Sve počelo sa Prizrenskom ligom

DA li je moglo bilo šta oko Kosova od 1999. godine da se rešava na drugi način? Ovo pitanje ima odgovor, ali je on bolan i težak. Oni koji su pučem, državnim udarom, odnosno "petooktobarskom revolucijom", došli na vlast, potpomognuti stranim službama i ogromnom količinom novca, da bi oborili Miloševićevu vlast, koji je Zapadu i NATO alijansi bio prepreka, za uvođenje "demokratije" ili bolje rečeno američko-nemačko-englesko-francuskog uticaja na ovom delu Balkana, bili su ubeđeni da će za samo godinu-dve postati faktor, koji će međunarodna zajednica pitati o svim unutrašnjim i spoljnim pitanjima i da će za kratko vreme ući u Evropsku uniju.

Naravno, u njihovoj projekciji to je podrazumevalo razvoj i napredak Srbije i njeno uključenje u ekonomske tokove Evropske unije. EU, pljačkašku privatizaciju pa investicije i drugo. Međutim, i tim demokratskim vlastima, zabavljenim pljačkaškim privatizacijama i sumnjivim investicijama, ubrzo kao kočnica, doduše ne tako javno, postavilo se pitanje brzog rešavanja složenog problema Kosova.

Uz još sveže rane tragičnog, zločinačkog bombardovanja SR Jugoslavije, dok se dim još nije slegao i sve žrtve oplakane, ratnim zločincima, akterima zločinačkog bombardovanja nova vlast je sve oprostila.

POKAZALO se da problem Kosova nije mogao biti rešen na način na koji je taj isti Zapad insistirao. Nije mogao nikako biti rešen, ni lako ni brzo. Tim pre što je južna pokrajina bila samo jedan od problema koji su Srbiji nametnuti da ih što hitnije reši. Tu su bila pitanja odnosa sa Rusijom, sa NATO, sa balkanskim susedima...

Nova dosovska vlast nije shvatila da obećanja koja su stizala sa Zapada nisu sigurne garancije, već njihova potreba jednog trenutka da ostvare svoj cilj. Tako su se odnosili i prema pisanim ili usmenim dogovorima, pa čak i prema potpisanim međudržavnim ugovorima. To potvrđuje i ignorisanje - neprimenjivanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti od strane NATO snaga, koji su se ponašali kao okupaciona armada, koja Kosovo nije tretirala kao teritoriju Srbije.

Takođe je potpuno ignorisan i potpisani dogovor o povratku do 1.000 srpskih vojnika i policajaca, koji bi trebalo da štite granicu i kulturno-istorijske spomenike na KiM. Rezolucija SB postala je bespredmetna od 2008. godine, što se poklapa sa proglašenjem "nezavisnosti" Kosova.

NAIME, kao što je već poznato, vlasti Borisa Tadića su na nagovor i uz velika obećanja, da će oni kao velike zapadne sile, pre svega Amerika, Nemačka i Engleska omogućiti da i posle izbora nastave sa svojom vladavinom, ukoliko pitanje Kosova prebace iz UN na rešavanje u Brisel. Obećanje o ubrzanom ulasku Srbije u Evropsku uniju, takođe, je ostalo mrtvo slovo na papiru. Ulazak Srbije u Uniju gotovo svakodnevno se odlaže novim ultimatumima.

Tako je Rezolucija SB UN 1244 jednostavno prebačena u nadležnost Briselu i rešavanje pitanja Kosova i Metohije prešlo je u nadležnost Unije. Pomenuta Rezolucija se u Srbiji gotovo i ne pominje, sem ponekog pojedinca iz aktuelne vlasti, kao sredstvo političkog podsećanja na ono što se do sada zbivalo. Doduše spominje se i dva puta godišnje, kada se o Kosovu raspravlja u Savetu bezbednosti, a u sklopu rada Unmika, kao tela Ujedinjenih nacija, koji je takođe marginalizovan i na dobrom putu da se ukine. Skoro na svakoj sednici SB UN o Kosovu - Amerika, Velika Britanija i Francuska traže ukidanje Unmika.

