Sa Nemcima hteli na Istočni front

U KONKURENCIJI "crvenih", u Drugom svetskom ratu, mnogi "beli" Rusi opredelili su se za - "crne". Odnosno za stranu koju je istorija označila kao krvnog neprijatelja njihovog roda, za nacističku Nemačku.

U Nedićevoj Srbiji, na početku rata, kako kaže Aleksej Timofejev u zborniku "Intelektualci i rat 1939-1947", živelo je oko 20.000 "belih" Rusa, od čega 7.000-8.000 u Beogradu. Oni na samom početku osnivaju Komitet za prvu pomoć žrtvama bombardovanja, ali ubrzo na čelo ruske emigracije i vojnih ruskih formacija (šuckora) dolazi general Mihail Fedorovič Skorodumov. On je formalno bio na čelu Biroa za zaštitu interesa i za pomaganje ruskim emigrantima u Srbiji. Biro je bio smešten u Ruskom domu i uključio se u popis emigranata, po naredbi nemačkih organa. Sve ruske izbeglice starije od 16 godina dobijale su posebne lične karte, ali su morali da dokažu arijevsko poreklo.

POSLE dizanja partizanskog ustanka, u leto 1941, komunisti počinju da napadaju Ruse na ulicama, premlaćuju ih, pa i ubijaju. Skorodumov je tvrdio da su do kraja leta likvidirali oko 300 ljudi, među kojima je bilo i sveštenika. Zato ruski emigranti stvaraju odrede samoodbrane. Kozaci, na primer, oformljuju dve takve jedinice u Šapcu, posle ubistva pet kozaka, i one sa nemačkim snagama ratuju protiv partizana.

U saglasju s Nemcima Skorodumov formira Ruski zaštitni korpus 12. septembra 1941. i proglašava mobilizaciju svih vojnih obveznika između 18 i 55 godina. Nemačka ideja je bila da RZK čuva, pre svega, rudnike i privredne i infrastrukturne objekte od diverzija i sabotaža. Ruski general se, pak, zalagao za to da se "posle poraza komunizma u Srbiji", Korpus preusmeri na Istočni front. Nemci nisu bili zadovoljni ovakvom ruskom samoinicijativom, pa su čak, kako tvrdi Bojan Dimitrijević u knjizi "Vojska Nedićeve Srbije", direktno Skorodumovu rekli da će njegove snage biti rasformirane čim se smanji opasnost u Srbiji.

SKORODUMOV je, ipak, počeo da radi na obnovi ruske nacionalne vojske za pohod protiv boljševika. U tom kontekstu započeo je pregovore sa saradnikom SS u Zagrebu, grofom Fon Hajdek-Korvinom, o evakuaciji ruskih emigranata iz NDH. Kada su skupili 200 ljudi spremnih da odmah krenu u Beograd, beogradska ispostava bezbednosne službe SD je ideju stopirala, a grofa uhapsila zbog prekoračenja ovlašćenja.

I Skorodumov je smenjen i uhapšen 14. septembra 1941. Iz tamnice je izašao tek 1944. i radio kao obućar sve dok se Crvena armija nije približila Dunavu. Tek tada se, shodno nekom davnom obećanju koje je dao, vratio u svoj korpus i sa njegovim jedinicama napustio Srbiju.

U početku je Ruski korpus imao svega 3.000 oficira i vojnika. Značajnu ulogu u organizovanju ove grupe odigrao je pukovnik Erih Keviš, načelnik štaba vojnog zapovednika za Srbiju. Šef ruskog obaveštajnog ureda u Srbiji, general-major Krejter, ruski emigrant, bio je zadužen za regrutovanje i odabir.

Do decembra 1942. Korpus je imao 7.500 vojnika, od kojih su neki bili i iz drugih delova jugoistočne Evrope, a ne samo iz Srbije. Do njegovog rasta dolazi posle smene Skorodumova. Nemci su na mesto civilnog šefa ruske emigracije postavili Vladimira Vladimiroviča Krejtera, a za vojnog zapovednika "Ruske ohranoe grupe" Borisa Aleksandroviča Štejfona. Obojicu su smatrali folksdojčerima, iako su se oni sami izjašnjavali kao ruski carski oficiri. Štejfon je uz to bio Jevrej iz Harkova, čiji je otac prešao u pravoslavlje da bi sin imao nesmetanu karijeru oficira. Ali, obojica su se deklarisala i kao nepopravljivi monarhisti, što ih je i opredelilo za saradnju sa Nemcima.

