Politički osinjak u Predsedništvu

U TREĆEM susretu sa Nikolom Ljubičićem hteo sam da proverim da li je tačna priča da je Tito, mnogo ranije pre smrti, pozvao svog generala i pokazao mu mesto gde želi da se sahrani. Nije se mnogo premišljao i rekao je:

- Jednoga dana pre Titove smrti odveo me je u cvećaru i rekao da bi želeo tu da se sahrani. Razne priče koje su širili general Dolničar i Obren Đorđević, šef obaveštajne službe u Srbiji, da Tito nije bio u kovčegu kad je organizovana sahrana, apsolutno nisu tačne. Grobnica je rađena na brzinu, pa nije bila stabilna i dobro urađena. S toga se morala kasnije dograđivati i doterivati i zbog toga je vađen kovčeg, a ne zato što Titovi posmrtni ostaci nisu bili u njemu.

Kad već spominjemo Tita, da kažem da je njegova najveća greška to što je omogućio da republike budu kao države, što je ubrzalo raspad Jugoslavije. On je bio poslednji veliki državnik ne samo Jugoslavije, nego i sveta. Povodom njegove smrti i u francuskoj štampi je pisalo da je otišao poslednji veliki državnik iz Drugog svetskog rata.

ZA RAZLIKU od mnogih srpskih političara, penzionisani general je govorio da Tito nije bio srbožder. Samo u užički kraj je dolazio 13 puta. (Kad je posetio Užice 1959. godine, bio sam prisutan. Zadovoljan dočekom izgovorio je: "Dragi moji Užičani." A to nije rekao u Kumrovcu gde se rodio.)

Bez uvijanja, pitao sam ga zašto su ga mrzeli članovi Predsedništva SFRJ iz zapadnih republika.

- Zato što sam znao da udarim pesnicom po stolu i oni su tada povlačili svoje preterane zahteve.

Dotakli smo se ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini. Bio je besan na Radovana Karadžića, Šekspira, kako je zvao Koljevića, i na Biljanu Plavšić.

- Onu su četnici, okrivljuju JNA, a treba da znaju šta ih čeka, jer su nepripremljeni uleteli u rat i žrtvovali srpsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini. Ratko Mladić već izigrava vojvodu, pa je skrojio i kapu sličnu Mišićevoj. Natovarili su Srbiji izbeglice i sankcije. U svoje vreme sam govorio Slobodanu Miloševiću da će Nemačka čim se ujedini krenuti u pravcu Jugoslavije. Smatram da Srbiji ne bi pomoglo ni da smo tražili kontakt sa Nemačkom. Njoj je malo Slovenija i Hrvatska, nego hoće celu Bosnu. Hoće da iskrvare Srbi i Muslimani, i da najviše koristi imaju Hrvati. Hoće sve do Drine, i ne samo to, nego Sandžak i Kosovo, a i Vojvodinu.

- Dok sam bio u Predsedništvu SFRJ svađao sam se sa Vrhovcem i drugima iz Hrvatske i Slovenije zbog Kosova. Šuvar mi se žalio da mu Milošević ne da da poseti albanske rudare, koji su štrajkovali 1988. godine zbog smenjivanja Azema Vlasija sa vodeće partijske funkcije na Kosovu, a posle i zbog hapšenja. Rekao sam: "Ti si predsednik Partije, idi tamo."

I on je zajedno sa Miloševićem posetio rudare štrajkače.

OVDE je bio trenutak da mu iznesem svoje mišljenje o tome kako su Titovi naslednici u Predsedništvu SFRJ bili minorne ličnosti, sklonjene iz svojih republika. Složio se potpuno sa ovim stavom. Za Petra Gračanina, koga je iz JNA povukao za sobom u Srbiju, a koji je jedno vreme osamdesetih godina bio načelnik Generalštaba JNA, Ljubičić je rekao da je on čovek koji nije navikao da izdaje naređenja, već da ih izvršava.

Stavio sam primedbu da ne samo Gračan, već i da su ostali generali bili navikli da im Tito izdaje naređenja. Kasnije se pokazalo da nisu bili sposobni da samostalno donose odluke.

DUGO smo razgovarali o Rankoviću i Krcunu. Sa Rankovićem nije sarađivao, jer kad je Leka sišao sa vlasti, Ljubičić je bio komandant Prve vojne oblasti. Sa Krcunom se družio u toku i posle rata, sve do njegove pogibije u saobraćajnoj nesreći 1964. godine.

