Kosmopolitsko lice Beograda

UJEDINjENjE u veću Kraljevinu, stvorilo je u dotle skučenoj, balkanskoj Srbiji prostora za optimizam i oslobodilo energije za put u progres. Da bi se ta potencijalna energija pretvorila u stvaralački rad, bilo je neophodno i ljudsko "gorivo". U političkom smislu, energija je propala, velika država se brzo sunovratila, ali je, zato, ostvaren napredak u estetici gradova, naročito u Srbiji, koji su počeli da dobijaju evropski izgled - zahvaljujući arhitektama sa istoka.

Građevinske potrebe u novoj zemlji bile su velike, posebno u periodu rasta koji je potrajao do sloma svetske ekonomije 1929. godine. Ne treba potcenjivati težnju zemlje da stvori uređene naseobine, koja je, inače, u temeljima moderne srpske države, jer je knez Miloš odmah po Hatišerifu insistirao na planiranju gradova. Međutim, kvalitetnoj srpskoj arhitekturi nedostajao je kvantitet. Bilo je, odranije, dobrih pojedinačnih graditelja i objekata, ali je, primera radi, pred oslobodilačke ratove za plan uređenja centra Beograda angažovan belgijski arhitekta Alban Šambon. Poduhvate sličnog obima omogućiće učene izbeglice iz Rusije.

U BEOGRADU je posle Velikog rata stvaralo oko 50 ruskih arhitekata, koji su dominirali neimarskom scenom. Oni su sagradili na stotine objekata širom današnje Srbije, a Beograd približili nivou monumentalne prestonice Evrope. Nepravda bi bila ne dati, među njima, izdvojeno mesto Nikolaju Krasnovu, čoveku čije prezime ukazuje na lepote koje je našoj zemlji ostavio.

Iako na pragu sedme decenije života pri doseljavanju u Jugoslaviju, Krasnov je u njoj ostvario impozantan neimarski trag. Rođen 6. decembra 1864. u seljačkoj porodici u Moskovskoj guberniji, mladi Nikolaj formirao se pod duhovnim uticajem Sergijeve lavre, najvažnijeg ruskog manastira. Diplomirao je 1885. u Moskvi, a projektovao je već kao student. Na Jalti je 1887. postavljen za glavnog arhitektu, i za zasluge u uređenju tog crnomorskog grada 1893. je odlikovan. Kao privatni ovlašćeni arhitekta radi od 1889. godine. Posetio je Svetsku izložbu u Parizu 1900. Poznat u svom poslu, 1911. postaje zvanični arhitekta carskog dvora, a od 1913. akademik arhitekture. Iz krimskog perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se pre svega neorenesansni Livadijski dvorac u Jalti iz 1911. godine, kao i Bahčisarajski dvorac (1889 i zamkovi "Haraks" i "Dilber" (1889).

NIKOLAJ Krasnov, kao izbeglica, boravi na Galipolju i na Malti, a na poziv Saveza ruskih inženjera prelazi 1922. u Beograd. Postaje funkcioner Ministarstva građevina Kraljevine SHS i plodotvoran državni arhitekta. Na konkursima i u praksi, uspešno je sarađivao sa srpskim graditeljima konzervativne orijentacije, a, iako u ozbiljnom dobu, bio je veoma omiljen među mlađim saradnicima Arhitektonskog odeljenja.

