Djevuške menjaju modu u Beogradu

RUSKE izbegličke porodice prilično su se razlikovale od domaćih porodica, ruske žene bile su emancipovanije, a odnos njihovih muževa prema porodici nežniji. Nova balkanska sredina nije razumela njihove navike, stil života, odnos prema modernom i tradicionalnom, prema društvenim tabuima... U našem patrijarhalnom društvu se s podsmehom gledalo na rasprostranjeni običaj među Rusima da muž ženi ljubi ruku, poklanja joj cveće, donosi doručak u krevet, da se članovi porodice jedni drugima, bez obzira na uzrast, obraćaju sa "vi". Ponašanje ruskih muškaraca tretirano je kao ponašanje "mekušaca", "papučića" i "mlakonja".

Ruske žene unele su mnogo novina u Srbiju. Prvi "Kozmetički salon" na Balkanu otvorila je upravo jedna Ruskinja - Lidija Iraklidi, 1926. godine, u Frankopanovoj 4, u Beogradu. U to vreme pod kozmetikom se podrazumevalo isključivo šminkanje, a znalo se "ko se šminka". Ipak, s vremenom je nestalo nepoverenje i žene su počele da dolaze. Prve klijentkinje bile su supruge britanskog i italijanskog poslanika u Beogradu, a zatim i domaća klijentela. Početkom tridesetih godina niču i drugi saloni, a Lidija Iraklidi od 1931. piše redovni nedeljni prilog sa kozmetičarskim savetima za prestoničke novine "Vreme".

LIDIJA je bila udata za Grka iz Odese Vladimira Aleksandroviča Iraklidija. Posle Oktobarske revolucije, na prevaru su se ukrcali na već prepunjeni engleski brod, zahvaljujući Lidijinom znanju engleskog i lepoti. Mislili su da idu na Maltu ili za Egipat, kada im je, daleko na pučini, rečeno da putuju za Jugoslaviju. Brod je pristao u Solunu, a dalje se išlo kopnom, do Skoplja, pa za Beograd. Vladimir Aleksandrovič uspeo je usput da izgubi kovčežić sa dragocenostima, pa su morali da se zaustave u Skoplju i tu ostanu naredne tri godine. Lidija se zaposlila u banci, a muž u biblioteci. Lidija kasnije odlazi u Pariz i tamo završava kozmetičarski kurs.

Njena mlađa sestra Olga Mihajlovna Solovjova bila je slavna evropska balerina i glumica u prvim jugoslovenskim nemim i ton filmovima. Živela je kao holivudska zvezda: beogradski stan joj je bio pun rajskih ptica i koža leoparda, a imala je i majmunče po imenu Sani Boj, doneto iz Trinidada. Obe sestre su posle okončanja Drugog svetskog rata živele u Cavtatu, a Olga je do smrti bila stalni koreograf "Dubrovačkih letnjih igara". Pošto joj je posle rata propao beogradski salon, Lidija je dugo "na daljinu" vodila kozmetički salon u Sarajevu.

SESTRE su zaveštale vilu u Cavtatu, punu umetnina, "Dubrovačkim letnjim igrama", sa idejom da u njoj bude napravljen pansion za ostarele umetnike. To, međutim, nikada nije ostvareno. Posle ratova devedesetih godina i delimičnog rušenja, kuća je obnovljena, i "Dubrovačke letnje igre" su je, kako piše Miljenko Jergović u autorskom tekstu o sestrama - prodale.

Dvadesetih godina prošlog veka Ruskinje su počele da organizuju u srpskoj prestonici i modne revije. Krajem tridesetih, Tatijaninski komitet organizovao je u sali Kola srpskih sestara tradicionalnu dobrotvornu čajanku sa, kako je bilo posebno naglašeno, prolećnom Revue des Modes, kratkim koncertom i plesom uz zvuke džeza.

Za najveću društvenu emancipaciju ruske žene su se izborile na polju umetnosti, pre svega pozorišne. Baletsku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu obeležile su Klavdija Isačenko, Jelena Poljakova, Nina Kirsanova, Margarita Froman, kao i primabalerina E. G. Sahnovska.

RUSKE žene su se aktivno uključile i u rad različitih humanitarnih udruženja, a posebno su bile angažovane kao milosrdne, odnosno medicinske sestre. One su delovale u okviru Ruskog Crvenog krsta, u sanatorijumima, bolnicama i ambulantama, ali su osnivale i svoja udruženja. Često se dešavalo da donatori tih zdravstvenih ustanova budu supruge poznatih izbegličkih prvaka, poput baronese Olge Vrangel ili Julije Štrandtman, supruge ruskog poslanika u Beogradu.

