Kukavičluk srpskih komunista

POLITIČKI i vojni stratezi zapadnih sila u svojim tajnim analizama predviđali su da će do raspada Jugoslavije neminovno doći posle smrti Josipa Broza Tita. Njihove projekcije raspada SFRJ su ukazivale da će sve započeti na Kosovu. I otvoreno su radili na sprovođenju te ideje. Istovremeno naum Albanaca da postanu republika imao je i ogromnu podršku bivših jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije. Njihovo rukovodstvo osamdesetih godina prošlog veka to uopšte nije krilo.

Saznanje da sve počinje na Kosovu je Sloveniji i Hrvatskoj odgovaralo jer se time ubrzavala mogućnost njihovog otcepljenja i izlaska iz SFRJ. Ako Kosovo ostvari svoj cilj i dobije republiku, a samim tim i pravo na otcepljenje, Srbija će se naći definitivno pred saznanjem da je ova teritorija izgubljena i biće uskraćena za bilo kakvu reakciju.

ĆUTANjE srpskih komunista, nemanje hrabrosti da se suprotstave šiptarskim, hrvatskim i slovenačkim komunistima i naravno najužem rukovodstvu oko Tita, omogućilo je da se donese ustav 1974. godine koji je Srbiju razbio na tri dela, centralni deo Srbije, Kosovo i Vojvodinu. Pokrajine u sastavu Republike Srbije bile su praktično republike, koje su po Ustavu imale veća prava od matice.

Srbija nije mogla da ima bilo kakav uticaj na njih, jer su tim ustavom pokrajine postale konstitutivni delovi federacije. Pokrajine su u svakom momentu mogle da blokiraju rad institucija Srbije i donošenje bilo kakvih odluka od državnog interesa. Ovaj nakaradni ustav je srušen tek 1989. godine, dolaskom Slobodana Miloševića, kao neprikosnovenog vođe srpskog naroda.

U TIM vremenima, kao i za vreme rata i posleratnom periodu, Kosovo je bilo predmet razgovora unutar Jugoslavije, među albanskim komunističkim rukovodiocima, ali i između Jugoslavije i Albanije, kada je Tito, navodno Enveru Hodži obećao da će Kosovo dati Albaniji. Da li je to zaista bilo tako, ostalo je nerazjašnjeno do ovih dana.

Ono što je istina, u jeku Drugog svetskog rata u selu Bujane, na teritoriji Albanije, u takozvanoj Đakovačkoj Malesiji, održana je konferencija Oblasnog narodnog oslobodilačkog odbora, koji je počeo sa radom 31. januara 1943. i završio svoj rad 2. januara 1944. godine. Tema ovog skupa bilo je Kosovo i sudbina Šiptara. Zaključak je bio da je jedina perspektiva Šiptara na Kosovu borba za oslobođenje i ujedinjenje sa Šipnijom. Od 60 delegata Oblasnog komiteta, njih 59 su bili Albanci, među kojima i posleratni višedecenijski zagovornici samostalnosti Kosova i stvaranja velike Albanije - Fadilj Hodža, Dževdžet Hamza, Džavid Nimani...

OD JUGOSLOVENSKIH komunista konferenciji je prisustvovao, kao delegat CK KPJ, Svetozar Vukmanović Tempo. On nije uspeo da albansko-kosovske komuniste ubedi da nisu na pravom putu, te da su odluke i rezolucija konferencije suprotne politici CK KPJ. Tempo je obavestio Tita i Centralni komitet KP Jugoslavije. Doneta rezolucija je osuđena, ali nikada nije stavljena van snage. Ni tada, ni posle rata.

Na zahtev Srba sa Kosova, proglašena je ništavnom. Međutim, ova rezolucija ostavila je dubok trag kod šiptarskog življa i proizvodila je velike štetne posledice. Albanci nikada nisu odustali od odluka Bujanske konferencije, a datum njenog održavanja proglašen je nacionalnim istorijskim događajem, koji je obeležavan svake godine.

