Pritisak međunarodne zajednice

KOSOVO je nezavisnost proglasilo 2008. godine, usvajanjem Deklaracije o nezavisnosti u Skupštini, a odmah iza toga usledila su priznanja od strane vodećih država zločinačke NATO organizacije. Dvadeset dve evropske države Kosovo su odmah po proglašenju kao državu priznale. Turska, Amerika, Engleska, Francuska, Nemačka, Hrvatska, Mađarska, mnoge arapske zemlje i druge, ukupno 114 zemalja sveta, sada se ispostavilo da to nije tačno i da privremene institucije Kosova preuveličavaju taj broj, kao što su i uvek do sada radile falsifikujući i, nažalost, istoriju.

Do sada je što na tehničkom, što na najvišem nivou bilo oko 200 susreta između delegacija Beograda i Prištine, a potpisano je i blizu 40 sporazuma. Ti potpisani sporazumi, i onaj najvažniji, Briselski, učvrstili su Kosovo kao državu, pod njenim ustavnim imenom Republika Kosovo.

KOSOVO ima svoj ustav, predsednika, predsednika Vlade i ministre, parlament i poslanike, koji se biraju po ustavu i zakonima Kosova, svoje zakone, svoj ustavni sud, svoje lične karte, putne isprave, vozačke dozvole i registarske oznake. Kosovo, takođe, ima svoju zastavu, obrazovanje, svoju policiju, carinu, svoje uniforme, Kosovski zaštitni korpus, koji pokušava da preimenuje u Vojsku Kosova. Kosovo je dobilo i međunarodno priznati telefonski pozivni broj, koji je srpskoj javnosti predstavljen kao rešenje "kompromisa", jer je navodno broj dat "geografskoj oblasti", a ne državi. Srpski mobilni operater dobio je ograničeno vremenski do kada može da koristi bazne stanice na teritoriji Kosova.

KOSOVO ima "svoju jasno definisanu teritoriju", a i pretenzije za proširenje na jugu Srbije. Na graničnim prelazima, iako ih zvanična vlast Srbije još uvek zove "administrativnim prelazima", izgrađene su zgrade od tvrdog materijala od strane Evropske unije, a i Srbija gradi, prema dogovoru iz Brisela, još četiri granična prelaza na severu, gde se Kosovo graniči sa Novim Pazarom, Tutinom i Raškom oblasti, gde inače nikada nije bilo graničnog prelaza.

SRBIJA je pod pritiskom velikih sila, pre svega Nemačke, Amerike, Francuske, ukinula sve svoje institucije i državne strukture na ovoj teritoriji, te su državni organi Republike Srbije, koji su godinama slovili za "srpske institucije", i nezavisno delovale u odnosu na kosovske, prešli u institucije Republike Kosova. Tako je na KiM prestala da postoji policija, civilna zaštita, pravosuđe, sudovi. Srpske sudije su skoro položile zakletvu pred predsednikom Kosova, Hašimom Tačijem, pred čovekom kome bi trebalo da sude za ratne zločine i terorizam. U kosovskom parlamentu su polagali zakletvu izabrani poslanici sa Srpske liste koji jedini uživaju podršku srpske vlade.

PREMA dogovoru u Briselu, izbori su obavljeni po izbornom zakonu Republike Kosovo. Na taj način su ukinute srpske opštine, koje su funkcionisale po srpskim zakonima. Opštine, i na severu Kosova gde ima najviše Srba, konstituisane su po zakonima Kosova, za čiji rad se sredstva obezbeđuju iz budžeta Republike Kosovo. Uveliko se radi na ukidanju paralelnih struktura u obrazovanju, i zdravstvu. Istovremeno, dogovoreno je u Briselu i formiranje Zajednice srpskih opština, koja se u javnosti predstavlja kao najveći uspeh svih dosadašnjih pregovora Beograda i Prištine, ali kosovske vlasti odugovlače s formiranje mveć pet godina. Bez obzira na pritiske njihovih prijatelja sa Zapada, oni, neće uraditi ništa što nije u njihovom interesu.

