Vrangel, general izgnane vojske

BARON Petar Nikolajevič Vrangel bio je čovek koji je istrajao u opstanku svoje vojske - makar i bez zemlje. Šta je mislio i čemu se nadao taj ruski general, dok je branio, realno, neodbranjivo?

Prezime Vrangel nosilo je, kroz vekove, po sedam feldmaršala i admirala i više od 30 generala. Početkom savremenog doba, u sukobu sa rastućom istorijskom silom Evrope, Vrangel je vodio rat i za sopstvenu plemićku lozu danskog porekla, koja je odvajkada služila - u najboljem smislu - krunama Švedske, najmanje države koja je ponela slavu velike sile, i Rusije, druge po snazi države epohe imperijalizma. Vrangeli su, međutim, bili odani podanici i Pruske, Austrije, Holandije, Španije... Posle odsudne bitke na Poltavi između Rusa i Šveđana, godine 1709, na bojnom polju ostalo je 22 ljudi iz plemenitog doma Vrangela.

PREMA baronovom poreklu, dakle, reklo bi se da je branio stanje stvari u kojem je izuzetna manjina, obdarena čašću i ovenčana plemićkim zvanjem od miropomazanog monarha, po božanskoj pravdi, imala pravo da usmerava narodni brod kuda je smatrala da treba. Uostalom, i Čerčil, i sam iz aristokratske kuće, bio je toliko ozlojeđen boljševičkim prevratom da je potrebu za stranom intervencijom u Rusiji pravdao rečima da neće dozvoliti da ga pobede pavijani. Pavijani, za razliku od viših vrsta, imaju brojnost, masu. A Čerčila su spoznaja te sumorne istine i interes krune kojoj je sam služio onemogućili da sarađuje sa Vrangelom kao sa njegovim prethodnikom Denjikinom.

Vrangel je iz današnje Srbije branio Staru Evropu.

Naša zemlja je, prethodno, za vreme Prvog svetskog rata biološki opustošena, a elita, posebno mlada, potentna, nije pošteđena od slanja u smrt. Injekcija u "ljudskom materijalu" - baš to je nesrećan pojam iz Velikog rata, kao što je "kolateralna šteta" termin sa kraja poslednjeg veka. To pojačanje opustelih srpskih redova, došlo je iz jednog od tri carstva koja su upravo prestala da postoje, iz Rusije.

BARON Petar Nikolajevič Vrangel rodio se 1878, iste godine kada je Srbija, kao i Crna Gora, postala nezavisna država. U Petrogradu je izučio za inženjera, sa odličnim uspehom. Posle godinu dana u Konjičkom puku, položio je ispit i dobio prvi oficirski čin. U vojsku se vratio tokom rata sa Japanom, u kozački puk u Mandžuriji. Vojevao je pod komandom čuvenog generala Fon Renenkampfa, streljanog 1918. od boljševika. Postao je kapetan, pa je prekomandovan na Baltik, a maja 1906. odlikovao ga je, lično, car Nikolaj Drugi. Kasnije je stupio u elitnu generalštabnu akademiju, gde je inženjer iznova pokazivao odlične sposobnosti u ovladavanju vojnom naukom. Završio je i Oficirsku konjičku školu.

Od početka Prvog svetskog rata, Petar Vrangel je bio na frontu. Pod generalom Renenkampfom (nemačkog porekla) njegova konjica je prešla u Istočnu Prusku. Bio je to poslednji rat u kojem su konjanici imali koliko-

- toliko važnu ulogu. Vrangel je tada izveo svoje herojsko delo: bio je u rezervi, očajan što njegovi drugovi ginu i, na vest da su neprijateljski topovi slabo branjeni, krenuo je u napad. Stradao mu je konj, ali je topove uzeo. Ponovo je odlikovan.

RAT sa Nemačkom nije tekao po planu, prešlo se iz napada u povlačenje, ali tu je bila Austrougarska, da svojom trapavošću potre efikasnost pruskih trupa. Berlin je morao da pošalje pojačanje nešto južnije, a Rusi su odmah poslali Vrangela za načelnika štaba divizije. Štitio je Varšavu, borio se odlučno i hrabro, postavši pukovnikom. Njegova jedinica je 1916. učestvovala u Brusilovljevoj ofanzivi. Bio je to najveći poraz Centralnih sila na Istočnom frontu, kojim je, ujedno, verovatno spasen i Zapadni: Nemci su morali da povlače trupe sa Verdena, da Rusi ne bi potpuno pregazili Austrougarsku. Osmelili su se i Rumuni, ali su nemački feldmaršali Falkenhajn i Makenzen neprijatelje na istoku zauzdali. Ipak, teško im je išlo sa Vrangelom. Krajem 1916. njega su Rusi poslali na Rumunski front, a početkom 1917. je, zbog zasluga, proizveden u čin general-majora.