SPORNI deo donete rezolucije u Bujanu glasi: "Kosovo i Metohija je kraj koji je naseljen najvećim delom šiptarskim narodom, a koji, kao i uvek tako i danas, želi da se ujedini sa Šipnijom (Albanijom). Prema tome, osećamo za dužnost ukazati na pravi put kojim treba da pođe šiptarski narod da bi ostvario svoje težnje. Jedini put da se Šiptari sa Kosova i Metohije ujedine sa Šipnijom, jeste zajednička borba sa ostalim narodima Jugoslavije protiv okupatora i njegovih sluga. Jer, to je jedini put da se izvojuje pobeda i sloboda, kada će svi narodi, pa i Šiptari, biti u mogućnosti da se izjasne o svojoj sudbini sa pravom na samoopredeljenje do otcepljenja. Garancija za ovo jeste NOVJ, kao i NOV Šipnije, sa kojom je usko povezana. Pored ovoga, za ovo su garancije naši veliki saveznici Sovjetski Savez, Velika Britanija i Amerika (Atlantska povelja, Moskovska i Teheranska konferencija)".

TAKO je ovom rezolucijom usred rata albanskom narodu ukazano na put, onako kako ga vide albanski komunisti sa Kosova. U docnijim razgovorima, na kojima su učestvovali i srpski komunisti, na intervenciju CK KPJ, Albanci komunisti su tvrdili da je to samo reč o okupljanju Albanaca na istoj liniji, kao i svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji, i da oni neće dozvoliti nikakvo razjedinjenje. Oni su se i "pokajali", i rekli da to neće imati nikakvog uticaja na budućnost Kosova i Albanaca. Govorili su da su spremni da se ova rezolucija ukine, ali da to ne bi bilo dobro prihvaćeno od jednog dela stanovnika Kosova, a da će to učiniti u pogodnom trenutku. Međutim, ovaj dokument nije poništen, već je samo stavljen van snage. Vreme će pokazati da je on ostao ideja vodilja generacijama Albanaca sa Kosova u narednim decenijama.

SRBI na Kosovu i Metohiji su slavili još jedan datum iz istorije Albanaca, iako je on značio put u separatizam i otcepljenje od Srbije. Reč je o skupu koji su organizovali Turci Osmanlije, kada je već bilo jasno da oni moraju da se povuku sa ovog dela Balkana posle Berlinskog kongresa.

Reč je o Prizrenskoj ligi, koja je održana u Prizrenu 1878. godine u vreme održavanja Berlinskog kongresa. Na tom skupu udareni su temelji "velike Albanije". Nikada srpska komunistička vlast nije reagovala na te odluke. Nikada ti zaključci nisu osporeni niti su komunisti reagovali prilikom obeležavanja jubileja Prizrenske lige. Doduše, o tome se razgovaralo sa predstavnicima vlasti sa Kosova i Metohije, ali se sve završavalo lakonskim zaključcima, da je to samo datum, i da on neće uticati na budućnost Kosova i Albanaca i na njihovo opredeljenje za bratsvo i jedinstvo i zajednički život u Jugoslaviji i Srbiji, sa svim narodima i narodnostima.

MEĐUTIM Prizrenska liga, datum njenog održavanja i odluke koje su donete bili su predmet istraživanja, izučavanja i veličanja od strane albanskih istoričara, pa je čak bila i posebna jedinica u udžbenicima istorije na srpskom jeziku. Srpski predstavnici najviše vlasti uključivali su se u obeležavanje godišnjice održavanja Prizrenske lige, i veoma aktivno učestvovali na proslavama širom Kosova, čak je bilo slučajeva da Srbin, potpredsednik PK SK Kosova, drži i govor na centralnoj svečanosti u Prizrenu i veliča Prizrensku ligu.

Kuća u kojoj je održana sednica Prizrenske lige pretvorena je u muzej, a njenim osnivačima i liderima podignuti su spomenici sa bronzanim bistama u prirodnoj veličini. Naravno, sve je to rađeno uz znanje i odobravanje najviših rukovodilaca republike i federacije.

DECEMBARSKA NAGRADA

U ČAST Bujanske konferencije uspostavljena je i Decembarska nagrada, kao sećanje na ovaj datum, koja se dodeljivala za postignute rezultate iz raznih oblasti, pa i za postignute rezultate iz oblasti novinarstva. Nagrade su dodeljivane podjednako i Srbima i Albancima. Kada je Skupština Kosova donela odluku o ukidanju Decembarske nagrade, tek tada su Srbi koji su ovu nagradu primili počeli demostrativno da je vraćaju. Ipak, ovo priznanje, zajedno sa odlukama Bujanske konferencije, ostalo je da živi u sećanju mladih Albanaca, i imalo je uticaj na čitave generacije.