ALBANCI su svoj put zacrtali pre sto i četrdeset godina, još u dokumentima Prve prizrenske lige. Sa druge strane Srbi pokušavaju da se održe na Kosovu, pre svega kroz neke institucije države, koja je imala svu vlast na ovoj teritoriji. Sve je srušeno razornim bombardovanjem Srbije 1999. godine. Velike zapadne sile, kao svoje saveznike priznale su doskoro terorističku oslobodilačku vojsku Kosovo, a istovremeno za vreme bombardovanja i rata, saveznici NATO pored tzv. OVK , bile su i regularne oružane snage susedne Albanije, čiji je zadatak bio da otvore put za kopneni ulazak NATO trupa na Kosovu i Metohiju. To, se međutim, nije dogodilo iako je bombardovanje bilo krvničko i razorno.

Dakle, uz pomoć naših današnjih prijatelja i saradnika, Kosovo je oduzeto Srbiji, uspostavljena je međunarodna uprava Rezolucijom 1244 SB, a od potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu, sa Kosova je proterano, uz svesrdnu pomoć oko 50.000 NATO vojnika oko 250.000 Srba i nealbanaca, a i izvestan broj Albanaca koji su Srbiju smatrali svojom državom. Tako je, pored etničkog čišćenja izvršenog u Hrvatskoj, u organizaciji i po planu Amerike, i uz nesebičnu pomoć NATO i njenih satelita u Evropi, izvršeno najveće etničko čišćenje na Balkanu. NATO snage bile su aktivni učesnici etničkog čišćenja, najvećeg u skorijoj istoriji Balkana.

NATO snage stacionirane su na Kosovu sa jasnim uputstvima i instrukcijama da su Albanci žrtve i da im je zadatak da štite njih, a ne divlje i zle Srbe, čime su postali saučesnici u proterivanju Srba, rušenju kuća, crkava, grobalja i svega što je imalo predznak samo slova "s".

Srbi sa svoje strane smatrali su da je Rezolucija 1244 SB garancija za njihov opstanak i bezbednost, ali i za povratak na Kosovo, što se svih ovih 18 godina nije dogodilo. Albanci su za nezavisnost, Srbi protiv toga, u doskora čvrstom uverenju da će doći do primene pomenute Rezolucije, koja praktično više nije u nadležnosti UN i SB, jer se o Kosovu odlučuje u Briselu. Bivša vlast je svesno izmestila rešavanje kosovskog pitanja iz UN u EU iako su morali znati da je Srbija u SB UN imala nesebičnu podršku i garanciju Rusije i Kine za primenu rezolucije. Zašto su to uradili i po čijem nalogu saznaćemo u vremenima koja su pred nama.

Kosovo i Metohija, već decenijama je izvor nestabilnosti ne samo u Srbiji, već i na Balkanu ali i šire u Evropi.

NA KOSOVU i Metohiji od 1945. godine na vlasti je bilo uglavnom šiptarsko-secesionističko komunističko rukovodstvo. Srpski komunisti zarad bratstva i jedinstva su prihvatali zahteve i predloge komunista Šiptara, pa i onaj katastrofalan zahtev koji je finalizovan donošenjem zakona o zabrani povratka proteranih Srba sa KiM u periodu od 1941. do 1945. godine. A radi se o brojci od oko 250.000 srpskih duša koje su šiptarski fašisti uz nesebičnu pomoć najpre italijanskog, a potom nemačkog okupatora, proterali u Srbiju i Crnu Goru. Njihove kuće i imanja zaposelo je na desetine hiljada Albanaca iz Albanije.

Njihovin secesionističkim idejama nije pružan otpor od strane srpskih komunističkih vlasti, pre svega zahtevu da se Kosovo i Metohija označi kao konstitutivni element nekadašnje jugoslovenske federacije, što je Ustavom iz 1974. godine i učinjeno.

RASPAD POČINjE NA KOSOVU

POLITIČKI i vojni stratezi zapadnih sila u svojim tajnim analizama predviđali su i otvoreno radili na tome, da će do raspada Jugoslavije neminovno doći posle smrti Josipa Broza Tita. Njihove projekcije raspada SFRJ su ukazivale da će sve započeti na Kosovu, od strane Albanaca, koji su u svom naumu, da postanu republika, imali ogromnu podršku bivših jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije. Njihovo rukovodstvo osamdesetih godina prošlog veka to uopšte nije nije krilo.