Junački juriš na Mačkovom kamenu

TOPOVSKE cevi iz rata sa Bugarima nisu se ni ohladile, a stigla je nova, austrougarska objava rata. Princ Đorđe Karađorđević ponovo je obukao uniformu, prišio majorske epolete i krenuo na položaj.

Na dužnost se javio i profesor Mihailo Petrović - Mika Alas, koji je dobio zaduženje da bude ađutant princa Đorđa. Dvojica prijatelja nisu se razdvajala ni u najtežim ratnim danima, a noći su u bivacima prekraćivali prepričavanjem anegdota dunavskih alasa i prizora iz ribolova brodom "Karaš".

Da samostalni i svojeglavi princ nije poželjan u vojsci, pokazalo se i 1914. godine na ratnom rasporedu, gde njegovog imena ponovo nije bilo. Načelnik Generalštaba vojvoda Radomir Putnik pravio se nevešt, a kralj Petar nije hteo ni da se bavi Đorđevim ratnim aranžmanom. Prestolonaslednik Aleksandar brata nije hteo ni da vidi u svom okruženju, a izbegavali su ga i generali.

Jedan od Đorđevih problema bilo je i to što su posle balkanskih ratova gotovo sve najvažnije pozicije u vojsci držali crnorukci. Njihov ugled posle ratnih pobeda bio je izuzetno veliki, što ih je praktično rehabilitovalo pred licem domaće i svetske javnosti. Pitali su se za armiju, ali i za državu. Nisu štedeli ni dinastiju, niti novog regenta čije je vreme dolazilo. Kralj Petar imao je 73 godine i nije imao snage da vodi rat.

- Aleksandar je Karađorđević, a Karađorđevići ne cene prijatelje. Ja sam dao dinastiji dovoljno dokaza o svojoj vernosti. Ako se od mene traži da prestolonasledniku izuvam još i čizme, e lepo, ja to neću i ne mogu - pričao je svojim saborcima Dragutin Dimitrijević Apis, neformalni vođa ove grupe.

Prve godine rata sreća je bila naklonjena Srbiji. Napadači su prelazili Savu i Dunav, ali su se brzo vraćali na prvobitne položaje. Beograd i mnoge gradove okolo tukla je teška artiljerija. Mnogo je kuća razoreno. Sredinom avgusta, Srbija je bila oslobođena.

Položaj Đorđa Karađorđevića u zaraćenoj Srbiji nije bio ništa bolji nego u balkanskim ratovima. U pratnji šest odabranih vojnika i Mike Alasa, bez jasnog rasporeda, menjao je bojišta, štabove i dužnosti. Na početku rata bio je u okolini Niša, da bi se ubrzo zatim našao na Drini, gde se vodila odsudna bitka za odbranu otadžbine. Početkom septembra, u borbama na Mačkovom kamenu na Jagodnji, gde je neprijatelj bio ukopan i odakle je nanosio teške gubitke srpskoj vojsci, povela se bitka na istrebljenje. Popeti se do vrha i zauzeti ga značilo je proterati neprijatelja.

Na Mačkovom kamenu, Đorđe je bio heroj. Za razliku od mlađeg brata, koji borbu nikada nije video izbliza, stariji je bio na liniji sa svojim vojnicima.

Ratni dopisnik pariskog "Žurnala" Anri Barbi ovako je opisao događaj od tog 21. septembra 1914. godine:

"Stigavši u zoru iz Valjeva, princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

- Šta radite vi ovde? - podviknuo je on.

- Mi smo u rezervi.

- Švabe samo što nam ne uzmu topove, a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

- Nemamo naređenje.

- Gde vam je zapovednik?

- Ubijen je!

- Za mnom. Ja ću vam biti zapovednik!

Vojnici su oklevali da krenu za nepoznatim majorom. Da bi ih osokolio, izvukao je sablju iz korica i povikao:

- Vojnici! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom!

