Uz baćuške Beograd postaje Evropa

RUSKI emigranti utemeljili su baletsku umetnost ne samo u Srbiji, već i u celoj bivšoj jugoslovenskoj državi. Upravo oni postavili su prve baletske tačke na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1923. godine, pri Operi, koja je neposredno pre toga osnovana. Tada su izvedeni fragmenti baleta "Ščelkunčik" ("Krcko oraščić") Petra Iljiča Čajkovskog i "Šeherezade" Nikolaja Rimskog-Korsakova. Dve godine ranije osnovana je i Glumačko-baletska škola.

Rimski-Korsakov je, inače, bio obožavan među ruskim izbeglicama, a u Beograd je prebegao njegov libretista Vladimir Iljanovič Beljski. Večernja okupljanja po emigrantskim kućama često su se završavala pesmom uz gitaru, a na njima je redovan gost bio i Beljski. Tada se obično razgovaralo, između ostalog, i o muzici Rimskog-Korsakova, pa bi sin Beljskog odsvirao na klaviru određene pasaže iz dela velikog kompozitora, ili bi, specijalno za tu priliku pozvana, neka od ruskih operskih pevačica otpevala melodije iz njegovih opera.

NAJZASLUŽNIJI za uspostavljanje baleta u Srbiji su Klaudija Isačenko, nastavnik baleta u Glumačko-baletskoj školi, i Jelena Poljakova, prva solistkinja Marijinskog teatra u Petrogradu. Velika je uloga i Margarite Froman, soliste Boljšog teatra, koja je doprinela i kao koreograf i kao pedagog. Baletske predstave režirali su i igrali Teofil Pavlovski, Igor Vasiljevski, Evgenije Marijašec, Nina Kirsanova, Maks Froman, Mihailo Pijanovski, Anatolij Žukovski i Boris Knjazev.

Iz ruske Glumačko-baletske škole ponikle su i prve srpske balerine, Anica Prelić, Sonja Stanisavljević, Nata Milošević i Nataša Bošković. Ovoj poslednjoj je slavna ruska balerina Ana Pavlovna, prilikom posete Beogradu 1927. godine, prorekla blistavu igračku karijeru.

Baletska scena u Beogradu u međuratnom periodu mogla je da stane rame uz rame sa evropskim: na njoj su u isto vreme ili s neznatnim zakašnjenjem u odnosu na Pariz ili Rim postavljani čuveni baleti.

NAJINTRIGANTNIJE ime srpske baletske scene bila je Nina Vasiljevna Kirsanova, široj publici poznata kao baka Mikija Manojlovića, koja ređa pasijans u filmu "Nešto između". Iako je više puta napuštala srpsku prestonicu zbog međunarodne karijere, uvek joj se vraćala. Jedna je od retkih ruskih izbeglica koje su ostale u Beogradu i posle ulaska sovjetskih vojnika, 1944. Njena karijera trajala je pune četiri decenije, a posle silaska sa scene nastavila je sa pedagoškim radom. U poznim godinama završila je arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a u sedamdesetoj čak i magistrirala.

U Moskvi je 1919. završila Viši studijski odsek i udala se za čuvenog operskog pevača, solistu Boljšog teatra Borisa Popova. Međutim, nikada nije zaigrala na toj sceni, jer je sa mužem već 1920. emigrirala u Poljsku. Tri godine kasnije stiže u Beograd. Prvi put je nastupila u javnosti na sceni pozorišta "Manjež", na Baletskoj večeri, sa Aleksandrom Fortunatom, baletanom Lavovskog velikog pozorišta. Ubrzo će zajedno zaigrati i na daskama Narodnog pozorišta u "Šeherezadi", "Valpurgijskoj noći" i "Faustu".

Kirsanova je postavljena 1924. za prvu balerinu, a Fortunatov za direktora, reditelja i prvog igrača Baleta Narodnog pozorišta.

BALET se u početku razvijao u okviru operske scene, jer su mnoge opere imale delove sa baletom. Prvi celovečernji balet pripremio je upravo Fortunatov, 1924. godine. Bila je to "Kopelija", u kojoj je nastupila Nina Kirsanova. Beogradska publika ju je prosto obožavala. Ipak, 1926. s Fortunatom odlazi u Pariz. Jedno vreme nastupaju zajedno, ali se Fortunatu odjednom gubi svaki trag, a Nina dobija angažman u "Ruskoj operi", s kojom će proputovati svet. Od 1927. do 1931. igra u trupi čuvene Ane Pavlovne kao primabalerina, da bi se posle Anine smrti vratila u Beograd.

