Prva masovna politička emigracija

IZ PROZORSKOG okna stana dvočlane građanske porodice Vulović osamdesetih godina prošlog veka izvirivao je klima-uređaj, jedini u celom ulazu. Leta su, sve do potkraj te decenije, bila manje topla od potonjih. Supružnici iz rashlađenog stana ipak ih nisu provodili u radničkim odmaralištima na Jadranu, već radije u Parizu ili Londonu. Doktor Dimitrije Vulović brinuo se, decenijama, o zdravlju narodnog podmlatka SR Srbije, iako je posle Drugog svetskog rata, budući da potiče iz prokazanog društvenog sloja, morao da studira u Zagrebu. Kasnije se usavršavao u Americi i postao vrstan stručnjak. Kada su klinca iz komšiluka doveli pred njegova vrata sa crvenim osipom po glavi i telu, on ga je prozvao Hijavatom i sa lakoćom umirio zabrinute roditelje. Doktorka Tanja Vulović nije radila. Bila je poreklom Ruskinja. Kći "belih" Rusa, lekara, govorilo se, čak, dvorskih. I toliko se, otprilike, u ulazu i oko njega danas zna, ili nagađa, o doktorki i njenom poreklu. Neki u komšiluku bi, verovatno, želeli da čuju više, ali, nažalost, onako radoznali, već godinama nemaju koga da pitaju.

Za krsnu slavu - u ulazu danas već postoji nesuglasica o kom svecu je konkretno reč - u kuću Vulovića, umetnutu pre više od pola veka, u ateističko vreme, u objektivno privilegovanu sredinu, dolazio je sveštenik. Ova građanska porodica nije delila svetonazor čak ni s natprosekom svog komšiluka, ali, upravo gospodski, od njega nije ni odudarala. Zato je i ostala u sećanju svih koji su tu živeli i odrasli. U lepom sećanju, ali i nepotpunom.

TREĆI ulaz solitera C-12 Bloka 2 novobeogradskog eksperimentalnog naselja, danas Pariske komune 8, nije upamtio devojačko prezime drage i kulturne doktorke Tanje, poreklom Ruskinje. Po istom obrascu, i Beograd i Srbija zaboravili su deo svog negdašnjeg stanovništva, dovoljno velik i samosvestan da bi, u slučaju da je opstao, u novije vreme poneo svečano znamenje narodnosti, a još kasnije slavnu titulu nacionalne manjine. Uostalom, istorija je ovde bila prejaka - možda je čak više zaboravljala nego što je uništavala. Nasumični uvid u beogradski telefonski imenik iz 1938. otkriva građane sa ruskim, ili nemačkim, ili sefardskim poreklom. A centrala je već bila automatska, brojevi petocifreni, nije ih bilo malo. Potomaka tih ljudi, solidnom većinom, nema u našoj prestonici. S druge strane, brdsko porodično ime muškog koautora ovog feljtona nosio je jedan jedini inženjer iz predratne knjige telefonskih pretplatnika. Poslednjih godina je tog prezimena u Beogradu, čini se, stoput više nego ikad dosad, i od njega ne može da se pobegne ni na fudbal, ni na košarku.

MOGLO bi se očekivati da će u prilog kolektivnom urezivanju carskih izgnanika u našu memoriju ići rođačko, rusko poreklo, blisko domicilnim Srbima - posebno njihovoj pridošloj, brdskoj varijanti - međutim, Beograd u kojem su živeli ostaci tog naroda, onaj koji ih je, realno, zaboravio, bio je sve samo ne grad idealizovane rusofilije. Generacije su gledale ka Londonu, i dalje, preko okeana. "Idoli" su potpalili visoke peći. A i Rusi u Rusiji više nisu bili ti, nego, barem ideološki, njihovi neprijatelji. U blizini stana doktorke Tanje bila je osnovna škola nazvana po Lenjinu. Škola se odselila i dobila ime Pekića. Sve se promenilo, više puta. I još se menja.