Njegov bataljon utopio se u odsudni juriš srpske vojske. Mačkov kamen bio je nadohvat ruke. Uz podršku artiljerije, austrougarski vojnici napuštaju rovove i povlače se ka Drini. Bitka je dobijena. U poslednjem času, tik pred trijumf, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa. Srećom, zrno koje je prošlo kroz slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući mu nijedan vitalni organ. Vojnici su ranjenog princa na ukrštenim puškama izneli sa bojišta. Automobilom je prebačen u bolnicu."

Đorđa je u bolnici posetio poznati ruski novinar Vsevolod Svjatkovski. Njega je car Nikolaj Drugi Romanov pozvao iz Italije da učestvuje u planovima oko buduće "karte Evrope", smatrajući ga vrsnim poznavaocem prilika na Balkanu. Svega nekoliko nedelja posle ove posete, princu je stigao specijalan telegram.

"Najiskrenije vam čestitamo na pokazanom junaštvu u nedavnoj pobedi slavne srpske vojske", bilo je navedeno u telegramu s potpisom imperatora Nikolaja Romanova.

Stiglo je još jedno priznanje od otadžbine - Karađorđeva zvezda sa mačevima trećeg reda. Ovo odlikovanje nije se dodeljovalo komandantima, već samo vojnicima i oficirima. Princ će se naći među svega 118 najhrabrijih ovenčanih ovim odličjem. Za zasluge, unapređen je u čin potpukovnika.

Kada se oporavio od rana i bio spreman za nove borbe, za Đorđa više nije bilo mesta u jedinicama. U vreme kada je otadžbini bio preko potreban svaki vojnik i svaki oficir, samo je jedan bio prekobrojan - bivši prestolonaslednik. Tako je odlučio mladi regent Aleksandar. Protiv toga ništa nije mogao ni stari kralj Petar.

Aleksandar nije želeo starijeg brata u vojsci iz više razloga. Plašila ga je Đorđeva samovolja, a ni njegovo junaštvo mu nije bilo po volji. Regent je bio čovek planiranja i razmišljanja, daleko od fronta i pucanja. Bratovljevo vitlanje sabljom, ranjavanje i jurišanje moglo je da naškodi Aleksandrovoj reputaciji. U vreme borbi želeo je i da izbegne bilo kakve sukobe sa Apisovim oficirima, za koje je već pripremao sasvim drugačiji plan.

Princu bez prestola i oficiru bez ratnog rasporeda nije bilo druge nego da se povinuje Aleksandrovoj volji. Rešio je da otputuje. Želeo je da se odazove starom pozivu ruskog cara i da se stavi na službu ruskoj vojsci. Kreće zato put Petrograda, ali se njegovo putovanje ipak završava u Parizu.

Iako fizički snažan i krepak, Đorđe će ubrzo pasti u postelju. Pojavljuje mu se tumor u stomaku. Leči se u Švajcarskoj, a izveštaji o njegovom stanju redovno stižu na regentov sto. Štampa, međutim, izveštava da je princ usred rata poslat na lečenje, bez navođenja bolesti. Spletke i dalje traju.

JELENA SAVOJSKA - OMILjENA TETKA EKO

PERIOD između dve velike ofanzive 1915. godine princ koristi da otputuje u Italiju, gde su mu domaćini italijanski kralj Vitorio i njegova supruga Jelena, ćerka crnogorskog kralja Nikole. Jelena Savojska bila je Aleksandrova i Đorđeva omiljena rođaka, odmilja prozvana - tetka Eko.

Lepa Jelena sa Cetinja postala je jedna od omiljenih ličnosti u porodici Savoja, a njene zasluge za italijanski narod bile su tolike da je katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao da se proglasi za sveticu. Sa Viktorom je dobila petoro dece, a u istoriju je upisana kao poslednja italijanska kraljica. Umrla je u izgnanstvu, 1952. godine u Monpeljeu, uz veliku žalost već ostarelog prica Đorđa, koji je penzionerske dane mirno provodio u Beogradu.