Plemići postaju cvećari i obućari

IZ Rusije je tokom 1919. i 1920. pretežno emigriralo odraslo, muško, radno sposobno stanovništvo, staro između 20 i 45 godina. Njihov procenat se do Drugog svetskog rata kretao između 62 i 65 odsto, dok je dece i omladine bilo tri puta manje. Zbog niskog nataliteta, procenat dece vremenom dodatno opada, a broj starih neumitno raste.

U početku je bilo i daleko više muškaraca nego žena, čak dve trećine. Bila je to direktna posledica dolaska na Balkan Vrangelove armije. Posle pristizanja "belih" jedinica, sredinom 1922. godine, popisano je više od 17.000 muških izbeglica i oko 7.000 žena. Tek sa organizovanim odlaskom bivših vojnika Ruske armije na rad u zapadnu Evropu, od sredine dvadesetih, razlika između polova polako se smanjuje.

Skupina ruskih izbeglica bila je dosta homogena i oni su se, pre svega, deklarisali kao Rusi, a tek posle toga su se međusobno razlikovali prema socijalnom poreklu i ranijem društvenom statusu. Za svoje novo okruženje, i plemstvo i seljaci bili su samo - izbeglice.

PO DOLASKU u Kraljevinu SHS, većina naglo pada na društvenoj lestvici. Na Balkanu su se zatekli u relativno siromašnim, ruralnim sredinama koje nisu mogle da im pruže adekvatnu socijalnu pomoć, jer su i same, zbog rata i razaranja, imale velikih privrednih i socijalnih problema. Ponuda poslova na lokalnim tržištima rada bila je loša.

Prinuđeni da se prilagode novonastaloj situaciji, "beli" prihvataju poslove daleko ispod svog društvenog staleža i obrazovanja. Hara nezaposlenost. Sergej Nikolajevič Paleolog, Vladin opunomoćenik za ruske izbeglice u Kraljevini, u pismu od 20. februara 1921. godine kralju Petru Karađorđeviću, navodi da se čak tri četvrtine pridošlih Rusa nalazi u veoma teškom položaju, bez stalnog izvora prihoda.

Sredinom dvadesetih godina samo 20 odsto njih obavljalo je neke intelektualne poslove, a 60 odsto radilo je teške fizičke poslove, bez obzira na obrazovanje ili "plavu krv". Kako slikovito opisuje istoričar Miroslav Jovanović u knjizi "Ruska emigracija na Balkanu", naglo se smanjuje broj "belih okovratnika" i bitno povećava procenat "plavih".

NAJGORE su prošli doskorašnji oficiri i političari, ali i zemljoposednici, sudije, advokati i pravnici. U emigraciji se odjednom povećao procenat onih koji su se bavili jednostavnijim intelektualnim zanimanjima, kao što su tehničari, tehnički pomoćnici ili crtači u biroima, pa je iz toga jasno da su se inženjeri i arhitekte snalazili i prihvatali jednostavnije poslove da bi preživeli. Naglo raste i broj domaćih profesora. Često su to bili bivši profesori osnovnih i srednjih škola, pa i fakulteta, ali i oficiri, pravnici, činovnici sa visokim obrazovanjem, koji su sad držali časove matematike, fizike, hemije, latinskog i francuskog jezika, ali i klavira.

"U najtežem položaju nalaze se vojna lica, administrativni radnici i pravnici, za koje je osnovna prepreka neznanje srpskog jezika i tuđe podanstvo, a glavni razlog nezaposlenosti mala potražnja njihovog rada od strane lokalnog stanovništva i ustanova Kraljevine," pisao je Sergej Nikolajevič Paleolog.

VELIKI broj "belih" radio je na poslovima običnih industrijskih radnika, u zanatskim radionicama, poljoprivredi - sve što može da im obezbedi bilo kakvu zaradu. Nekadašnje aristokrate i generali postajali su taksisti, sobari, prodavci cveća, obućari... Nekoliko ruskih generala otvorilo je male obućarske radionice u prestonici, a jedan je čak postao čuveni obućar, koji se proslavio jahaćim čizmama. U isto vreme, general Škuro, "heroj građanskog rata", prodavao je krajem tridesetih godina novine ispred Narodnog pozorišta, u Beogradu.

