Topolivnica se beli još izdaleka

DOLASKOM na vlast ustavobranitelja i kneza Aleksandra Karađorđevića dosta je učinjeno u oblasti privrednog i materijalnog razvoja. U tom periodu izgrađena je u Beogradu prva fabrika piva, a 1855. godine je uspostavljen telegrafski saobraćaj. Knez Aleksandar Karađorđević je ličnim sredstvima podigao "Srpsku krunu", drugi po redu hotel u srpskoj prestonici koji se nalazio u današnjoj Uzun-Mirkovoj ulici (to zdanje je sačuvano i u njemu se nalazi Kinoteka).

U znak sećanja na učesnike Prvog srpskog ustanka koji su pod vođstvom njegovog oca učestvovali u oslobođenju Beograda 1806. godine, knez Aleksandar je 1848. godine podigao spomenik u Karađorđevom parku. To je prvi spomenik izgrađen u Beogradu, koji postoji i danas.

SNAŽAN privredni zamah zabeležen je u vreme kneza Aleksandra izgradnjom livnice u Kragujevcu, prvog industrijskog objekta u Srbiji. Konstantin Jariček, pisac istorije Srba i Srbije, ovako je opisao kragujevačku topolivnicu: "Beograd je Evropa, ali ako hoćete da vidite pravo srpsko mesto, idite u Kragujevac. Topolivnica se putniku beli još izdaleka, u ovom arsenalu se odavno vrše pripreme za stvari kojima će budući časovi biti svedoci..."

U mnogobrojnim pismima knezu Aleksandru Karađorđeviću, Ilija Garašanin pokreće pitanje izgradnje topolivnice, da bi 1850. bila doneta odluka da u Kragujevcu počne izgradnja najvažnije srpske fabrike. Posle dve godine završeni su građevinski radovi, a tadašnji načelnik Vojnog odeljenja Konstantin Magazinović pozvao je u Srbiju francuskog topolivca Šarla Lubrija sa zadatkom da lije topove "po francuskoj sistemi". Prvom livenju topova prisustvovao je lično knez Aleksandar Karađorđević, koji je Lubrija "bogato darivao".

I pored vidljivih rezultata postignutih u ukupnom društveno-ekonomskom razvoju Srbije, knez Aleksandar je trpeo veliki pritisak od onog dela stanovništva koji se izjašnjavao kao obrenovićevci.

NAJVEĆA pretnja knezu Aleksandru dolazila je od Miloša i Mihaila Obrenovića, jer se oni nisu mirili sa odlaskom s vlasti i sve su činili da ga svrgnu sa kneževskog prestola. Organizovali su nekoliko pobuna, a najveće i najopasnije su bile Katanska buna i Tenkina zavera, kako su nazvane u istorijskoj literaturi.

Katanska buna, mada je kratko trajala i nije imala nikakve rezultate, po načinu pripreme i izvođenja ličila je na dobro napisane krimiće. Čak se istoričar Ivić u opisu ovoga događaja poslužio stilom kriminalističkih romana:

"U četvrtak, 3. oktobra 1844, krenuše se iz Rume potajno, oko 11 sati noću, dvoja kola, u svakim po dva čoveka švapski odevena, prema Hrtkovcima. Jedan sat kasnije, u ponoć između 3. i 4. oktobra, pođoše istim putem u tišini i tajno, sedamnaest po turskom načinu odevenih konjanika. I kola i konjanici oprezno obiđoše Šašince, Jarak i Hrtkovce i dođoše do Save. ... Kod Hrtkovaca im se pridruži tamošnji carinski skoroteča (inspektor) Jovan Štengel. Kad je ova družina prispela do stražare br. 9 ... izađoše pred nju i preprečiše joj dalji put kordonski stražari Mihailo Dolanac i Stanko Petrović. Štengel uperi pištolj na grudi jednog od ovih stražara i zapreti mu da se ne sme nikud maći. Drugi stražar potrča da javi ovaj događaj straži u čardaku Topoli, ali ga Štengel stiže, dohvati ga za ruku i reče: 'Budi miran, vrati se natrag...'"

AKTER ovog događaja je bila grupa ljudi koje je u Austriji okupio knez Miloš, dobro ih platio i naoružao i uputio u Srbiju da svrgnu kneza Aleksandra i na vlast ponovo dovedu dinastiju Obrenovića. Vođa zavere bio je Stojan Jovanović Cukić, mladić iz dobre beogradske porodice, koji je imao samo 23 godine i bio jedan od prvih srpskih studenata školovanih u Parizu. Jovanović je očigledno imao razvijenu maštu ili je u Francuskoj čitao pustolovne romane, jer je u organizovanju zavere primenio originalne metode koje do tada nisu viđene u Srbiji.

