Sećanje na imperatora mučenika

IZBEGLICE iz Rusije dosta dobro su se organizovale u zemljama koje su ih prihvatile, uključujući i Srbiju. U izbeglištvu se našla očuvana i naoružana Ruska armija. Funkcionisala je razgranata mreža diplomatskih predstavnika Carske Rusije, osnovana je pravoslavna crkvena organizacija, a bilo je pokušaja da se organizuje i neka vrsta Vlade u egzilu (Ruski savet). Radila su ruska preduzeća i organizovani biroi rada pri izbegličkim organizacijama.

Pomoć koju su izbeglicama pružale balkanske države i ruske i međunarodne humanitarne organizacije u vidu hrane, odeće, obuće i besplatnog lečenja, bila je privremena i na nju su stalno mogli da računaju samo invalidi, deca i stari. Zato je prioritet svih humanitarnih organizacija, a pre svega Sveruskog zemskog saveza, bio da ljudima pomognu oko zapošljavanja i omoguće im da sami počnu da brinu o svojim porodicama. Tako ruske institucije organizuju biroe rada, preko kojih izbeglice mogu da nađu posao, ali i da pohađaju kurseve za prekvalifikaciju. Bivši senatori i političari učili su za obućare i računovođe...

RUSI su u egzilu organizovali i relativno nezavistan školski sistem, a spisak njihovih humanitarnih i socijalnih organizacija bio je poduži: Ruski Crveni krst, Sveruski zemski savez, Sveruski savez gradova, Ruski soko, Savez invalida, Udruženje "Majka", Udruženja senatora, Savez inženjera, Savez ruskih državnih ljudi...

Organizovane su i ruske bolnice i ambulante, štampane ruske knjige i novine, održavani skupovi kulturnih, umetničkih, trgovačkih i političkih udruženja, osnivani ruski naučni instituti, biblioteke, pozorišne trupe, ali i ruski restorani i kafane. Nastupali su ruski horovi, kozačke družine, orkestri balalajki, održavane baletske predstave, formirani književni i umetnički kružoci, sportska društva...

Rusku decu učili su ruski učitelji, lečili ih ruski lekari, krstili su se u pravoslavnim ruskim hramovima, njihovi roditelji su se hranili u jeftinim ruskim kuhinjama, posećivali su baletske i operske predstave ruskih umetnika, lumpovali po ruskim kafanama.

POSLE prvobitne solidarnosti, najbogatije ruske izbeglice vremenom odbijaju da učestvuju u dobrotvornim akcijama pomoći. Siromašniji se, nasuprot njima, i dalje sećaju domovine i stalno daruju skromne priloge za Fond spasenja Rusije. Ponekad se pripadnici novih elita potpuno distanciraju od zemljaka i ne ulaze ni u kakva ruska udruženja. U Zagraničnoj Rusiji to su najčešće špekulanti i profiteri, kao i novobogataši. Za razliku od njih, oni siromašniji pre podne voze taksi ili rade kao posluga, a po podne i uveče po izbegličkim kućama i kafanama ponovo postaju generali, dvorski činovnici, profesori...

Prema rečima istoričara Alekseja Timofejeva, što su veći doprinos dali u svojoj, ruskoj zajednici, takvi ljudi su po pravilu davali manji doprinos u samoj Srbiji, i obrnuto. Tako je, na primer, uloga arhitekte Nikolaja Krasnova, koji je "potpisao" mnoge arhitektonske bisere u srpskoj prestonici, u ruskoj zajednici bila minorna, za razliku od nekih generala, koji su ceo život posvetili isključivo sećanju na "majčicu Rusiju" i radili na povezivanju Rusa u egzilu.

POČETKOM dvadesetih godina, kako ocenjuje Miroslav Jovanović u svojoj knjizi, uticaj generala Vrangela ili ruskog mitropolita Antonija bio je marginalan u odnosu na društveni život u Kraljevini SHS. On se svodio na regulisanje ograničenog kruga problema izbeglica kod državnih ili crkvenih vlasti. Istovremeno, njihov uticaj na društveni život u izbeglištvu bio je ogroman. Oni su simbolizovali ideju o mogućnosti povratka u domovinu.

Uverenje da će se vratiti kući pokušavala je da očuva i Ruska armija, koja je sve do 1924. zadržala svoju vojnu organizaciju, posle čega se preobrazila u Ruski opštevojni savez (ROVS). ROVS je bio gotovo beznačajan u Kraljevini SHS, ali mu je SSSR pridavao izuzetnu pažnju. To pokazuje otmica i ubistvo dva načelnika ROVS-a, generala Kutepova i Milera, tridesetih godina prošlog veka.