U naredne tri godine biće ne samo primabalerina Narodnog pozorišta, već i šef baleta, koreograf i reditelj. Pod njenim vođstvom Balet Narodnog pozorišta prvi put je gostovao u inostranstvu, u Atini, i to sa četiri predstave. Međutim, 1934. opet prihvata poziv iz inostranstva - da bude šef Baleta u Operi Monte Karla. Zatim je godinu dana bila primabalerina i koreograf u Litvanskoj operi, u Kaunasu, da bi se pred početak Drugog svetskog rata vratila u Beograd i otvorila svoj baletski studio.

ZA VREME okupacije držala je Balet Narodnog pozorišta na okupu, iako je zgrada teatra bila teško oštećena u bombardovanju. Predstave su zato izvođene u zgradi "Manježa". Na kraju rata angažuje se kao bolničarka, a po oslobođenju ponovo se bavi pedagogijom. Njen baletski studio prerasta u Državnu baletsku školu.

Do kraja života živela je na Čuburi, u Ulici Sime Miloševića, i to skromno - u jednoj sobi sa kuhinjom. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

I osnivanje beogradske Opere omogućilo je priliv umetnika iz Rusije, među kojima je bilo školovanih operskih pevača. Uprkos nekim ranijim pokušajima, smatra se da je Opera Narodnog pozorišta otpočela samostalnu delatnost 1919, a prva predstava novoformiranog ansambla bila je premijera Pučinijeve opere "Madam Baterflaj", u februaru 1920, pod muzičkim vođstvom Stanislava Biničkog.

Ruski operski pevači nastupali su na scenama u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu. Kako navodi istoričar Ljubodrag Dimić u zborniku radova "Ruski nekropolj u Beogradu", bili su to članovi uglednih operskih kuća u Moskvi, Petrogradu, Kijevu, Odesi. Među njima su bili Lena Zinovjeva, Georgija Jurnjeva, Jelena Rejmonova, Jelisaveta Popova, Pavla Holotkova, Ksenija Rogovska, Klaudija Roda, Boris Popov (muž Nine Kirsanove).

ISTAKNUTA operska pevačica Ksenija Rogovska Hristić rođena je u Varšavi, u vreme kada je Poljska bila sastavni deo Ruske imperije. Završila je Milanski konzervatorijum, a od 1914. pevala kod Zimina u Moskovskoj operi i u Operi Boljšog teatra. Emigrirala je u Srbiju 1920, a na sceni Narodnog pozorišta pevala je sedam sezona, sve dok nije prešla u Parisku operu. U srpsku prestonicu vraća se 1929. i udaje za slavnog kompozitora i direktora Beogradske opere Stevana Hristića. Biće solista još celu deceniju. Posle rata je vrlo malo pevala. Umrla je 1961. i sahranjena u muževljevoj grobnici u Aleji velikana.

Trag u muzičkom životu ostavili su i Jelena Lovšinska, Nadežda Ardžipova, Nikolaj Barnov i Mihail Volkonski. Bili su tu i mnogobrojni ruski violinisti, pijanisti i duvači, koji su svirali u državnim i kamernim orkestrima, vodili horove i orkestre, davali časove muzike. Ostala je upamćena i Olga Jančevecka, koja je popularisala ruske romanse i narodne pesme. Hor i Orkestar Narodnog pozorišta nastali su od članova predratne "Muzičke grane", kojima su se pridružili ruski emigranti i muzičari beogradskih pevačkih društava.

RASUTA PORODICA

OLGA Jančevecka bila je supruga ruskog pisca i novinara Vasilija Vasje Jančeveckog, pisca "Džingis-kana". U redakciji lista "Rusija u Petrogradu" on je upoznao mladu korektorku Olgu Petrovnu Vinogradovu, s kojom je dobio sina Mihaila. Tokom Prvog svetskog rata radio je kao ratni izveštač sa Balkana. Olgu je rat zatekao na Krimu, odakle se 1920. ukrcava za Konstantinopolj, pa potom stiže do Kotora i Jugoslavije. Njen muž se 1918. vraća u Rusiju, pa članovi porodice jedni drugima gube trag. Ogla je tek decenijama kasnije saznala da su joj muž i sin živi, a u Moskvu je otišla nekoliko puta početkom sedamdesetih. Sin Mihail ju je obilazio sve do smrti, 1978. godine.

SUTRA: SLAVNI KOLESNIKOV RADIO KAO FIZIČKI RADNIK