Bugari ne poštuju carsku reč

KNEZ Petar, čim je svrgao sa prestola brata od strica Pribislava i zaposeo kneževski presto, okružio se jakom telesnom gardom i počeo da očijuka sa Vizantijom. Međutim,bugarski Simeon (893-927), Borisov naslednik, na vreme je prozreo Petrova nastojanja da uspostavi prijateljsku liniju sa Carigradom, uperenu protiv njegove države. Cara Simeona je posebno ražestilo Petrovo neverstvo, jer se sa njime okumio posle Pribislavljevog progona.

Zahvaljujući takvoj oštroumnosti, za rat uvek spremni Simeon udario je na Srbiju svom silinom, zaboravivši na sračunato kumstvo sa Petrom, nameren da je pokori i trajno pridobije za sebe. Dodatni motiv da se okrene protiv Srbije, Simeon je našao u saznanju dobijenom preko kneza Zahumlja Mihajla Viševića da se knez Petar spremao, na nagovor Vizantije, da uđe u savez sa Mađarima radi napada na Bugarsku.

SRPSKA vladarska nesloga, sa obeležjem prokletstva, pokazala je, u sukobu koji je usledio 917. godine, svoje zloslutno lice. Branov sin Pavle, koga je Petar oslepeo, željan slave i moći, stavio se na stranu Bugarske, u to vreme najvećeg neprijatelja Srba. U rasplamsaloj srpsko-bugarskoj borbi za život i smrt, Petrovi ratnici u početku nisu znali da li svojim kopljima probadaju svoju srpsku braću ili neprijateljsku vojsku. Ubrzo se pokazalo da veštim i hrabrim Petrovim ratnicima nije mnogo zasmetala izdaja iz sopstvene avlije. Oni su u presudnim fazama bitke primorali osionog cara Simeona da ustukne pred njihovim naletima.

No, prevrtljivi car Simeon, uvidevši da gubi tlo pod nogama, a možda i rat, brže-bolje je pribegao lukavstvu koje će s vremenom postati najmoćnije ratno obeležje i nezamenljiva strategija bugarskog vojevanja protiv Srbije.

POSLE toliko prohujalih vekova još nije objašnjeno kojom prevarom je car Simeon namamio inteligentnog srpskog kneza Petra u svoj šator, na navodno časno primirje: carska reč da mu se ništa neće dogoditi svakako nije bila garancija.

Pretpostavlja se da je lakoverni knez Petar prihvatio pregovore na neprijateljskoj teritoriji, sa osećanjem da mu ponestaje snage da zada neprijatelju završni udarac. Kako god bilo, on se u zakazano vreme, sa svojom stalnom pratnjom, glavom i bradom našao licem u lice sa krvnim neprijateljem. Prefrigani car Simeon brzo je pokazao da u njegovoj zemlji carska reč ništa ne vredi.

Dok je srpski knez čekao da čuje ponudu za "časno" primirje, Simeonova carska garda za tren oka ga je okovala u gvožđe i tako sapetog odvukla u tamnicu prestone Prespe, u kojoj je okončao život kao običan sužanj.

VIZANTIJSKOM caru Lavu VI (886-912) stradanje srpskog kneza nije bio spoljnopolitički prioritet. Njemu su u jeku srpsko-bugarskog sukoba pažnju odvlačili Mađari koji su masovno i u talasima naseljavali Panonsku niziju, sa neskrivenim ambicijama da u njoj organizuju i formiraju svoju državu (896).

S druge strane kontinenta, ruski knez Oleg (882) mučio je svoju muku privodeći kraju zbližavanje raštrkanih ruskih plemena. Rim se takođe u Petrovo doba nije oglašavao po pitanju Balkana.

POSLE opisanog pada kneza Petra Gojnikovića, nadmeni Bugari, suprotno interesima Carigrada, doveli su na vrh piramide srpske vlasti čoveka za koga su čvrsto verovali da im je privržen i da zaslužuje njihovu podršku i naklonost. Bez nagađanja, to je bio telom i dušom knez Pavle Branović (917-920), sin oslepljenog Brana, unuk prestižnog kneza Mutimira i praunuk rodonačelnog kneza Vlastimira.