BESKOMPROMISNI antiboljševizam je najčvršće međusobno povezivao sve Ruse. Izbeglice su negovale i ruske nacionalne simbole - zastavu, grb i himnu, koji su isticani u svakoj pogodnoj prilici, u školama, bolnicama, na zgradama izbegličkih organizacija. Jedan od najrasprostranjenijih monarhističkih simbola bio je portret ubijenog "cara-mučenika" Nikolaja Drugog Romanova, koji je takođe vidno istican u ruskim ustanovama i privatnim kućama. Ruski dom u Beogradu nosio je ime "Ruski dom imperatora Nikolaja Drugog".

Kuće izbeglih isticale su se svojom posebnošću: prigušeno svetlo, ikone u uglu, slike Šeloumova, carevi portreti, sedmožičana gitara ili balalajka... Ubrzo po dolasku, izbeglice počinju da stvaraju kućne biblioteke, koje su se vremenom popunjavale naslovima na ruskom izdavanim po celom svetu. Tako se u nekoj zabiti mogao naći neočekivan izbor knjiga i časopisa.

PO DOLASKU prvih grupa, po većim gradovima počinju da niču specijalizovane prodavnice i kiosci, u kojima su Rusi kupovali neophodne namirnice. U "Moskovskom kolonijalno-gastronomskom magazinu" u Beogradu nabavljali su krupu od heljde, prosa i ječma, sušene pečurke, brašno od krompira, rusku sušenu gorčicu, vina, votku, likere, čajni maslac, tvarog (vrsta sira). Krupa od heljde stizala je iz Slovenije, haringa se u teglama uvozila iz Norveške i Škotske, a ruski čaj su prodavale različite ruske firme, kao što je "P. M. Kuzmičov sa sinovima". Na boljim ruskim trpezama mogao se naći i crni i crveni kavijar, piroška sa kupusom, kiseli krastavci, boršč, šči, kvas, krjušon (voće u vinu sa rumom). Naročitu popularnost među ovdašnjim stanovništvom stekle su "salata olivije" ("ruska salata") i piroške.

Neretko, votka je pravljena i po izbegličkim kućama. Rusi su u apotekama kupovali medicinski alkohol i mešali ga sa destilovanom vodom, kafenom kašičicom medicinskog glicerina, solju i šećerom. Na kraju je dodavana rendana kora limuna ili ljuta papričica (votka percovka).

VELIKI broj bivših vojnih lica odbijao je da zameni uniformu građanskim odelom, već su je nosili po ulicama do poslednjeg dana života, poput generala Špakovskog, Dubjaga i Speranskog u Velikom Bečkereku, ili generala Vladimira Aleksandroviča Irmanova u Novom Sadu, koji je čak i po vodu na obližnju česmu išao u uniformi konjičkog generala Ruske carske armije sa zlatnim epoletama i kozačkim kačketom.

Čak su i mlađe izbeglice, u želji da istaknu pripadnost svetu izbeglih Rusa, od engleskog štofa šile paradnu crnu uniformu Markovskog puka sa belim širitima. Odeveni u uniformu sa revolverima, nedeljom su šetali ulicama.

Osim na privatnim sedeljkama, ruske izbeglice su se okupljale i po ruskim restoranima i kafanama. Najpoznatiji u Beogradu bili su "Jalta" u Dobrinskoj ulici, "Žar-ptica" u Njegoševoj, "Medved" u Dositejevoj, "Ruski ugao" u Kneza Miloša, "Mimoza" u Kolarčevoj. U Novom Sadu bili su poznati restorani Jevdokije Vanifatove ili Vere Zabusove.

VASKRSLA PROŠLOST

IZVESNI Volkovski, specijalni dopisnik lista "Sevodnja", opisujući svoj dolazak iz Berlina u Beograd na Kongres ruskih pisaca i novinara, 1928. godine, zabeležio je: "Na stanici Novi Sad, kao da je pravo iz groba vaskrsla slika daleke, daleke prošlosti: general u ruskoj uniformi sa dva Georgija (ordena)! Ovde u Jugoslaviji još su mnogi ruski vojnici sačuvali svoju rusku uniformu."

SUTRA: VRANGEL, GENERAL IZGNANE VOJSKE