U to vreme nije bio redak prizor da pukovnik u penziji sa metlom u rukama čisti i dežura na mostu Novi Sad - Petrovaradin. Bivši viši dvorski činovnik čistio je krompir u kuhinji, žena general-gubernatora stajala je za tezgom, a bivši član državnog saveta napasao je krave... Žene oficira postajale su pralje i radile kao služavke. Pojaviti se u dobrom odelu, jesti u pomodnom restoranu - to je bilo nedolično. To su mogli sebi da dozvole samo špekulanti.

POMOĆ izbeglicama pružali su biroi rada pri Državnoj komisiji i Sveruskom Zemskom Savezu. Ali, izbegli su u najvećem broju slučajeva mogli da računaju samo na nekvalifikovane, mahom teške fizičke poslove.

Ipak, nisu svi doživeli degradaciju. U najboljem položaju bili su profesori, sveštenici, inženjeri, tehničari, lekari, geometri i pedagozi sa specijalnim višim obrazovanjem, koji su našli uhlebljenje u srpskoj državnoj službi.

Pojedinci su, takođe, iskoristili mogućnost za otvaranje vlastitih firmi. Pored obućarskih radnji, otvarali su krojačke, kovačko-šloserske i stolarske radnje, trgovine, kao i specijalizovane ruske restorane i kuhinje, zanatsko-umetničke radionice i lekarske ordinacije. Jedan broj pridošlica pokušao je da organizuje poljoprivredna dobra. Tako su u okolini Smedereva "beli" uzeli pod arendu vinograde i organizovali preradu grožđa i proizvodnju vina.

IZUZETNO visok procenat ljudi sa fakultetskim obrazovanjem i gotovo potpuno odsustvo nepismenih činili su Ruse krajnje neobičnom grupom u pretežno ruralnim balkanskim društvima, gde su ljudi sa fakultetskom diplomom bili retkost. U Srbiji je oko 80 odsto populacije živelo na selu, a polovina nacije je bila nepismena. Zbog svoje obrazovanosti, Rusi su bili karakteristični i lako uočljivi. Dve trećine njih govorilo je bar još jedan jezik osim ruskog.

To im najčešće nije pomagalo. Male zalihe novca i nakita koje su poneli iz domovine brzo su potrošene, a do posla i zarade su dolazili teško i neredovno. Uhlebljenje su tražili ne samo radno sposobni, već i veliki broj invalida i ranjenika.

Čak i kada su uspevali da se zaposle, Rusi su dobijali najnižu platu. Dešavalo se da poslodavci odbiju da daju posao nekom ruskom generalu ili pukovniku, izgovarajući se da im je teško "da od njih traže da rade". Plata ruskih vojnika u Pograničnoj straži Kraljevine SHS kasnila je po ceo mesec. Ruski profesori su imali i duplo manje plate od kolega Mađara. Samo pet ruskih pedagoga u čitavoj zemlji imalo je zvanje profesora, dok su svi ostali bili samo "privremeni nastavnici".

IPAK, treba reći i da je od 100 ruskih naučnika i profesora, koliko je došlo u Srbiju, njih 11 steklo zvanje akademika Srpske Kraljevske akademije (kasnije SANU). Veliki broj Rusa je radio u pozorištu, kao balerine i baletani, operski pevači, članovi hora i orkestra, glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, šminkeri. Izbeglice su bile i istaknuti arhitekti i profesori.

Ruski oficiri se nisu utapali u opštu masu. Oni su obrazovali ruske kolonije u fabrikama. Danju su obavljali težak posao, a posle njega su ponovo postajali pomorski zastavnici, kapetani, generali. Snagu da prežive davala im je samo jedna misao - da će se sve okončati kada uspeju da oslobode "majčicu Rusiju".

POSEBAN TRETMAN

ZA RAZLIKU od ostalih balkanskih država, Kraljevina SHS je od početka ruskim građanima, koji su u zemlju imigrirali još 1919. godine, dala službeni naziv "ruske izbeglice". Na taj način ruske izbeglice su bile direktno zaštićene srpskim zakonima, što je njihov položaj u velikoj meri činilo različitim u odnosu na druge strance. U drugim balkanskim državama Rusi su, naprotiv, bili tretirani kao i svi ostali strani državljani.

SUTRA: JURILI BOLjŠEVIKE I GRADILI PUTEVE