Podela oko novog ustava Srbije

NA drugom sastanku konzul Vaščenko je postavio direktno pitanje Milošu: da li je šta urađeno u rešavanju onih stvari za koje je bio zainteresovan Dolgorukov, misleći pre svega na Miloševo obećanje u vezi sa izradom ustava. Na osnovu odlučnog držanja ruskog konzula knezu Milošu je bilo više nego jasno da se u pogledu rada na pisanju najvišeg državnog akta ne može više odlagati, jer u tom trenutku nije hteo zaoštravati već poremećene odnose sa Rusijom, mada je već čvrsto bio vezan za britanskog konzula i blagonaklono prihvatao savete i uputstva koja su stizala iz Londona.

Uostalom, Miloš i nije bio protiv donošenja ustava, nego se samo protivio odredbama koje bi predviđale formiranje saveta sa doživotnim članovima, smatrajući da bi taj i tako sastavljen državni organ smanjio kneževa ovlašćenja i okrnjio njegov autoritet u narodu. Činjenica je da je on posle ukidanja Sretenjskog ustava angažovao nekoliko svojih saradnika da napišu nacrt novog ustavnog akta, ali u tim dokumentima nije bilo odredaba koje bi ograničivale njegovu vlast.

Iz istorijskih izvora se vidi da je jedan nacrt ustava uradio knežev sekretar Stevan Radičević, bivši činovnik Zemunskog magistrata, dok je drugi nacrt izradila grupa Miloševih saradnika sa Avramom Petronijevićem na čelu, a treći nacrt Jakov Živanović, direktor Kneževske kancelarije.

DOLAZAK ruskog konzula bio je, po svemu sudeći, presudan da se pristupi ozbiljnom radu u izradi najvišeg pravnog akta i da prestanu improvizacije, čemu je Miloš bio veoma sklon. Nije prošlo ni tri dana od prispeća Vaščenka u Beograd, a Miloš je 25. februara 1838. izdao naredbu da otpočne izrada novog ustava. Tim povodom obrazovana je Velika ustavotvorna komisija koju su činili Jevrem Obrenović (predsednik), prota Mateja Nenadović, Lazar Teodorović, Avram Petronijević, Todor Herbez, Cvetko Rajović, Stevan Radičević, Jakov Živanović, Vasilije Lazarević i Jovan Hadžić. Kao što se vidi, Miloš je u komisiju izabrao i nekoliko svojih ljutih protivnika koji su se energično borili za ograničavanje njegove vlasti.

Teško je reći da li je to učinio zbog toga što je smatrao da još ima veliki uticaj u narodu i da mu to daje pravo i snagu da ućutka neistomišljenike u komisiji ili je to uradio pod pritiskom ruskog konzula. Važno je istaći da su ovoga puta članovi komisije imali solidnu osnovu za rad - u njihovim rukama bio je tekst ukinutog Sretenjskog ustava, zatim tri pomenuta nacrta, kao i jedan ruski dokument koji je nosio naziv "Bazis".

RADOŠ Ljušić ruski dokument tumači na sledeći način: "Suština "Bazisa" bila je u ovome: Ustav Srbije treba da sadrži samo administrativne odredbe. Politička prava Srbije su dovoljno osigurana u do tada izdatim javno--pravnim aktima (hatišerifima), pa otuda nije potrebno unositi ih u "regulament", kako se najčešće izražavala ruska diplomatija. Administrativne odredbe svrstane su u pet tačaka. Prva predviđa osnivanje Saveta i opredeljuje njegove dužnosti. Druga propisuje unutrašnju podelu zemlje i posebno naglašava mere radi predupređenja zloupotrebe lokalnih vlasti. Treća se odnosi na srpske finansije i predviđa striktno utvrđivanje prihoda i rashoda zemlje, kneževu civilnu listu, osiguranje sopstvenosti, slobodu trgovine i ukidanje svih monopola. Pravosuđe je predmet četvrte tačke: predlažu se uređenje suda i donošenje građanskog i krivičnog zakonika. Peta govori o crkvi i drugim javnim ustanovama."

U "Bazisu" nije bilo reči o zastavi i grbu, što je Miloš smatrao velikim propustom jer ta znamenja simbolizuju autonomnost Kneževine Srbije i ulivaju u narodu nacionalni ponos i sigurnost.

