Prevrat bez krvoprolića

ALEKSANDAR Karađorđević, koji nije imao mnogo pozitivnih osobina svoga slavnog oca Karađorđa, uplašen i moralno slomljen, zamolio je delegaciju da mu ostavi bar 24 časa da razmisli o novonastaloj situaciji. On je odmah pozvao strane konzule, ali mu oni ništa drugo nisu mogli savetovati nego da prihvati odluku Skupštine, odnosno volju naroda.

Kneževa žena Persida, koja je imala veliki uticaj na muža, uporno ga je nagovarala da ne prihvati odluku Skupštine. Ona je od njega zahtevala da upotrebi vojsku, koja mu je jedina ostala verna. Možda bi demoralisani knez i poslušao savete svoje ambiciozne i vlastoljubive supruge da masa Beograđana, koja se okupila oko njegove rezidencije, nije počela bučno da protestuje i da kamenjem razbija prozore.

USPANIČENI knez, plašeći se da razjarena masa ne prodre u unutrašnjost zgrade, zamolio je svog ministra unutrašnjih poslova Iliju Garašanina da ga u zatvorenim kočijama i pod zaštitom mraka odvede u Beogradsku tvrđavu, gde je zatražio zaštitu od turskog paše. Ujutru 11. decembra poslanici su saznali da je knez Aleksandar pobegao među Turke, što je bilo dovoljno da ga proglase izdajnikom naroda i države i da ga smene s vlasti.

Skupštinska odluka o smeni dotadašnjeg kneza doneta je jednoglasno, ali u pogledu izbora novog srpskog vladara nije postojao konsenzus među poslanicima. Najpre je izbio spor između liberala i obrenovićevaca, koji su, inače, bili u koaliciji, oko toga da li na knežev presto treba dovesti iskusnog ali ostarelog Miloša Obrenovića ili mladog i poletnog sina mu Mihaila. Oprečne stavove između njih razrešio je sam Mihailo, stavljajući se na očevu stranu. On im je poručio: "Ko radi za mene, radi protiv mene; ko radi za moga oca, radi i za mene."

MNOGO veća neizvesnost u pogledu izbora novog kneza dolazila je od konzervativnih političara, jer je u beogradskim političkim krugovima kružila vest da kapetan Miša Anastasijević želi da svoga zeta Đorđa Karađorđevića, inače Aleksandrovog sinovca, ustoliči na kneževski presto.

Karađorđe je imao dvojicu sinova - starijeg Aleksija, koji je bio ruski oficir, i mlađeg Aleksandra, koji je postao knez Srbije. Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina. Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. Taj sin, Đorđe Karađorđević, bio je vaspitavan u Rusiji i postao je ruski oficir. Kako je Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, kapetan Miša Anastasijević je rešio da njemu da svoju ćerku Saru, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta. Potrošio je 100.000 dukata da to sprovede u delo i za njih sazidao dvor, koji je docnije poklonio Beogradskom univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu neostvarenu ambiciju.

Osim toga, među poslanicima je vladalo uverenje da Ilija Garašanin ima slične ambicije, jer je u to vreme nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih srpskih političara, te bi, kako su mnogi mislili, uspešno vladao kneževinom.

NEDOUMICE oko novog vladara raspršio je Jevrem Grujić jednim veštim manevrom - predložio je da poslanici istovremeno potpišu akt o smeni starog i izboru novog vladara i tako omogućio da Skupština donese odluku o izboru Miloša Obrenovića za srpskog kneza.

Strahujući da bi kapetan Miša i Ilija Garašanin mogli svojim autoritetom da pokolebaju narodne poslanike, liberali su se poslužili oprobanom metodom - "upotrebom naroda". Naime, oni su uspeli da okupe veliki broj Beograđana i ostalog sveta koji je u dane skupštinskog zasedanja pohrlio u srpsku prestonicu i da, ispred Velike pivare u kojoj se odvijalo skupštinsko zasedanje, prirede masovne manifestacije podrške knezu Milošu. Okupljena masa uzvikivala je parole "Živeo knez Miloš" i oštro negodovala protiv onih koji su se protivili Miloševom izboru za kneza.

U jednom trenutku počele su da se podižu barikade i, prema rečima očevidaca, sve je ličilo na poznate scene s pariskih trgova i ulica za vreme Francuske revolucije. Kada je iz obližnje vojne kasarne (koja se nalazila na prostoru nekadašnjeg Generalštaba), prema Velikoj pivari krenuo odred pešadije i konjice, izgledalo je da je građanski rat neizbežan.

NAROD, inače dobro naoružan i "ludo hrabar", isprečio se pred vojsku, ne dozvoljavajući nijednom vojniku da se približi zgradi u kojoj su se nalazili narodni predstavnici. Videvši da okupljena masa ne samo što se nije uplašila, nego je bila spremna i da krene na oružanu silu, komandant je izdao naređenje da odred odstupi. I tog puta, kao i u mnogim sličnim slučajevima, narod je izvojevao pobedu. Njegovom voljom po drugi put je na srpsku političku scenu stupio Miloš Obrenović.

Slobodan Jovanović je u nekoliko sažetih rečenica dao ocenu događaja i ličnosti u vezi sa tom istorijskom skupštinom:

"Knez Aleksandar Karađorđević je oboren poglavito stoga što ga je bilo lako oboriti... Revolucija od 1858. bila je najmirnija revolucija u našoj istoriji. Kao velika zasluga Svetoandrejske skupštine računa se to što je jedan dinastički prevrat izvršila bez krvoprolića."