Jedna od najvažnijih aktivnosti ženskih udruženja u Kraljevini SHS bila je briga o deci. Udruženje ruskih milosrdnih sestara osnovalo je u Beogradu "Jasle" za decu do pet godina, Crkveno marijinsko sestrinstvo organizovalo je pomoć za žene i decu i, posebno, za majke s novorođenom decom, a u Lesninskom ženskom manastiru, smeštenom u Hopovu, monahinje su se bavile vaspitanjem dece.

RUSKINjE su formirale i niz udruženja koja su se bavila uglavnom humanitarnim radom, poput Prvog ruskog ženskog društva u Kraljevni Jugoslaviji, osnovanog 1929. godine, koje je svake godine slalo izvestan broj dece u letnje kolonije, organizovalo dečje praznike, pokretalo kurseve krojenja i šivenja i otvaralo "opštežitije" (smeštaj) za usamljene žene. Dame su počele i politički da se angažuju, recimo, u Ženskom odeljenju Mladoruske partije.

U Beogradu i većim gradovima otvorio se i niz prodavnica namenjenih ženama, a mnoge od njih su se oglašavale u novinama. Prodavale su francusko svileno rublje i parfeme, damske šešire, recimo, u Ruskom modnom salonu Perside Riškevič, u Beogradu, krzno (čuvena je bila ruska krznarska firma "Kamčatka"), ukrasnu dugmad... Ne samo što su salone otvarale šnajderke ili kozmetičarke, već je sve više bilo i ordinacija lekarki i zubarki.

Bilo je i restorana koje su držale žene. Čuvena je bila trpezarija Nacionalnog saveza ruskih žena, izrazito jeftina, koja se reklamirala da sva jela priprema na ulju a ne na masti.

U KRALjEVINI su radila i dva ruska devojačka instituta i dve ruske ženske gimnazije: Harkovski devojački institut u Novom Bečeju, Marijinski donski institut u Beloj Crkvi, Rusko-srpska ženska gimnazija u Velikoj Kikindi i Rusko-srpska ženska gimnazija u Beogradu.

Novi položaj ruske žene i uslovi u kojima su izbegličke porodice živele doveli su do porasta broja razvoda brakova u izbegličkoj populaciji. Česte seobe odraslih uticale su i na to da veliki broj dece odrasta bez roditeljskog nadzora, u internatima pri ruskim školama koje su radile u drugim gradovima ili čak drugim državama. Čak trećina dece je živela bez roditelja, a među mališanima je bilo više od 10 odsto siročića. Iz godine u godinu natalitet opada, pa je broj rođene dece sve manji u odnosu na broj sklopljenih brakova.

Prvih godina u emigraciji deca su, kao i većina izbeglica, živela po barakama i šatorima, u vlažnim i mračnim kasarnama. Falilo im je sve - od odeće i obuće pa do hrane. Gubitak roditelja i najbližih srodnika ostavljali su teške traume na decu. Ona su, bežeći u neizvesnu budućnost i nepoznato, mesecima spavala u hladnim teretnim vagonima za stoku, na palubama emigrantskih brodova i masovno stradala od bolesti i neuhranjenosti.

LOŠI uslovi života i nestabilna porodična situacija često su ih primoravali da i sama traže zaposlenje. Radila su kao čobani, čistači cipela, pomoćni radnici u trgovini, prodavci novina... Mnoga deca su veći deo dana provodila na ulici.

MALI MATERIJALISTI

ZBOG odrastanja u bedi i neizvesnosti, mali Rusi su se prema materijalnom odnosili kao prema najvišoj vrednosti. Uprkos toliko izraženom materijalizmu, ova deca su ipak imala i neke idealističke predstave, ali isključivo o Rusiji, o kojoj su stvarali krajnje idealizovanu sliku.

Opisujući generaciju koja je odrasla u izbeglištvu, mnogi ruski autori isticali su fokusiranost ovih mališana na materijalnu stranu života. Veliki broj njih opredelio se kasnije za prirodno-tehničke fakultete, jer su tako imali sigurno zaposlenje.

SUTRA: UZ RUSE BEOGRAD POSTAJE EVROPA