On je grupu zaverenika obukao u bogato ukrašene uniforme katana, pripadnika odreda lake konjice (zbog toga je ova pobuna i nazvana Katanska buna), a grupi pridodao i članove vojnog orkestra. Prešavši Savu kod Drenovačke ade 4. oktobra u prepodnevnim časovima, Stojan Jovanović Cukić je sa svojom "četom" ušao u Šabac. Narod je sa oduševljenjem dočekao katane, jer niko nije slutio kakva je to četa. Neki su mislili da je to odred kneževe garde, drugi da je to carska vojska, a treći su je smatrali za englesko konjaničko društvo, koje je ranije dolazilo u Šabac. "Pred zgradom načelstva, na Stojanovu komandu zastaše zaverenici, te trubom zatrubiše, a ostali kličući iz svega glasa: 'Ura, ura! Živeo knez Mihailo!'", stoji u zapisima istoričara Ivića.

POSLE kratkotrajnog oduševljenja, oglasiše se puške. Zaverenici ubiše predsednika suda Marka Lazarevića. Okružni načelnik Đuka Stojčević, brat vojvode Miloša Pocerca, sakrio se na tavan okružnog načelstva. Uvereni da su izvojevali prvu pobedu, Stojan i njegovi ljudi uputiše se u Loznicu i tu prirediše veliko slavlje "uz zvonjenje crkvenih zvona i pucanje prangija". Međutim, na putu Loznica - Valjevo, pobunjenike, kojih je već bilo nekoliko stotina, sačekaše dobro naoružane čete prote Mateje Nenadovića.

Razvi se ogorčena borba i "padoše, junački se boreći, Stojan i njegovi katani". U međuvremenu, vlasti u Beogradu, saznavši za nemire u Mačvi, uputiše tamo Tomu Vučića Perišića sa zadatkom da uguši pobunu obrenovićevaca. Vučić je taj zadatak izvršio s velikom okrutnošću: nekoliko stotina ljudi je okovano u lance, desetine su pobijene, mnogi su čerečeni na točku i vešani, i mnoge kuće su spaljene. Nažalost, ovoga puta zverstva nisu počinili Turci nego srpske vlasti, sa ustavobraniteljima, knezom Aleksandrom Karađorđevićem i Tomom Vučićem Perišićem na čelu, što im u narodu nikad nije oprošteno.

DRUGA pobuna protiv kneza Aleksandra imala je takođe sve odlike dobro izrežiranog trilera. Zavernici na čelu sa Stefanom Stefanovićem Tenkom, predsednikom Sovjeta, pomišljali su da otruju kneza. Po njihovom nalogu, član Sovjeta Radovan Damjanović ukrao je otrov iz apoteke. No, kada je operacija trebalo da počne, izmenjen je scenario. Umesto trovanja, kneza je trebalo ubiti iz vatrenog oružja. U tu svrhu angažovan je seljak Milosav Petrović iz kragujevačkog okruga, koji je pre toga bio osuđen zbog ubistva.

Dobro su ga potplatili, naoružali i uputili u Brestovačku banju, gde se knez Aleksandar nalazio na odmoru. Da bi bili sigurni u iznajmljenog ubicu, našli su jednog popa koji je Milosava zakleo u crkvi da izvrši ubistvo. Ali seljak se predomislio i naručioce zločina izdao vlastima. U toku sudskog procesa, na kome su svi zaverenici osuđeni na smrt (a kasnije pomilovani), ispostavilo se da su Tenka i njegovi saučesnici primili od kneza Miloša 5.000 dukata u zlatu.

DELIJSKA ČESMA

NA IVICI svog imanja, koje se prostiralo od današnje Knez Mihailove ulice do Saborne crkve, knez Aleksandar je podigao Delijsku česmu, koja je u to vreme smatrana za monumentalno umetničko delo. Posle regulacije ulica u Beogradu, česma se našla na samom uglu Knez Mihailove i Ulice Vuka Karadžića, i tu ostala sve do 1889. godine, kada je srušena. (Prilikom rekonstruisanja Knez Mihailove ulice 1987. godine, stilizovana kopija te česme postavljena je ispred nekadašnje Američke čitaonice.)