Žene veći grešnici od muškaraca

U PESMI "Propast carstva srpskog" Slepice iz Grgurevaca, Sveti Ilija donosi knezu Lazaru knjigu od Bogorodice, u kojoj mu se ostavlja da se opredeli kojem će se carstvu prikloniti: nebeskom ili zemaljskom. Nije ni čudo što se Lazo, kako ga naziva pevačica, opredelio za carstvo nebesko, kad mu pismo Bogorodica šalje po strašnom Iliji. Bitka se završila porazom za Srbe, "sve je bilo sveto i čestito i milome Bogu pristupačno", završava pesmu Slepica. Svakako da je Ilija bio zadovoljan kneževom odlukom.

Praznik Ognjene Marije padao je dva dana pre praznika Svetog Ilije. I samo joj ime kaže o kakvom se svecu radi. U selu Dojinovići kod Novog Pazara, na nadmorskoj visini od preko 1.000 metara, u 17. veku sagrađena je crkvica, neki kažu najmanja u Srbiji, koja nosi ime Marinica. Da li je Marinica posvećena Ognjenoj ili Blaženoj Mariji, nisam saznao.

ŽENE su kao grešnici više slikane nego muškarci. U pomenutoj crkvi u Trnavi, na dovratniku, naslikano je bucmasto, jedro devojče, oko čijeg se nagog tela obavija zmijurina, zarivajući joj zube u dojku. Nisam znao šta je pogrešilo devojče, osim što je izgledalo zdravo, u odnosu na asketski izgled svetica na zidovima iste crkve. U Sopoćanima sedam smrtnih grehova predstavljeno je sa sedam nagih žena, tela obavijenih zmijama. Nago žensko telo retko se slika u manastirima, pogotovo ovako puteno kao što je u najslavnijoj zadužbini Uroša Prvog.

U Crkvi Svetog Pavla i Svetog Petra u Tutinu, đavoli vilama guraju golog čoveka u ognjenu reku. Teško bi se pogodilo o kome je reč da pored nesrećnika ne stoji natpis "Bogataš". Tog čoveka nisam toliko žalio kao grešnicu na dovratniku crkve u Trnavi.

SVETI Sava oslikan je u gotovo svakoj crkvi. Sve na njemu zrači dobroćudnošću.

Za moju majku, Sveti Sava bio je živ. Osećala je njegovo prisustvo svuda: u kući, u polju, u gori. Ukoliko nije bio nevidljiv, pretvarao se u prosjaka, sakatog, slepog, kljastog... Svaki nepoznati došljak u našem selu mogao je biti on. Sveti Sava ili Bog - majka ga nije imenovala. Sveti Sava udahnjivao je dušu i zverinju, i bilju, i kamenu, i vodi...

Molitve je majka počinjala obraćanjem Bogu, a onda i svecu čiji je dan padao. Molila se i za žive i za mrtve; za žive da im bude dobro na ovom svetu, za mrtve na onom. Mada ona ova dva sveta nije striktno odvajala. Da mrtvi brat može da pohodi udatu sestru, kako je opevano u pesmi "Braća i sestre", za majku je bilo sasvim prirodno. Umrli svet bio joj je važan koliko i živi. Retko sam je viđao sa belom maramom na glavi, crnu je nosila u znak žalosti za preminulim rođacima, i bližim i daljim.

MAJKA nije odvajala ni svet pesme od stvarnog sveta. Čudesa iz pesme su moguća. Mladoženja se mogao pretvoriti u zmiju, a dete u jelena ili zeca, koje grešni lovac strelja. Ljudske duše naseljavale su ne samo životinje i biljke, već i vodu, kamen, vazduh. Nije ni čudo što iz grobova nesrećnih, nesuđenih ljubavnika niču jele koje se prepliću u zagrljaju, ili što iz kamena tvrđave, u koju je uzidana majka, curi mleko namenjeno detetu. Ako je morala da prikolje kokošku i poseče drvo u šumi, majka se molila Bogu da joj oprosti taj grešni čin.

U jednoj pesmi Filipa Višnjića, Sveti Sava nabraja zadužbine svog oca. Spisak se završava manastirima iz Bosne koje Nemanja nije podigao. Savin babo, veli pesnik, nije poharčio blago zidajući samo manastire, već i praveći "po kalu (blatu) kaldrme", gradeći po "vodama ćuprije", deleći "kljastu i slijepu". Za sve to, veli Višnjić, Nemanja je potrošio "sedam kula blaga". Posle takvih Savinih reči, sledi blagoslov prisutnih: "Što nosili - svijetlo vam bilo! Što rodili - sve vam sveto bilo!" To što Višnjić izdvaja kaldrmu i mostove, sasvim je razumljivo: za slepog pevača, putnika od vašara do vašara, dobar put i most značili su mnogo. Možda i više od milostinje!

