Početak rata spasao princa Đorđa

U TOPONICI, psihijatrijskoj bolnici u blizini Niša, podignut je zaseban paviljon, na imanju ratnih veterana iz balkanskih ratova, da bi u njemu bio smešten princ Đorđe, koji je odlukom Dvorskog saveta praktično osuđen na "doživotnu izolaciju".

I narednih petnaest godina, nesuđeni kralj živeće izolovan od sveta. Godinu dana posle dolaska Đorđa u Toponicu, na zahtev ministra zdravlja, 27. marta, 1927. godine, lekari su ga još jednom pregledali i podneli su izveštaj, koji je zapravo bio obrazac popunjen odgovorima na unapred postavljena pitanja:

"Kad i kako su se pojavili prvi znaci duševne aberacije? Iz mlađih godina prgav i naprasit. Poslednje dve-četiri godine patio je od nesanice, boji se trovanja i uobrazio da ga truju u jelu i piću, napada i tuče okolinu, mrzovoljan i neiskren, dobija grčevite napade i štucanje.

Kad i kako se pojavilo prvo i potpuno ludilo? Pre više godina, a pre dve godine vidno sa sistemiziranim idejama trovanja i gonjenja.

Polna sfera? Oslabljena jako.

Lude ideje? Postoje: gonjenje, trovanje, a sebe smatra najpametnijim i najboljim.

Naročiti nagoni? Hoće da piše i da grdi, stalno se čuva gonjenja i trovanja.

Drži li sebe za sumanutog? Drži sebe za zdravog i pametnog, ali uništenog trovanjem još od 1910. godine.

Je li opasan po sebe? Može da bude u melanholičnom stadijumu njegove bolesti.

Je li opasan za druge? Jeste: napada i tuče iznenada bolničare i okolinu.

Kako je do sada lečen? Bolničko lečenje i čuvanje. Lekove neće da pije iz uobraženog straha da su to podešavani otrovi.

Razlozi i indikacije za primanje u ludnicu? Zbog opasnosti po sebe i okolinu i radi lečenja i čuvanja.

Dijagnoza? Schizophrenia (šizofrenija)."

ZA ČUVANjE ovog usamljenog stanovnika vile u Toponici, bio je zadužen poručnik Romčević. Njegovi izveštaji o ponašanju princa Đorđa biće slati direktno na dvor kralja Aleksandra Karađorđevića.

Ubrzo u Toponicu stiže novi upravnik Uroš Jekić, mladi psihijatar iz Beograda, koji će docnije svedočiti Mihailu Popovskom u knjizi "Đorđe - kraljević SHS".

Na pitanje da li je Đorđe Karađorđević bio lud sledio je odgovor:

"Ma kakvi, nije bio lud i to su svi znali i onda kada su ga uputili u Toponicu. To je, naprosto, bila jedna 'politička dijagnoza'. Smetao je kralju Aleksandru i dvoru i hteli su da ga se otresu. A doktor Stojimirović? Ne mogavši da nađe 'bolju' dijagnozu, prikačio je Đorđu šizofreniju. Nešto sasvim neodrživo za njegove tadašnje godine. Mi, lekari, koji smo kasnije, sticajem okolnosti, bili u prinčevoj blizini, znali smo pravo stanje stvari. Ali, svesni apsurda, njegovog i našeg, nismo ništa drugo mogli nego da sve to primimo onako kako nam je servirano."

ZATIM je dr Jekić potanko opisivao mnoge detalje, kojih se još lepo seća:

"Princa Đorđa Karađorđevića upoznao sam u Parizu, tačnije u Bordou, još u toku Prvog svetskog rata. Ja sam tamo studirao, kao i mnogi moji zemljaci koji nisu mogli produžiti studije u okupiranoj otadžbini. Jednog dana se princ Srbije pojavio u Bordou. Šetao je ulicom Svete Katarine. Trgovačka ulica uvek je bila puna sveta koji se sjatio da ga izbliza vidi. Potrčao sam i ja."

Do pravog upoznavanja, doći će mnogo kasnije, tek u Toponici.