Reč je, dakle, o uticajnom kneževiću, koga je neutoljiva vladarska žeđ odvela svojevremeno u redove neprijateljske vojske da sa njom napadne svoj narod. Vizantiji se svakako nikako nije svidelo toliko mešanje prevrtljive i neumerene Bugarske u unutrašnje srpske stvari. Otuda su opravdane i razumljive njene težnje da preokrene Srbiju na svoju stranu. Ostvarujući taj nimalo lak cilj, Vizantinci su pribegli bugarskom receptu. U tom smislu plan Carigrada je bio stvaranje sukoba među srpskim glavešinama i davanje podrške poglavarima koji bi navodili vodu na tu vodenicu. Za takvu strategiju bio im je potreban bar jedan uticajan srpski "dvoranin".

NAKON svestranog premišljanja, izbor je pao na Zaharija, sina svrgnutog kneza Pribislava, mladalačkog i gospodstvenog vlastelina koji je dobar deo svoje mladosti proveo u visokim carigradskim krugovima.

U Carigradu se s pravom računalo da će obrazovani i verski posvećeni Zaharija, poučen lošim očevim primerom, istrajati u teškoj borbi za preuzimanje vlasti. Međutim, ispostavilo se da su vizantijski proračuni bili loše promišljeni. Oprezni Pavle, budni čuvar svog prestola, iskusniji za jedan bratoubilački rat, bez poteškoća je zarobio svog zavedenog brata od strica, a potom ga okovanog prosledio Bugarskoj na zatočeničko "prevaspitavanje" kod osionog cara Simeona.

ČVRSTO uveren da je pobedom nad Zaharijem učvrstio svoju vlast, Pavle je počeo da smišlja kako da se oslobodi bugarske stege i okova sa kojima nije mogao da korača unapred. Odlučan da po svaku cenu toj nevolji stane na put, on je bugarsko pitanje stavio u prvi plan.

Svoj lični i državnički prosperitet video je u stvaranju saveza sa Vizantijom, ojačalom u međuvremenu, koja se vešto koristila prefinjenom diplomatijom i velikim ugledom među slovenskim plemenima.

Za nevolju, brzo se pokazalo da se car Simeon nije uspavao na lovorikama u carskoj stolici. Kao vladar koga odlikuju upornost i lukavstvo, on je predupredio prevratničke namere svog dojučerašnjeg štićenika tako što je vratio utamničenog "princa" Zaharija na srpski presto, ali kao bugarskog štićenika.

Uljuljkani Pavle, suočen sa snažnom Simeonovom silom, takoreći bez otpora prepustio je svoj presto Pribislavljevom sinu, unuku Mutimira, osokoljenom Zahariju.

TOKOM višegodišnjeg izgnanstva u Bugarskoj, Zaharije (921- 924) je izbliza upoznao prevrtljivost i nedoslednost cara Simeona. Znajući s kim ima posla, on je, čim je osigurao svoj presto, poslao u prestonu bugarsku Prespu jasnu poruku - da mu uloga ma čijeg vazala nikako ne godi i da je njegovom narodu vazalska politika strana. Otvoren do kraja, on nije skrivao da su vitalni interesi njegove zemlje i njegovog naroda čvrst savez sa Vizantijom u kojoj se svojevremeno obrazovao i sticao vladarske veštine, a koja je u taj mah bila u ratu sa Simeonom.

UVREĐENI Simeon nije mogao da otrpi toliku drskost svog doskorašnjeg sužnja i sveukupno vlastelinsko verolomstvo srpskih kneževa, pa se bez razmišljanja latio najtežeg ratnog oružja. Željan brzog uspeha po svaku cenu, na čelu svoje krvoločne i do zuba naoružane vojske stavio je prekaljene komandante Sigricu i Marmaja.

Kada je bugarska vojna sila krenula na Srbiju, Carigradom je zavladala opravdana zebnja. Ubrzo se pokazalo da se Bugarska neosnovano uljuljkala na ranijim ratnim uspesima protiv Srba.

Zaharijeva vojska, mada brojno slabija, junaštvom i mudrošću odnela je pobedu nad višestruko jačim neprijateljem.

SUTRA: Osveta bugarskog cara Simeona