Vrangel se nije slagao s promenama koje je donela Februarska revolucija, predvidevši doba anarhije. Njegov munjevit uspon vremenski se poklopio sa terminalnom fazom propadanja Ruskog carstva. U nastavku Velikog rata, ozbiljan neprijatelj postali su i dezerteri. Briljirao je na frontu i odlikovan je između dve revolucije - od svojih vojnika.

POSLE boljševičkog prevrata u oktobru, Vrangel se povukao kod porodice na Jaltu. Tu su ga revolucionari uhapsili i, nekako, poštedeli streljanja. A sigurno ne bi da su znali da će to biti vođa njihovih neprijatelja. Baron je pošao za Kijev, odbio saradnju sa vođama nezavisne Ukrajine, pridruživši se dobrovoljačkoj vojsci na jugu Rusije. U Jekaterinodaru, prestonici "belih", Denjikin je Vrangelu dao komandu nad brigadom, pa nad divizijom. Osvajao je gradove i dobio komandu nad korpusom i čin general-lajtnanta.

Početkom 1919. Vrangel je zauzeo ceo Severni Kavkaz. Na proleće je ušao u Caricino... Denjikin je hteo ofanzivu na Moskvu, a Vrangel je bio protiv. Ofanziva je propala, a sukob između dvojice komandanata se produbio. Carističko-desničarski krugovi sumnjičili su Denjikina za liberalizam. Vrangel je početkom 1920. smenjen. Otišao je u Tursku, ali se ubrzo vratio i već u aprilu zamenio Denjikina. Brzo je povratio već iščezlu veru u uspeh. Koliko je mogao, doveo je trupe u red. Građanska vlada na jugu počela je zakasnele reforme, zadobila priznanje Francuske...

NA JESEN je, međutim, sve propalo. "Crveni" su bili mnogo jači, Vrangel je naredio evakuaciju Krima. Upravo je slavni general Brusilov, prešavši, u međuvremenu, "crvenima", septembra 1920. sa vodećim boljševičkim vođama uputio poziv Vrangelovim oficirima da promene stranu u Građanskom ratu, garantujući im amnestiju.

Izmicalo je tlo pod nogama, svet se menjao.

Baron Vrangel, vojskovođa vikinških gena, po čijem dalekom rođaku moreplovcu i istraživaču se zove veliko ostrvo na severu, poveo je sebi i staroj Rusiji odane trupe prvo u Carigrad, a zatim na Balkan. Živeo je u Sremskim Karlovcima. U Kraljevini SHS osnovao je Ruski opštevojnički savez, objedinivši većinu "belih" emigranata. Septembra 1927. Petar Vrangel se sa porodicom preselio u Brisel, gde je 25. aprila 1928. i preminuo u 50. godini. Najbliži su tvrdili da su ga otrovali boljševici, ali pojedini istoričari misle isto. Vrangelovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd, a 6. oktobra 1929. sahranjeni su u ruskoj crkvi na Tašmajdanu.

Petru Nikolajeviču Vrangelu, vitezu koji je izgubio zemlju, 14. septembra 2007. otkriven je spomenik u Sremskim Karlovcima.

POSLEDNjA ŽELjA - BEOGRAD

NA SAMRTI, Petar Vrangel je supruzi Olgi i ličnom sekretaru Kotljarevskom preneo želju da bude sahranjen u ruskoj crkvi u Beogradu, "u senci ruskih ratnih simbola i barjaka koji su se čuvali u njoj". Posle godinu dana, 18. jula 1929. godine, kralj Aleksandar je dozvolio, a srpski patrijarh Dimitrije i mitropolit Antonije, predsednik Sabora ruskih arhijereja i arhijerejskog sinoda Ruske pravoslavne zagranične crkve dali su svoj blagoslov da se Vrangelovi posmrtni ostatci prenesu u Beograd.