Kašnjenje za sopstvenom istorijom

KO su "beli" Rusi i zašto ih tako zovemo? U najkraćem, to su protivnici "crvenih" Rusa: oni koji su se borili protiv boljševika i njihove revolucije. Simbolika imena ima veze sa bojama koje su se koristile u vreme nemira posle ranije velike revolucije u Evropi, francuske: tada su belu boju burbonske dinastije nosile pristalice restauracije monarhije. Vremensko ishodište tog obeležavanja, dakle, pada u vreme još jedne političke podele, na levicu i desnicu. Ruski "beli", međutim, nisu okupljali strogo monarhiste ili desničare, već uopšteno, one koji nisu živi hteli da se pomire sa boljševicima, njihovim prevratom i načinom života. U stvari, u Rusiji je više bio posredi sukob izdanaka dveju revolucija iz odsudne 1917. godine: uvodne, Februarske, i druge po redu, Oktobarske.

Građanski rat, započet u jesen 1917, odražavao je raskol u ruskom društvu koje je još bilo u ratu sa Nemačkom (austrougarsku vojnu silu su Rusi, de fakto, uništili Brusilovljevom ofanzivom prethodne godine). Bilo je to imperijalno društvo, složeno u svakom smislu, iscrpljeno rovovima i raspolućeno po prevelikom broju šavova: socijalnom, idejnom, nacionalnom... Uz sve to, društvo opterećeno i sopstvenim kašnjenjem istorije, zaostalošću. Tu ne treba biti nefer prema carskoj Rusiji. I ona je napredovala pod autokratskim režimom i na osoben način uz, recimo, državno vlasništvo nad industrijom. Rusija ne napreduje dovoljno brzo, ali je i solidan deo Evrope sve do Drugog svetskog rata jednom nogom bio u srednjem veku.

STANOVNIŠTVO Ruske imperije vojevalo je među sobom ali kao i u slučaju mnogih zemalja u raspadanju, nesreća nije mogla da prođe bez stranaca. Prvo, sa boljševicima: oni nisu hteli da se ratuje sa Nemcima, nisu ni Nemci, pa je pronađen zajednički jezik. Potpisivanje separatnog mira sa Nemačkom i istupanje Rusije iz rata zatekli su države Antante. Izbijanje Građanskog rata otvorilo je prostor vladama bivših ruskih ratnih saveznika, koji su još bili u ratu sa Centralnim silama, da se aktivnije uključe u unutrašnja zbivanja u Rusiji. Direktno su se vojno upleli u sukob, uputivši trupe na sever, jug i daleki istok Rusije. Antiboljševičkim snagama pružili su i političku podršku.

Sposoban komandant "belih" bio je zapovednik Dobrovoljačke armije Anton Denjikin (u Srbiji, kao i na Zapadu, uglavnom poznat kao Denikin, ali ako bismo tako čitali ruski, Lenjin bi bio Lenin). On je zauzimao gradove, a odbacivao mir s Nemcima. I London i Pariz odlučili su da mu pomognu. Države Antante, uključujući Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, uputile su misije u Glavni štab Dobrovoljačke armije. Britanija se posebno isticala u podršci, Denjikina je odlikovala, a Vinston Čerčil, ministar rata, srdačno mu je obećavao pomoć u slamanju "boljševičke tiranije"...

BOLjŠEVICI su pobeđivali. "Crveni" nisu bili nekakvo strano telo koje je iz svemira (ili iz Nemačke) ubačeno Lenjinovim oklopnim vozom u majčicu Rusiju. Imali su svoj trup, ruke, glavu. I svoj narod - deo naroda Ruske imperije. Štaviše, više carskih oficira je u Građanskom ratu služilo kod "crvenih" nego kod "belih". Ako su "beli" imali dobre vojne koračnice, "crveni" su imali bolje. Pošto su Nemci izgubili rat, na strance su u Rusiji pucali - "crveni". Nevine su tokom rata ubijale obe strane, postojao je Crveni, ali i Beli teror.

Kada su u zimu i rano proleće 1920. probijene linije fronta kojim je komandovao general Denjikin, nastao je opšti metež, a armija i narod su se povukli ka crnomorskim lukama. Britanska imperija je procenila da bi mogla doći u iskušenje da se stara o velikom broju izbeglica, svojih saveznika - što će se ponoviti pri turskom zauzimanju Smirne (Izmira), rezultujući, pred pramcem britanskih brodova, pokoljem lokalnih Grka i Jermena, pa je potražila način da se na vreme izvuče. Nastavak Građanskog rata postao je nepoželjan. Denjikinu su ponudili posredovanje pri zaključivanju primirja sa "tiranima". Nije hteo, a u Londonu su to jedva dočekali da iskoče iz ruskog voza. Naslednik Denjikina, general Petar Vrangel, pomoći od Britanaca nije imao, naprotiv.