Nema u manastirima mnogo fresaka Stefana Nemanje kao vladara. Ali kao sveca, Svetog Simeona Mirotočivog, gotovo u svakom. On, pa sin mu Sava.

U PESMI "Zidanje Ravanice" Starca Raška pominju se nemanjićke zadužbine i iz mog kraja. I to ovim redom: Petrova crkva ispod Pazara, a iznad Đurđevi stupovi, zatim Sopoćani, "povrh Raške ladne", Pavlica i Studenica, prva ispod planine Jadovnik, druga "niže starog grada Brvenika", i na kraju Žiča, "više Karanovca". Sve lokacije su tačne.

U mom kraju nije se dogodila nijedna značajna bitka ili dvoboj, kao što se tu nije rodio ili umro neki čuveni junak iz epske pesme. Ali u mom kraju su, kao što se vidi iz Raškove pesme, Nemanjići zidali manastire. Doduše, Raškov spisak je manjkav: nema Gradca, zadužbine Jelene Anžujske, nema ni Banjske, Končula, Crne rijeke. Ipak, raški kraj prednjači. Od kosovskih manastira, nabrajaju se Dečani, Pećka patrijaršija, Devič, Crkva Svete Petke (Bogorodica Ljeviška) u Prizrenu i Gračanica. Tom spisku Starac Raško dodaje crkvu Janju u Starome Vlahu i Trojicu u Hercegovini.

U VREME kad je Raško kazivao pesmu Vuku, gotovo svi ovi manastiri bili su manje-više porušeni, opustošeni, oronuli, opljačkani. U mnogima se nije vršila služba. U najrđavijem stanju bili su Đurđevi stupovi. Gradac je bio potpuno zapusteo. Isto tako i Banjska, u kojoj je Giljferding, tridesetak godina kasnije od Raškovog kazivanja, nasred crkve i u oltaru zatekao lokalne muslimane kako tu žive: kuvaju, obeduju, spavaju.

Kod nekih crkava o praznicima održavali su se sabori, a kod nekih ne. Pre su se održavali kod očuvanih nego kod porušenih. Na saborima su nastupali i guslari. Manastiri sa saborima pre su ulazili u pesmu.

RAŠKOVA pesma je tužbalica za nemanjićkim manastirima. Miloš predviđa da će ih Turci opljačkati (ovde Raško izigrava post festum proroka), pa savetuje da se oni podižu od kamena, a ne od zlata. Jer, "od kamena nikom do kamena". Miloš je bio u pravu. Zlato iz manastira je opljačkano. Ali u nekim manastirima ni kamen nije pošteđen, kao u Svetih arhanđela u Prizrenu, ili delom kod Banjske. Taj valjano otesani kamen poslužio je za zidanje džamija. Od Đurđevih stupova novopazarski Turci pravili su tvrđavu.

Milica predlaže Lazaru da zida svoju zadužbinu. Starac Raško opevao je Miličinu raskošnu odeću. Ta raskoš nije ostala samo u stihovima, preneta je i na freske s Miličinom figurom.

PETROVA CRKVA

NIJE neobično što se Petrova crkva pominje prva: jedna je od najstarijih crkava u Srbiji. Sazidana je na ranijoj vizantijskoj, a ova na paganskom svetilištu. Od slikarstva malo šta je ostalo, kako onog starijeg iz 11. i onog mlađeg iz 12. i 13. veka. U doba Nemanjine vladavine crkva je bila centar novoosnovane srpske države. Tu su se održavali važni sabori. Tu se, prekoputa, na brdu Gradina, po nekim istoričarima, uzdizala prva srpska prestonica Ras.

Sve manastire oko Novog Pazara obišao sam prvi put kao gimnazijalac. Oko Petrove crkve načičkani su stari, krstasti spomenici, obrasli u mahovinu. Stariji su bez natpisa, s rudimentarnim ornamentima. Na novijima, kratki zapisi o smrti pokojnika. Na jednom piše: "Poginuo od dušmanske ruke na Pazarskoj pijaci." Dušmanska ruka nije se smela imenovati.

Autor fotografija Milisav Savić