Spisak dela koja su ostala iza Nikolaja Krasnova već na prvi pogled je impozantan. U Beogradu, to su Državni arhiv u Karnegijevoj ulici (1925), Ministarstvo finansija, građevina u Nemanjinoj 11, u kojoj je danas sedište Vlade Srbije (1925-1928), Ministarstvo šuma i rudnika, poljoprivrede i voda, danas Ministarstvo spoljnih poslova (1926-1929), Pozorište "Manjež" (1927-1928), na mestu Jugoslovenskog dramskog. On je uredio dvor na Dedinju i mauzolej Karađorđevića na Oplencu (1924-1933). Dogradio je zgradu Državnog saveta i glavne kontrole, danas Ministarstva finansija (1929) i podigao više stambenih objekata u centralnim prestoničkim ulicama. Izvan glavnog grada, obnovio je Njegoševu kapelu na Lovćenu (1924), zamak Alekse Savića na Hisaru kod Prokuplja (sa D. Maslaćem, 1928), osmislio zgradu Banovine na Cetinju (1930-1932), Opštinski dom i Carinarnicu u Smederevu (1928, odnosno 1930), spomen-kosturnice na Zejtinliku u Solunu (1933-1936, sa A. Vasićem) i na ostrvu Vidu (1938-1939). Obnovio je porušenu crkvu Ružicu na Beogradskoj tvrđavi (1924), rukovodio uređenjem enterijera Narodne skupštine (1930-1936). Oblikovao je portal prestoničkog sokolskog doma "Matica" (Stari DIF), arhitekte Korunovića. Među neizvedenim Krasnovljevim delima izdvajaju se monumentalna Palata pravde u Skoplju i agrarna banka u Beogradu (sa D. M. Lekom, 1931).

UZ DIMITRIJA M. Leka, Milutina Borisavljevića i Svetozara Jovanovića, Nikolaj Krasnov je nesumnjivo najznačajniji predstavnik akademskog smera u međuratnoj srpskoj arhitekturi. Sklon eklekticizmu, bio je prvorazredni ekspert za apliciranje fasadne skulpture i heraldike. U to vreme kod nas, zvanične porudžbine bile su rezervisane za akademičare, dok je buržoazija već plaćala projekte lučonošama domaće moderne arhitekture. Država je, u društvu poput našeg, najčešće opredeljujući faktor, u stanju da pokrene, a češće da uspori neminovno.

Slučaj gradnje Mosta kralja Aleksandra na Savi u Beogradu najslikovitije pokazuje tu podvojenost između starog i novog, neumitnog. Savremena gvozdena konstrukcija postavljena je na stubove po projektu Nikolaja Krasnova: u romansko-vizantijskom stilu. Domaći inženjeri i arhitekte su se pobunili. Krasnov nije bio pošteđen: Zašto je projekat tako značajnog nacionalnog objekta poveren stranom stručnjaku? Estetiku Krasnovljevih stubova najviše je kritikovao možda i najveći naš arhitekta, Dragiša Brašovan. Nonsens je podvući ispod savremene gvozdene konstrukcije stubove sa srednjovekovnom arhitektonskom obradom, govorio je on.

Ojačani i osigurani armaturom, Krasnovljevi piloni uspešno odolevaju zubu vremena. Oni, ujedno, simbolizuju kraj akademizma i istorističko-romantičarskih tendencija u našoj arhitekturi, ali i smiraj čitave jedne političke epohe.

PARADOKSALNO, Jugoslavija kralja Aleksandra i Staljinov Sovjetski Savez u arhitektonskom pogledu branili su slične busije: pogrešno se kod nas, usled neznanja, "socrealističkim" proglašavaju zgrade jednostavnih fasada i oblika. Zapravo, u SSSR je posle revolucije bila aktuelna izrazito napredna arhitektura konstruktivizma, a Staljin je točak okrenuo unazad, ka gotici, baroku i renesansi, ka ukrasima čije je postojanje za moderniste značilo svetogrđe, a za dvorskog arhitektu Krasnova - jedini mogući način projektovanja.

Delo Nikolaja Krasnova, dakle, tumačeno je i kao retrogradno, ali se u novije doba moralo priznati da ono, zapravo, prkosi vremenu. Ovaj slavni ruski i jugoslovenski graditelj preminuo je u Beogradu, 8. decembra 1939. godine, nedugo po početku Drugog svetskog rata.

SUTRA: VIZIJE NEIMARA JURIJA KOVALjEVSKOG