Ljubičić se saglasio sa mnom da je Krcunu, docnije kao političaru, smetalo ono što je radio 1941. godine u Užicu, kada je vodio odeljenje za borbu protiv pete kolone. Krcun je bio vezan za Tita, kao i Ranković. Kasnije, poslednjih godina života, kajao se za sve što je radio u Srbiji 1941. godine i posle rata kao načelnik Ozne, pa je utehu tražio u alkoholu.

Zajednički smo došli do zaključka da Boško Matić, borac Druge proleterske brigade, nije uspeo da nam dočara Krcunov lik kad je pisao njegovu biografiju. Za Vidana Mićića, dželata Druge proleterske, koji je vršio egzekuciju svih koje je ova brigade osuđivala na smrt, pa i sopstvenih boraca, o kome je Slobodan Gavrilović napisao roman pod naslovom "Dželat" Ljubičić je rekao:

- On je patološka ličnost, koja je u Nišu posle rata pričala da joj je neobično kad nema koga da strelja. U toku rata nikog nisam streljao.

IZBEGAO sam da pomenem slučaj kad je u Foči iz pištolja ubio jednog nedisciplinovanog borca. U Drugoj proleterskoj brigadi posebno je uvažavao Canu Babović, zamenika komesara brigade.

Zanimljiva su bila njegova razmišljanja o Peri Stamboliću. Smatrao ga je čovekom sa velikim zaslugama. Verovatno i zbog toga što ga je predložio da bude predsednik Predsedništva Srbije, kad se 1982. demobilisao iz vojske. Razišli su se uoči Osme sednice, kad je Pera bezuspešno pokušao da brani Ivana.

U javnosti se 1993. godine pojavio feljton u kome je kritikovana vlast Slobodana Miloševića zbog rata i sankcija Srbiji. U tom kontekstu je spominjan i Ljubičić, kao jedan od važnih faktora koji je omogućio Slobodanu da dođe na vlast. Na kraju razgovora ja sam mu obećao da ću prikupiti sve što se o njemu piše i to mu doneti da zajedno prokomentarišemo.

PONOVO sam ga posetio 24. juna. 1993. godine. Doneo sam sve što je pisano u NIN-u i "Borbi" o Osmoj sednici, kao i tekst Slave Đukića o njemu u NIN-u koji je objavljen 9. aprila.

- Sećam se da je Slava Đukić jednom došao sa Draganom Markovićem kod mene radi nekog intervjua za "Politiku". Nije baš sve bilo tako kako on piše. Nije mene posle penzionisanja u Srbiju zvao samo Draža Marković, nego celokupno srpsko rukovodstvo, i ja sam to prihvatio.

- Tačno je da sam ja Titu predložio Miloša Minića za ministra spoljnih poslova, i on je odmah prihvatio. Nisam ulazio u obračune između Miloša Minića i Pere Stambolića i Draže Markovića. Kada sam postao predsednik Predsedništva Srbije, to je bilo kao da sam ušao u politički osinjak. Nisam bio toliko moćan kako je to pisao Slava Đukić - rekao je Ljubičić.

Uporno je tvrdio da dok je bio predsednik u Srbiji, dve godine nije imao nikakav kontakt sa vojnim vrhom. Tek posle, kao član Predsedništva SFRJ, odlazio je, ali samo kolektivno, kod vojske, kad se o njoj raspravljalo.

- Sve sam to radio da mi se ne bi prebacilo da imam vojsku iza sebe - bio je kategoričan Ljubičić. Pravdao se da nije huškao Slobodana na Ivana Stambolića:

- Umesto mog saveta da samo Dragiša Pavlović da ostavku, Ivan je krenuo oštro na Slobodana i izgubio duel.

Više nije hteo da komentariše Slavino pisanje.

ČETIRI DIVIZIJE NA KOSOVU

U RAZGOVORIMA sa Venceslavom Glišićem, Nikola Ljubičić je priznao da je na Kosovu 1968. godine, prilikom prvih nemira u Prištini, energično intervenisao sa vojskom protiv albanskih demonstracija u Prištini:

- Imao sam iza sebe Tita, koji je doneo odluku, a ja sam je izvršio. Za vreme albanskih demonstracija 1981. godine ja sam doneo odluku da intervenišem sa vojskom. Pokrenuo sam četiri divizije na Kosovu i Metohoji i zapretio da ću sve spržiti. I Albanci su odustali od demonstracija.