Beli zatočenici na Golom otoku

ZAVRŠNE borbe za oslobođenje Beograda i, kasnije, Jugoslavije, i dolazak sovjetskih trupa naterali su mnoge "bele" Ruse da ponovo spakuju kofere i krenu u neizvesnost. Među njima je najviše bilo pripadnika Ruskog zaštitnog korpusa i kozačkih divizija, ali i ljudi koji su tokom rata obavljali funkcije u Nedićevom aparatu. Ali, bilo je i običnog sveta, koji je tokom rata ostao pasivan, ali nije želeo da ponovo sretne sunarodnike od kojih je dve i po decenije ranije pobegao.

U zemlji je na dan 1. novembra 1945, prema izveštaju tadašnjeg sovjetskog ambasadora, ostalo 12.519 emigranata bez jugoslovenskog ili drugog državljanstva, samo sa papirima Ruske carevine. Njih je čekala ne baš svetla budućnost.

Nove vlasti su odmah po oslobođenju naložile njihovu obaveznu registraciju u sklopu popisa stranih državljana. Svi emigranti koji su se prijavili zadržani su u pritvoru, pa je morao da interveniše Savez sovjetskih patriota, koji je pomagao partizanima sve vreme rata i imao relativno pristojne veze. Ovaj Savez je odmah preuzeo zgradu Ruskog doma. Ruski slikari u njemu su oslikavali sovjetske rukovodioce, i odmah se, kako kaže Aleksandar Životić u zborniku "Ruski nekropolj u Beogradu", počelo sa pripremom obeležavanja Oktobarske revolucije.

U RUSKOM domu, koji ubrzo preuzima ambasada SSSR, obavlja se i evidentiranje izbeglica za potrebe sovjetskih bezbednosnih službi, ali i održavaju marksistička i lenjinistička predavanja. U proleće 1945. registrovano je Udruženje građana poreklom iz SSSR. Zadatak novog društva bio je da približi emigrante Sovjetskom Savezu, ali i upozna žitelje Jugoslavije sa ruskim dostignućima u umetnosti, nauci, ekonomiji. Organizovali su kurseve i čitaonicu.

Rusi su se okupljali na predavanjima i priredbama u Savezu zemljoradničkih zadruga, bioskopu "Avala" i Narodnom pozorištu. Poslednja velika svečanost bilo je "Sveslovensko veče", održano u avgustu 1945, u sali Dramskog pozorišta, kome je prisustvovao i Moša Pijade. Ali, uprkos trudu, interesovanje izbeglica za rad udruženja nije bilo veliko.

Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, 14. juna 1946, ruskim emigrantima u Jugoslaviji odobren je upis u knjige sovjetskih državljana. Zahteve za dobijanje ruskog državljanstva podnelo je 4.150 ljudi, a dobilo ga je 1.300. Među njima su, kaže Životić, bili i učesnici NOB Vruč i Kiseljev, profesori univerziteta Vakulin, Rozov, Ignjatovski, Abakumov, Černjavski, Aleksejev, doktor ekonomskih nauka Govjado, nastojnici crkava u Beogradu i Sarajevu... Skup emigranata koji su postali sovjetski građani održan je u Kolarčevoj zadužbini, 3. novembra 1946. i sa njega su upućeni telegrami zahvalnosti Staljinu, Molotovu i prvom čoveku Prezidijuma Nikolaju Šverniku.

MEĐU onima koji su iskoristili dobijanje državljanstva i vratili se u maticu bili su i potomci pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. Uprkos tome što su uzeli sovjetsko državljanstvo, mnogi Rusi nastavili su da žive u Jugoslaviji. Upravo na njih najteže se odrazilo zaoštravanje sukoba sa SSSR-om i Titovo "ne" Staljinu. Ubrzo pošto je objavljena Rezolucija IB kreću progoni i hapšenja.