"U Toponicu sam pošao na molbu dr Vladimira Vujića, ondašnjeg docenta Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pozvao me k sebi i saopštio mi da ću ga pratiti na putu za Toponicu, gde su njega, kao šefa katedre za neuropsihijatriju, čekali silni poslovi. Tada je u Toponici bilo šest stotina bolesnika i tri lekara, od kojih nijedan nije bio neuropsihijatar. Vest o putovanju me je obradovala, jer će to biti prilika da vidim zatočenog princa o kome je čaršija brujala. On je već bio smešten u specijalno za njega izgrađenoj kućici tipa vile, izdvojene od bolničkih paviljona i ograđene visokim zidom, opet u bolničkom kompleksu. Princ je bio jedan istinski zatočenik bez prava na ikakve veze sa svetom. Pravo na posete i prepisku nikada nije dobio. Bio je naprosto osuđen da šesnaest godina, koliko će tamnovati, ne postoji za ostali svet. Nisam ni očekivao, prema tome, da ću s takvim čovekom moći da sarađujem. Zato je i taj prvi susret s njim više bio upoznavanje s položajem u koji je zapao ovaj odvažni, ali i plahovit čovek. Ostao sam u ovoj bolnici gde sam kasnije bio upravnik, jer je ponuda bila privlačna. Dobio sam dve plate: od kraljevskog dvora četiri, a od bolnice tri hiljade dinara. Posao, više nego težak. Trebalo je početi sve iz početka i organizovati život. Za ambicioznog lekara, međutim, kakav sam bio ja, to je bila prilika da se dokaže. Uveo sam nove metode lečenja kroz rad. Na pedeset hektara plodne zemlje, koja je ranije pripadala ratnim veteranima iz balkanskih ratova, organizovao sam plantažnu proizvodnju grožđa i povrtarstva..."

U TRENUCIMA očajanja, kada više ne bi mogao da gleda jedna te ista lica stražara i bolničara koji mu je spremao stan, Đorđe bi potražio dr Jekića. Tako je i dolazilo do povremenih susreta i razgovora.

"Dok sam ja govorio, on bi cigaretu, koja mu je stajala između prstiju, zafrljačio u pravcu plafona, koji je već bio pun crnih mrlja. Zapazio sam i natpise na zidovima. I shvatio da je to učinio čovek pun očajanja. Pokušavao sam da shvatim njegov bol, ali nisam uspeo. Mi smo bili dva različita sveta. To je i on shvatio i nikada se svojim grdnjama nije doticao mene: 'Taj gad dokle god bude živeo, želeće da me vidi zatvorenog kao u kavezu... Ali, kada bih bar neke olakšice dobio: pisma i prijatelje da mogu da vidim.' Onda bi se ponovo vraćao u realnost, znajući da mu u tome ja nisam od pomoći. Ono s bratom, bio je sasvim u pravu. Za sve vreme Đorđevog zatočenja u Toponici, kralj nijednom nije došao. Koristio je, međutim, svaku priliku da, kada bi prolazio ovuda put Niša i Niške Banje, zastane i durbinom dugo gleda u pravcu usamljene vile. Imao sam prilike da se u to i sam uverim, gledajući i ja durbinom u pravcu brežuljka sa kojeg je on posmatrao. Posle njegove pogibije nije se ništa izmenilo. Knez Pavle je produžio po starom. I ostao bi Đorđe, siguran sam, do kraja života izolovan i zaboravljen u Toponici, da nije došao rat."

STROG REŽIM TAMNOVANjA

OSUĐEN da u svojoj čamotinji doživi starost ili smrt, Đorđe Karađorđević nije mogao da ima poverenje u bilo koga ko je imao veze sa kraljevskim dvorom.

"Do pravog kontakta između nas dvojice nikada nije došlo. O nekakvom prijateljstvu da i ne govorim. Jer, on je bio svestan da nije bolestan i da mu nije tu mesto, a opet, ja nisam mogao da pothranjujem kod njega nekakve lažne nade. Nikada mu ništa nisam obećavao što nisam bio u stanju da učinim. Način njegovog života - režim tog tamnovanja, bio je strogo određen i o tome su se brinuli žandarmi i oficiri. Ja sam se pojavljivao samo na njegov zahtev, a po odobrenju dežurnog oficira, u slučajevima kada bi ga nešto bolelo, kada se nije osećao najbolje. Onda bih, u zavisnosti na šta se žali, tražio određenog specijalistu od kraljevskog dvora. To je bio uhodan sistem. Osim kada je jedne večeri, žaleći se na jaku zubobolju, zatražio stomatologa. Posle telefonske dozvole dvora, još sutradan sam kupio u Nišu aparaturu, kako bi stomatolog mogao da interveniše", ispričao je upravnik ludnice u Toponici.

SUTRA: ĐORĐE ODBIJA KRUNU I PRESTO