ZAJEDNICA srpskih opština, prema stavu koji je iznela Nemačka, a više puta ponovile i druge evropske zemlje, koncipirana je tako da neće imati izvršna ovlašćenja, već će donositi odluke lokalnog karaktera, i povezivati srpske opštine. Ne jednom rečeno je, bez obzira na to šta se javnosti Srbije saopštava, da Evropa i tvorci Republike Kosovo neće dozvoliti još jednu Republiku Srpsku na Balkanu.

U svim dosadašnjim razgovorima i istupima predstavnika vlasti, isticano je i ističe se da Srbija nikada neće priznati Kosovo kao državu, ali činjenica je da je dosadašnjim dogovorima i potpisanim sporazumima na najvišem nivou, Srbija, pod pritiskom ili ne, uticala na jačanje kosovske države. Srbija je na kašičicu dobijala datume za početak pregovora, otvarala je neka poglavlja važna za ulazak u EU.

RAZLIKA u svemu do sada urađenom i takozvanim kompromisnim rešenjima dogovaranja o Kosovu je u tome što Kosovo tačno zna šta hoće, a to je državu u pravom smislu, međunarodno priznatu sa članstvom u svim međunarodnim organizacijama i u Ujedinjenim nacijama. Priznavanje Kosova od strane vlasti u Srbiji je veoma opasno za političke strukture na vlasti, iako se u neku ruku, i na prvi pogled samo čini da srpski narod, Kosovo više ne zanima. Na pitanju Kosova dobijali su se ili gubili izbori, pre i posle 1999. godine.

KOSOVO od 2012. godine je manje u centru pažnje. Srbi u delu KiM južno od Ibra i dalje žive u enklavama pod ogromnim pritiskom. Nesigurnost i nebezbednost su glavni problem i traju punih 17 godina. Imovina im je uzurpirana, srpski seljak vidi svoju njivu, ali je Šiptar obrađuje, a on plaća i dalje porez. Kad se smrkne u pojedinim selima u enklavama Srbi ne smeju da izađu iz kuća, lopovi im kradu stoku, automobile, radne mašine i drugu imovinu, može se slobodno reći pred očima policije. Nijedna porodica do sada nije obeštećena.

Uzurpirano je više od 40.000 kuća i stanova, pojedina srpska naselja u gradovima su zbrisana sa lica zemlje i tamo gde su nekad bile srpske kuće sada su parkirališta ili igrališta.

PO SELIMA gde su Srbi nekad živeli kuće su zaposeli Šiptari, zemlju takođe. A Srbi, iako bi se vratili na svoju zemlju, nemaju gde jer nema kuća, tamo gde su nekad bile kuće sada su ruševine ili ledine, a zemlju obrađuju komšije Šiptari i, ukoliko procene da je odluka o povratku na svoje sazrela kod nekog Srbina, prijavljuju ga i hapse za ratni zločin. Ukoliko bi se neko zbog zbrinjavanja porodice odlučio da proda deo imovine, ne može to da uradi jer onaj ko je zaposeo zemlju neće da je kupi. Taj "prvoborac" drugom ne dozvoljava da uđe u posed iako bi se možda neki pošteniji i savesniji Albanac odlučio da je kupi.

Srbima daju takvu cenu koja je neprihvatljiva, jer je i 10 puta manja od tržišne. Oko 250.000 Srba je proterano od 1999. godine. Za 18 godina dete se rodi i postane punoletno, a okupacione snage organizacije NATO nisu bile u stanju da vrate raseljene Srbe i druge nealbance u njihove kuće, stanove i na njihovu zemlju. Ne garantuju im bezbednost ili bolje je reći to ne žele da urade jer je očigledno da tamo gde nema Srba, koji brane svoje, nema ni bezbednosnih problema.

NA KOSOVU SE GRADILE KARIJERE

OD OSAMDESETIH godina prošlog veka, Kosovo je bilo u centru pažnje svih političkih partija, čiji su se lideri busali u prsa i iz petnih žila govorili na mitinzima da Kosovo nikada neće biti država, da ga nikada neće priznati kao državu, da je onaj ko to učini veleizdajnik i... Na pitanju Kosova su padale vlasti i glave i gradile se političke karijere i u Srbiji osvajala vlast.