U STVARI, za nas je danas sve to samo jedna priča - sa nekada živim junacima. I, pomalo paradoksalno, o toj priči koju tek poslednjih godina rado pričamo ostalo nam je obilje arhivske građe, svedočanstava. To i ne čudi, jer je među ruskim iseljenicima bio lavovski deo elite većinski nepismenog ali ipak ogromnog naroda.

Najmanje upućeni se pitaju: otkuda u Srbiji, u jednom vremenskom odsečku, toliki ljudi koji govore jezik srodan našem, jezik koji, usled nedovoljnog učenja, ali i Vukove reforme, Srbi jedva da razumeju? U najkraćem, doneli su ih olujni dani i godine koje su promenile svet, a reč je o Velikoj oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu između "crvenih" i "belih" koji je potom usledio. Naša, zanimljivostima poslovično oskudna obrada prošlosti, gotovo bez popularne komponente, posle takvih konstatacija obično samozadovoljno stavlja tačku - onda zbirke takvih dosadnih paragrafa od učenika udalje i istoriju i školu. I ubrzaju... kako ono beše? Zaborav?

Šta su u Srbiji radili toliki Rusi? Kako su živeli? Da li su bili srećni? Kako smo ih gledali? I gde su - nestali? I zašto? Ćutanje. Ma, to znamo. Mislimo da sve znamo. Srećom, u novije vreme se pojavilo više dobrih naučnih odgovora na ova pitanja, a mi ćemo ovim feljtonom nastojati da ih sažeto predstavimo javnosti, intrigiranoj jednom zanimljivom televizijskom serijom.

BROJKE govore da je iz Rusije otišlo onoliko ljudi koliko ih je početkom veka živelo u dva najveća grada, Moskvi i Petrogradu, odnosno, da se na Balkan doselilo skoro duplo više ljudi nego što ih je tih godina živelo u Beogradu ili Sofiji. Procenjuje se da je u Srbiju došlo između 40.000 i 50.000 ruskih izbeglica. Mnogo kvalitetnih ljudi je u kratkom vremenskom odsečku živelo na relativno malom prostoru, promenivši ga u većoj meri nego što bi mogli svoju gotovo beskonačnu zemlju.

Profesor Miroslav Jovanović, u knjizi "Ruska emigracija na Balkanu: 1920 - 1940", izdvojio je šest etapa u životu tih izbeglica na našim prostorima. Prva je period doseljavanja, s početka dvadesetih godina. Zatim, od 1923. do 1926, period prihvata i prvog talasa odseljavanja, kada se ukupan broj ruskih izbeglica na Balkanu ustalio na oko 70.000. U trećem periodu, periodu konsolidacije, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina 20. veka, posle brzog i masovnog odlaska velikog broja ljudi u srećnije delove sveta, selidbe su usporene, a vidljive su i naznake bolje adaptacije izbeglica na novu sredinu.

USLEDIO je, do kraja decenije, period asimilacije, pa neslavno ratno vreme i, na kraju, poratna, završna epoha - trajnog odlaska sa Balkana ili potpune asimilacije. Usled političkih promena izazvanih Drugim svetskim ratom, broj ruskih izbeglica i njihovih potomaka opao je do brojke od oko 10.000 na čitavom Balkanu.

Dvojica mladića iz centra Beograda u osvit devedesetih godina nasledila su grombi kapute od svog rođaka, starog Mosusova, ruskog emigranta. Govori se da je ta odeća, onomad, bila šivena da nadživi svog vlasnika.

RAZVEJAN NAROD PO SVETU

PREVRATI na tronu iz 1917. godine, posebno Oktobarska revolucija (državni udar) i Ruski građanski rat 1920/'21. godine, uslovili su izgon ogromnog broja ljudi iz Rusije. Oni su se razvejali po Evropi i svetu, a značajan deo njih je dospeo i na Balkan, gde su duže ili kraće vreme živeli i stvarali. Već u vreme poraza trupa Ruske armije generala Vrangela i njihovog odlaska iz Rusije 16. novembra 1920, više od dva miliona ljudi bilo je van zemlje. Bila je to prva masovna politička emigracija savremenog doba. U okviru nje, 220.000 ljudi se doselilo na Balkan.