Prvi je uhapšen Aleksandar Markov, radnik preduzeća "Jugoštampa", a za njim i Antonije Borimovič. Posle Beograda, hapšenja se šire na Aranđelovac, Sarajevo, Novi Sad... Sovjetsko Ministarstvo spoljnih poslova promptno reaguje i traži od jugoslovenske diplomatije zvanično objašnjenje. Stiže odgovor da je Borimovič uhapšen "zbog vođenja kontrarevolucionarne propagande". Sovjetska ambasada ulaže protest ne samo zbog ovog, već i zbog drugih hapšenja.

Iza rešetaka su se našli Rusi različitog profila i iz različitih razloga. Neki su, poput Anatolija Borisoviča Zolotarjeva, službenika stočarske farme, uhapšeni samo zbog "slabog rada".

SOVJETSKI predstavnici uzalud su tražili da obiđu uhapšene i optuživali jugoslovensko rukovodstvo za represiju. Učenik je dobro naučio lekciju od učitelja: kao nekad srpski komunisti u Staljinovim tamnicama, sada su i sovjetski državljani u srpskim pritvorima mesecima držani bez istrage, optužnice, i suđenja. Moskva je tvrdila da su batinani, izgladnjivani i iznurivani, a čak ni iscrpljenima i bolesnima nije dozvoljavano da primaju pakete s hranom. Položaj pritvorenika svakim danom se sve više pogoršavao, ali ne samo ruskih, nego i jugoslovenskih, tako da Rusi suštinski nisu bili u gorim uslovima nego domaći.

Većina Rusa držana je u pritvoru između pola godine i godinu i po, posle čega bi bili osuđeni na onolike vremenske kazne koliko su već proveli u zatvoru. Po puštanju na slobodu, proterivani su iz Jugoslavije.

Među uhapšenima bio je i čuveni dekan sarajevskog Pravnog fakulteta, istoričar, profesor istorije prava i heraldičar Aleksandar Solovjev i njegova supruga Natalija. Solovjev je sve do 1947. bio redovan profesor na beogradskom Pravnom fakultetu, a onda je poslat kao "ispomoć" na novoformirani sarajevski fakultet.

UHAPŠEN je 1949. pod optužbom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst Rezolucije IB. U sarajevskom pritvoru bio je pola godine, plus još godinu u sremsko-mitrovačkoj kaznioni. Njegova supruga je posle pola godine puštena na slobodu zbog nedostatka dokaza, a njihov maloletni sin je sve to vreme bio apsolutno sam. Solovjev je 1951. osuđen na godinu i po zatvora, koliko je već "odležao", izgubio je sva građanska prava, uključujući pravo na penziju. Posle suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti državu. S porodicom se trajno preselio u Ženevu, gde je nastavio univerzitetsku karijeru.

Oni koji nisu uhapšeni kao "ibeovci", hapšeni su uz optužbe da su tokom rata sarađivali sa okupatorom, a posle rata nastavili antijugoslovensku i antisovjetsku propagandu, saradnju sa stranim obaveštajnim službama i da su radili na rušenju državnog poretka.

ANATOLIJU Zolotarjevu, tehničkom rukovodiocu državnog stočarskog dobra "Crveni bregovi", kod Negotina, na dušu je stavljena sabotaža: da je izazvao masovno razbolevanje i uginuće stoke. Andrej Filipenko, ratni sekretar komandanta Ruskog zaštitnog korpusa, optužen je da je tokom rata skupljao dobrovoljce za borbu protiv Crvene armije i NOVJ. Suzana Velubekova je okrivljena da je za vreme rata bila pevačica i prostitutka u čuvenom restoranu "Kazbek", čime je navodno nastavila da se bavi i po oslobođenju, šireći antijugoslovensku propagandu.

Braneći svoje pravo da sude ovim građanima, jugoslovenske vlasti su tvrdile da oni nikada nisu dobili ispis iz jugoslovenskog državljanstva. Sovjeti su, pak, tvrdili da Beograd hapsi samo one "belogardejce" koji su uzeli sovjetsko državljanstvo, dok oni koji nisu uzeli državljanstvo zauzimaju visoke položaje u državnom aparatu.