POSLE evakuacije crnomorske luke Novorosijsk, britanska vlada je preuzela starateljstvo nad 10.000 ljudi, pretežno ranjenika, bez namere da ih dugo zadrži na svojim teritorijama. Manja grupa od oko 2.000 ljudi sa ostrva Lemnosa ubrzo je prebačena u Kraljevinu SHS, a pregovori o sudbini izbeglica u Egiptu i na Kipru između vlada u Beogradu i Londonu potrajali su skoro dve godine. Najzad, u martu 1922. godine britanska vlada prenela je svu finansijsku odgovornost za izdržavanje izbeglica u Srbiji, na Kipru i u Egiptu, počev od 30. marta, na Društvo naroda.

Francuska, druga ključna zemlja Antante, bila je isprva mekšeg srca prema poraženima u Rusiji, njeni vojni izaslanici ostali su pri štabu generala Vrangela na Krimu. Međutim, uskoro su Francuzi i Vrangel morali da smisle kako i gde da zbrinu čak 150.000 izgnanika: šaroliku masu civila, žena, dece, staraca, ranjenika, oficira, vojnika... Upravo prisustvo ljudi u uniformama uticaće u značajnoj meri na sudbinu cele grupe. Većina izbeglica bila je smeštena po vojnim i civilnim logorima u Carigradu i okolini, a manji deo je razmešten po različitim evropskim državama, najviše u Jugoslaviju i Bugarsku. Vrangel je želeo da sačuva vojnu hijerarhiju i strukturu armije radi ponovne borbe s boljševicima. I baš je to bio problem.

FRANCUZI su pokrenuli pitanje vrhovne komande nad 60.000 dobro naoružanih boraca na Bosforu. Da li usled davnašnjeg krunskog cilja carske Rusije da zagospodari Carigradom, ili pak zbog praktičnih pitanja bezbednosti u aktuelnom trenutku (teritorija današnje Turske je bila daleko od stabilnog područja), tek, Britanci su se opet namrštili, a Francuzi nisu mogli to da ne uvaže. Krajem 1920. godine, vlada u Parizu je izjavila da ne želi više da ispunjava obavezu podržavanja izbeglih vojnika. Ali Vrangel je hteo da sačuva armiju...

Početkom 1921. francuski premijer objavio je da će se materijalno izdržavanje ruske armije prekinuti od 1. februara, što je Vrangel, molbama, i uz pomoć političkih veza, uspeo da prolongira. Umesto toga, sredinom marta francuske vlasti su postavile pred Vrangela tri mogućnosti: da se celokupna armija vrati u sovjetsku Rusiju, da ode u Brazil i Peru ili da živi od sopstvenih sredstava.

VRANGEL je odabrao treću varijantu sa kojom su Francuzi najmanje računali, a koju je on pripremao još od trenutka započinjanja pregovora sa vladama Kraljevine SHS, Bugarske, Grčke i Mađarske, od decembra 1920.

Francuzi su ponovo "zategli" - saopštili su da od 1. aprila 1921. uskraćuju dalje kreditiranje ruske vojske. Tokom aprila su najpre objavili da ruska armija više ne postoji i da niko nije dužan da sluša svoje komandante. Zatim su dozvolili široku agitaciju po logorima za povratak u sovjetsku Rusiju i za odlazak u Brazil. Vrangel, uprkos svemu, nije napustio ideju o očuvanju armije i nastavio je započete pregovore. Najzad, u drugoj polovini 1921. i početkom 1922. godine, ruske trupe bile su prebačene iz logora u okolini Carigrada u Bugarsku i Kraljevinu SHS.

PREGOVORI I SA SVETOM GOROM

OD DRŽAVA sa kojima je stupio u kontakt tražeći "prekomandu" za sebe i za svoje trupe, Vrangel je najviše nada polagao u Kraljevinu SHS i Bugarsku, a pregovarao je i sa vladama Čehoslovačke, Grčke, Mađarske, Japana, Gruzije, kao i sa upravom svetogorskih manastira.