OSNOVNI kontingent činili su pripadnici snaga generala Vrangela. Korpus je bio pod direktnom nadležnošću nemačkog opunomoćenika za privredu Franca Nojhauzena, ali ga je izdržavala Nedićeva vlada. Njegovi pripadnici su nosili nemačke uniforme i imali nemačka dokumenta. U njega su regrutovani i sovjetski ratni zarobljenici. RZK je naročito bio angažovan za osiguranje proizvodnje u rudnicima u Krupnju, Boru i Majdanpeku, kao i za osiguranje obale Drine, železnice u dolini Ibra i rudnika Trepča.

Ruski emigranti ratovali su sa Nemcima i protiv partizana, a priliku za okršaj sa jedinicama Crvene armije, dobijaju u oktobru 1944, kada je u Korpusu služilo oko 11.000 ljudi. Doživeli su teške gubitke tokom neuspelih pokušaja da spreče prodor partizana i Crvene armije, i za vreme povlačenja preko bosanskih planina u Sloveniju.

Posle iznenadne smrti generala Štejfona, u Zagrebu, u aprilu 1945, komandu preuzima kozački pukovnik Anatolij Rogožin. Do završetka rata glavnina korpusa je uspela da napusti Jugoslaviju i preda se Britancima. U trenutku kapitulacije u RZK je ostalo 5.584 ljudi. Veruje se da je kroz njega za nepune četiri godine prošlo oko 17.000 boraca.

DRUGA veća ruska jedinica bio je puk "Varjag", za čiju organizaciju je zaslužan komandant policije u Srbiji, grupenfirer Avgust Majsner. Osim toga, postojala je i Kozačka divizija. Prva kozačka konjička divizija Vermahta formirana je tokom leta 1943. Od septembra te godine nalazi se u sastavu Druge oklopne armije, koja se bori protiv NOVJ u Sremu i Slavoniji, ali i južno od Save. U novembru 1944. proglašena je SS formacijom. Početkom sledeće godine iz njenog sastava formirana je i Druga kozačka konjička divizija, koja je završila u južnoj Austriji. Deo kozaka zarobila je Crvena armija, a deo Britanci.

U bitkama protiv partizana poseban doprinos dali su i ruski strip crtači i karikaturisti: čuveni Konstantin Kuznjecov dizajnirao je nemačke propagandne plakate i boršure, a Jurij Lobačev pomagao je nedićevskoj štampi. Ruski emigranti imali su velikog udela i u dizajnu "Antimasonske i antikomunističke izložbe", u jesen 1941. Ova propagandna akcija prethodila je totalnom pogromu Jevreja u logorima. Izložbu je posetilo oko 80.000 ljudi, među kojima i Nedić lično, sa ministrima.

JEDAN, doduše manji broj emigranata priključio se ipak partizanima. Među njima je najpoznatiji bio inženjer Vladimir Smirnov, "odgovoran" za rušenje mosta na Neretvi, u čuvenoj bici, kada je naložio pravljenje novog, improvizovanog mosta. Preko njega su, zavaravši Nemce, partizani uspeli da se izvuku iz obruča.

Treća grupa Rusa formirala je ilegalni Savez sovjetskih patriota, koji je iz Beograda pomagao partizanima. Prema nekim procenama, on je imao nešto više od 100 ljudi.

Istorija je zapamtila i hrabrost jednog Rusa - kragujevačkog profesora latinskog jezika Đorđa Kovbaska. Mada je od Nemaca, kao ruski emigrant, dobio ponudu da izađe iz stroja spremljenog za streljanje, Kovbasko je do kraja ostao sa svojim đacima. Streljan je u Šumaricama, 21. oktobra 1941.

Najmanje trećina emigranata povukla se na kraju rata pred dolaskom sovjetskih trupa. Mada su dve trećine ostale, Rusi su, praktično, prestali da postoje kao ozbiljna socijalna grupa u posleratnoj Jugoslaviji. Neke od onih koji su ostali uhapsili su sovjetski vojnici i deportovali ih u Sibir i logore NKVD. Neki su odmah ubijeni. Popis iz 1948. pokazuje da je u zemlji bilo svega oko 13.000 Rusa.

EMISIJE NA RADIJU

OSIM pojedinih ruskih listova koji su počinjali da izlaze i brzo se gasili tokom rata, emigranti su imali i svoje emisije na Radio Beogradu, počevši od 1943. Ove emisije slušale su se i preko vojničkih radio-stanica Ruskog korpusa, a javna slušanja su organizovana i u pozorišnoj sali Ruskog doma.