Belogardejci teret za Jugoslaviju

NA beogradsku železničku stanicu, jedne oktobarske večeri, stigao je vagon koji je na poslednje putovanje iz prestonice Belgijskog kraljevstva doneo kovčeg sa ruskim generalom Petrom Nikolajevičem Vrangelom. Bila je to 1929. godina, Beograd i zemlja su živeli pod diktaturom i ličnim režimom kralja Aleksandra. Vrangel, general iz prošlosti, otišao je u Brisel iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a njegovi posmrtni ostaci, više od godinu dana pošto je preminuo, preneti su u zemlju koja se tek nepunih devet meseci zvala Kraljevinom Jugoslavijom, u državu koju su hrvatski, kao i makedonski nacionalisti i komunisti želeli da razbiju.

Procesija tokom koje je Vrangelov kovčeg na lafetu prenet od železničke stanice do ruske crkve na Tašmajdanu prošla je kroz centar Beograda. Okupila se velika masa sveta. Izuzetno dugačku kolonu predvodio je dečak sa krstom, za njim su nošeni jastučići sa ruskim i stranim ordenjem. Potom, venci - toliko ih je bilo da su gotovo ispunili unutrašnjost nevelike ruske crkve. Na čelu je bio venac kralja Aleksandra.

Lenta jednog od venaca nosila je natpis: "Heroj je umro - ideja je besmrtna. Nacionalnom vođi - vojna organizacija iz Soluna." Bila je to ideja o Rusiji, čistija u Vrangelovim saborcima nego među civilnim emigrantima, koji su, makar koliko i za naciju, brinuli za premise svog građanskog života.

ZA VLASTI u Beogradu boravak velikog broja ruskih izbeglica, posebno naoružanih, činio je važnu političku odrednicu. Profesor Jovanović u svojoj knjizi konstatuje da je "rusko pitanje" tokom čitavog međuratnog perioda "opterećivalo na ovaj ili onaj način politiku i diplomatiju balkanskih država, pre svega Jugoslavije, Bugarske i Grčke". Dolazak gotovo 200.000 izbeglica na Balkan i, što je važnije, više desetina hiljada dobro naoružanih, iskusnih i disciplinovanih ruskih vojnika, neminovno je početkom dvadesetih godina pokrenuo brojna politička i diplomatska pitanja, dileme, strahove i nedoumice.

Problem koji je 1917-1918. godine vlastima, tada još Kraljevine Srbije, doneo boljševički državni udar i zaključenje separatnog mira u Brest-Litovsku bio je višestruk. Nalazeći se još u izbeglištvu, srpska vlada je ne samo izgubila svog tradicionalnog spoljnopolitičkog saveznika, već i jednog od najvažnijih garanata njenog ratnog programa - formiranja zajedničke države Južnih Slovena.

ODLUKA Antante da vojno interveniše protiv boljševika u građanskom ratu u Rusiji, dodatno je komplikovala pozicije vlade u izbeglištvu. Antanta je u proleće 1918. godine postavila pred srpsku vladu zahtev za konkretno ratno angažovanje srpskih vojnika u borbama protiv boljševika, pre svega računajući na angažovanje Dopunskog bataljona Dobrovoljačkog korpusa SHS, koji se nalazio u Rusiji. Reč je o srpskoj jedinici, koju su činili bivši vojnici austrougarske vojske, srpske, hrvatske i slovenačke narodnosti, angažovani na Istočnom frontu.

Srpska vlada se odlučno usprotivila ideji da se direktno meša u rusko bratoubilaštvo. Vojno uplitanje svelo se na kratkotrajnu epizodu, tokom koje je jedna jedinica srpske vojske, na insistiranje saveznika, bila angažovana na obezbeđenju pruge kod Arhangelska. Političko uplitanje srpske, kasnije jugoslovenske vlasti, bilo je, međutim, znatno dublje.

POLITIKU Beograda prema "ruskom pitanju", naime, određivala je, manje ili više, tradicionalna proruska politička orijentacija, i Srbije i Crne Gore, kroz ceo 19. vek. U 20. veku to se samo pojačalo, a car Nikolaj Drugi je, spasivši, ulaskom u Veliki rat Srbiju, da ne bude progutana, zadužio naš narod i državu. Zato smo morali da se odužimo njegovim vojnicima. Surovo ubistvo cara i njegove porodice nije pomoglo zbližavanju Beograda sa boljševicima.

Srpski poslanik Spalajković je u Petrogradu bio oštar prema Lenjinu. Vladarske porodice Srbije i Crne Gore, Karađorđevići i Petrovići, mnogostranim bračnim vezama bile su povezane sa dinastijom Romanov, a i kralj Aleksandar Karađorđević bio je ruski đak. Spalajković je povučen, a u martu 1919. godine potpuno su prekinuti diplomatski odnosi sa boljševičkom stranom. Narednog meseca Beograd je zvanično priznao "Sverusku privremenu vladu" u Omsku, sastavljenu od legitimno izabranih poslanika Ustvotvorne skupštine (u međuvremenu rasturene). I Omsk je priznao vlasti u Beogradu, a razmenjeni su i diplomatski predstavnici. Osim Kraljevine SHS, nijedna država nije u Omsku videla zamenu za zvaničnu Moskvu, ili Petrograd. Kraljevina SHS je Rusko poslanstvo formalno ukinula 1924. godine.

DOSLEDAN antiboljševički stav vlasti u Beogradu u velikoj meri je uticao na njihovu odluku da prime više od 40.000 ruskih izbeglica u zemlju. Upravo takav stav je bio presudan da se dosledno istrajava, čak i preko granica političke logike, na zvaničnom nepriznavanju sovjetskih vlasti u Moskvi. Jugoslavija je, tako, bila jedna od poslednjih evropskih država koja je zvanično priznala Sovjetski Savez, juna 1940. godine. Sa druge strane, Kominterna je zagovarala rasturanje "versajske" Jugoslavije od samog osnivanja, smatrajući "srpsku buržoaziju" za glavnog neprijatelja.

Ni najveći neprijatelj Kraljevine SHS među njenim susedima, Italija, nije bila srećna zbog prisustva ruske vojske. U strahu su bile velike oči, ipak, general Vrangel i kozaci odigrali su ključnu političku ulogu u susednoj poludržavi, Albaniji, potonjem plenu rimskih imperijalista.

U decembru 1924, na čelu Albanije, pravoslavnog episkopa-reformistu Fana Nolija, školovanog u Americi, uz pomoć nekoliko stotina naoružanih Rusa iz Kraljevine SHS, smenio je Ahmet Zogu, protivno volji Italije - ali i Sovjetskog Saveza! U jednom trenutku, Fan Noli se bio okrenuo Moskvi i zavladao je strah od boljševizacije Albanije. Ahmet Zogu je, zato, s jednim od ruskih oficira u Kraljevini SHS, pukovnikom Miklaševskim, sklopio ugovor o angažovanju ruskih vojnika u akciji u Albaniji.

Ruske jedinice, 150-200 ljudi, imale su osam "Fijatovih" mitraljeza i četiri stara bronzana topa. Ušle su, sa Ahmetom Zoguom u Tiranu, na Božić 1924. Kasnije je Rusima ponuđena služba u albanskoj armiji. Izvestan broj vojnika i gotovo svi oficiri, izuzev pukovnika Miklaševskog, koji se vratio u Kraljevinu SHS, prihvatili su ponudu. Krajem tridesetih godina, na službi u albanskoj armiji ostalo je još samo 19 Rusa, među njima četiri oficira.

SUTRA: RUSKINjE MENjAJU MODU U BEOGRADU