među razvijene države.

Poseban, mitski, karakter ovom partijskom plenumu dala je tragika njenih aktera. Danas je jasno da su svi glavni učesnici ove sednice žrtve vremena u kome su živeli. Turbulentne promene u svetu i nespremnost naših elita da ih na pravi način sagledaju i iskoriste za ostvarenje nacionalnih interesa učinile su da cela jedna poratna generacija srpskih lidera svoj život privede kraju u atmosferi dubokog razočaranja i očaja. To važi ne samo za političare, već i za intelektualce i duhovne predvodnike našeg naroda.

NA PUTU svojih uspona i padova, najviše se menjala ličnost Slobodana Miloševića. Istraživači novije istorije govore o najmanje tri Miloševića koji su prošli srpskom istorijom. Mladi, studiozni i energični Slobodan s početka osamdesetih nema mnogo sličnosti sa onim s početka devedesetih. Najveće promene nastupile su pred pad 2000. godine, kada smo gledali jednog autoritativnog i zatvorenog vođu, predalekog i od svog naroda i od realnosti.

Da još uvek nema dovoljno svetla naučne istine o usponu i padu ovog političara smatra i sociolog Slobodan Antonić, autor knjige "Milošević - još nije gotovo". Jedna od njenih intencija jeste i činjenica da se o učinku njegove vladavine, ma kakav bio osnovni utisak o njoj, ne može olako i površno suditi.

"Osamdesetih je u javnosti postojao zahtev o vremenskoj distanci, da mora da prođe neko vreme da bi moglo da se sudi o akterima u politici", ocenio je Antonić u vreme izlaska svoje knjige iz štampe krajem 2014. godine. - Sada, na sopstvenom iskustvu - i čitavom iskustvu našeg društva - pokazuje se da je, ipak, neophodna određena distanca, da se pojave još neke okolnosti, da još neki akteri pokažu svoje pravo lice, da ne kažem da je potrebno da se dođe do novih saznanja, i da se tek onda može govoriti o nekom političaru."

GUBITAK vlasti, hapšenje i izručenje Haškom tribunalu potpuno su nova faza u Miloševićevom životu. Njemu je bilo sasvim jasno da optužnica za najteže ratne zločine ima svoj dublji i opasniji sloj i da je njena uloga da utemelji trajnu krivicu srpskog naroda za događaje koje su drugi režirali. Svoju sužanjsku epizodu shvatio je kao poslednju borbu i rehabilitaciju svoje neuspešne politike. Po oceni mnogih, u tome je i uspeo. Ovaj svet je napustio 2006. godine, u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, a presuda protiv njega nikada nije napisana.

Najtragičniji lik u novijoj srpskoj istoriji bez sumnje je Ivan Stambolić. Gubitnik Osme sednice, čovek koji je za kratko vreme prešao put od vrha do ponora. Komunistički dogmata i tipični predstavnik prevaziđenog sistema za jedne, a osvedočeni mirotovorac i garant tranzicije Srbije u novo istinski demokratsko društvo, za druge, Ivan je postao žrtva sopstvenih pogrešnih procena. Sa dojučerašnjim saborcima rastao se uz reči:

"Vi dalje sa mnom ne možete, a ja sa vama neću".

SKRHAN sopstvenim političkim porazom, Stambolić je godinama živeo daleko od domaće politike. U potpunoj ćutnji. To se objašnjava njegovim osećajem lojalnosti pokretu kome je pripadao od rane mladosti, pristojnosti prema nekadašnjim saradnicima, ali i paralizom zbog tragičnog gubitka ćerke Bojane u saobraćajnoj nesreći. Miloševiću se obratio svega dva puta. Telefonom ga je pozvao 1988. godine, nedugo posle Bojanine smrti, posle jednog teksta u tadašnjoj "Politici ekspres" u kome je stajala i rečenica da "Stamboliće treba satrti u korenu". Nedugo posle 9. marta 1991. poslao mu je poduže pismo kojim je zatražio njegovu ostavku.

"Savetovao sam ti, Slobodane, da se okaneš olakih obećanja, nepromišljene srčanosti i brzopletih rešenja", pisao je Stambolić. "Nemam druge nego da te podsećanjem prizovem odgovornosti i razumu. Dopire li do tebe da put kojim ideš srpski narod vodi u nova krvoprolića? Taj put nažalost je dosledan: kako se razbijački krenulo na Osmoj sednici, tako se i nastavilo. Ma koliko sebi i svojim poslušnicima slavodobitno izgledaš ispod papirnatih kapija pobede, Slobodane, na tom konju ćeš neumitno završiti kao jahač apokalipse".

U GODINAMA koje su usledile Ivan se bavio bankarstvom, mirovnom politikom na Balkanu, održavanjem kontakata sa istomišljenicima. S vremena na vreme, krajem devedesetih pojavio bi se na nekoj od nezavisnih televizija, gde bi kritikovao Miloševićevu politiku. S proleća 2000. godine počelo je da se šuška da bi mogao da stane na čelo ujedinjene opozicije na predstojećim saveznim izborima.

Ivana Stambolića 25. avgusta oteli su pripadnici Jedinice za specijalne operacije DB na čelu sa Miloradom Ulemekom, odveli ga na Frušku goru, gde su ga istog dana ubili i zakopali. Za rasvetljavanje ovog zločina, međutim, Srbiji je bilo potrebno još jedno ubistvo. Tek po atentatu na Zorana Đinđića 2003. godine utvrđene su okolnosti Stambolićevog nestanka i umorstva.

TIHO i neprimetno sa političke i životne scene nestao je i Dragiša Pavlović. Ovaj nesumnjivo nadareni, obrazovani i ambiciozni čovek, posle Osme sednice pao je u duboku depresiju. Posle smene iz Centralnog komiteta, Pavlović je popakovao svoje stvari i zauvek napustio politiku. Prijavio se na biro rada, gde za njega posla - nije bilo. Trebalo je da prođu skoro dve godine da bi čovek sa diplomom dva fakulteta i debelim iskustvom dobio radno mesto u jednom slovenačkom preduzeću. Ovo vreme je iskoristio za razgovore sa ljudima koji su se na Osmoj sednici našli na drugoj strani, iz čega je proistekla knjiga simboličnog naslova "Olako obećana brzina". Razočaran i zaboravljen umro je od srčanog udara 1996. godine u svojoj 53. godini.

KOSOVO I DALjE BEZ REŠENjA

PROBLEM Kosova i Srba u pokrajini, koji se pre tri decenije našao u pozadini uzroka i povoda Osme sednice, do danas nije prevaziđen. Suština nedavno otvorenog javnog dijaloga u našem društvu o budućnosti južne pokrajine pokazuje da srpske političke i intelektualne elite još nisu našle održivo rešenje "kosovskog problema", koji je bio presudan i za političku genezu Srbije osamdesetih godina.

Južna srpska pokrajina posle ustavnog povratka u sastav Srbije 1989. i 1990. godine prošla je više složenih faza. Milošević je do poslednjeg dana svoje vladavine bio stava da se Kosovo i Metohija moraju braniti po svaku cenu i na sve načine. Posle Kumanovskog sporazuma i Rezolucije OUN 1244, koja je pokrajini obezbedila protektorat UN, nastupila je duža faza neuspešnih pregovora o planovima međunarodne zajednice za definitivni status. Kosovo je jednostrano i mimo međunarodnog prava 2008. godine proglasilo nezavisnost, koja do danas nije zaokružena niti pravno priznata.