NA PRVOJ sednici Velike ustavotvorne komisije 27. februara 1838. ispoljene su velike razlike u mišljenju i poimanju ustavnog položaja kneza. Jedni su smatrali da ovaj dokument treba da obezbedi srpskom vladaru da sa puno ovlašćenja vlada i upravlja zemljom, dok su drugi bili protiv. Među onima koji su tražili sužavanje kneževih ovlašćenja bio je i Jovan Hadžić. On je po stručnom znanju i političkim nazorima bio najkompetentniji član komisije.

Hadžić je bio doktor pravnih nauka i veoma angažovan nacionalni radnik (osnivač je i prvi predsednik Matice srpske iz Novog Sada, član Društva srpske slovesnosti i pisac prvog građanskog zakona u Srbiji). On je najbolje shvatao pravnu suštinu ustava, ali i političke prilike u kojima se donosi. Zato se veoma blisko povezao sa Vaščenkom, znajući da bez saglasnosti ruske vlade i njenog uticaja na formulisanje osnovnih ustavnih načela - teško da ovaj dokument može da ugleda svetlost dana.

RUSKI konzul je govorio Hadžiću da "knez Miloš kao upravljač Srbije smatra sebe jedinim gospodarem ne samo nad imanjima nego i nad ljudima. Kao starešina vojske želi da sve drži pod vojnom vlašću ne izuzimajući ni sudove, a kad se za sudove traži nezavisnost on smatra kao da se to oduzima od njegove vlasti. Pa tako se odnosi i prema Savetu". Hadžić je delio mišljenje Vaščenka i zato su ga Miloševi privrženici smatrali opozicionarem.

Bio je očigledan dubok jaz između dobrog poznavaoca ustavne materije i pravnih načela kakav je bio Hadžić i stručno nekompetentnih članova komisije, koji su pripadali Miloševom taboru, što je otežavalo iznalaženje kompromisnih rešenja pa je nastupila paraliza rada ovog tela.

Britanski konzul Hodžes bio je obavešten o nesaglasnosti među članovima komisije i o velikim teškoćama u izradi ustava, pa je smatrao da je zgodan trenutak da se britanska politika umeša i na taj način postane arbitar u ustavnom pitanju i unutrašnjim prilikama u Srbiji. On je knezu Milošu povlađivao i podržavao ga u ambicijama da sačuva neograničenu vlast, uveren da će na taj način steći još veće njegovo poverenje i tako uvećati britanski uticaj u zemlji za koju je London bio sve zainteresovaniji.

HODžES je redovno obaveštavao britanskog poslanika u Carigradu ser Džona Ponsonbija o teškoćama u izradi srpskog ustava i o svom angažovanju u vezi s tim. Okretnom i agilnom britanskom poslaniku učinilo se na osnovu Hodžesovih informacija da je trenutak da se on predstavi kod Porte kao branilac srpskih interesa, pošto je ruski poslanik Butenjev zbog sinovljeve smrti više meseci bio odsutan iz turske prestonice. Ponsonbi je predložio turskoj vladi da u Carigrad pozove jednu srpsku delegaciju čiji bi članovi, zajedno sa tamošnjim pravnim stručnjacima, napisali ustav.

Turska strana je pristala na ovaj predlog i odmah je obavešten beogradski vezir i knez Miloš da u tursku prestonicu treba uputiti zvaničnu delegaciju od dva člana, s tim da jedan bude Avram Petronijević, koji odlično govori turski jezik, što će olakšati komuniciranje između srpskih i turskih predstavnika zaduženih za pisanje ustava. Prihvatajući ovaj predlog lorda Ponsonbija, Porta je faktički uvukla i Veliku Britaniju u rešavanje srpskog pitanja i na taj način dala mu širi okvir i međunarodni značaj, što je do tada rešavano isključivo na relaciji: Srbija-Rusija-Turska.

INTERNACIONALIZACIJA SRPSKOG PITANjA

MILOŠA nije zabrinjavala internacionalizacija srpskog ustavnog pitanja, jer je očekivao britansku podršku, ali bio je nezadovoljan što je Porta tražila da u delegaciji bude Avram Petronijević, koji se nije ubrajao u kneževe prijatelje. Da bi umanjio uticaj Petronijevića prilikom izrade ustava, Miloš je za drugog člana delegacije odredio svog sekretara Jakova Živanovića, u tom trenutku najpoverljivijeg kneževog čoveka.