Josip Broz uvodi vojnu upravu

ODLUKOM Centralnog komiteta SK Jugoslavije prilikom utvrđivanja značajnih datuma iz istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti, sa kojom su se saglasili i komunisti Srbije, proslavljena je 100-godišnjica Prizrenske lige na Kosovu i Metohiji. Pre utvrđivanja svih detalja obeležavanja, u Centralnom komitetu SK Srbije održan je razgovor najužeg rukovodstva Saveza komunista Srbije i Kosova, na kojem su se svi složili da je potrebno obeležiti godišnjicu Prizrenske lige i da je to značajan datum iz istorije Albanaca.

Srpsko rukovodstvo je argumentima ubeđeno da ova proslava neće remetiti skladne odnose između Srba i Albanaca, kao i da Albanci ne pridaju gotovo nikakav značaj tom za njih važnom datumu. Kako je rekao Fadilj Hodža, obeležavanje godišnjice će samo pokazati čvrstu povezanost dvaju naroda, Albanaca i Srba. U korak sa obeležavanjem tog datuma objavljivani su članci i feljtoni, koji su glorifikovali značaj ove godišnjice.

POVODOM obeležavanja ove godišnjice, u užem krugu rukovodstva SK u Srbiji obavljeni su razgovori, ali tadašnji komunisti nisu imali želje nit hrabrosti da se suprotstave Titu, Kardelju, Bakariću ili Dolancu.

Kakav je značaj imala Prizrenska liga za Republiku Hrvatsku i Sloveniju, i za njene narode nije niko objasnio, ali se ona tretirala kao značajna i podržana od strane rukovodstva ove dve republike. Kratkoročno ona nije imala nikakav značaj, ali s obzirom na sopstvene separatističke tendencije, usledila je vrlo smišljena podrška koju su rukovodstva ove dve republike dala albanskom rukovodstvu i njegovim separatističkim tendencijama, što je sve isplivalo u devedesetim godinama prošlog veka, kada su ove dve republike u krvavim ratovima konačno postale samostalne i nezavisne međunarodno priznate države.

STANE Dolanc, član Predsedništva CK SKJ i ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, saopštio je na konferenciji za novinare da će ova godišnjica biti obeležena u Prištini. Proslava godišnjice Prizrenske lige, kao značajnog datuma, obeležena je 1978. godine u Narodnom pozorištu u Prištini, a u Prizrenu je sredstvima koje je dala Srbija otvoren Muzej Prizrenske lige u centru grada, čijem je otvaranju prisustvovao i izaslanik predsednika Albanije. Na centralnoj proslavi u Prištini, o značaju Prizrenske lige govorio je tadašnji predsednik Skupštine Dušan Ristić. Njegovom izlaganju podjednako su pored domaćih Albanaca aplaudirali i prisutni zvaničnici iz Srbije, što je posle prvih demonstracija, nakon Titove smrti, okarakterisano kao aplaudiranje sopstvenoj propasti...

ALBANCI, kao što je poznato iz istorije NOB, bili su na strani fašističkog okupatora. Nemačke i italijanske okupacione vlasti odmah su po ulasku na Kosovo i Metohiju formirale "veliku Albaniju" i Kosovo i Metohiju pripojile Albaniji, a blizu 250.000 Srba i Crnogoraca je proterano u Srbiju i Crnu Goru. Srbi su bili izloženi neprestanom teroru i napadima. Progon i mnogobrojni zločini koje su činile okupatorske jedinice, zajedno sa albanskim kvislinškim vlastima, koju su Nemci formirali od uglednih albanskih pojedinaca, sve vreme rata su progonili Srbe i Crnogorce i prisiljavali ih na bežanje sa KiM.

I danas, sedam i po decenija posle Drugog svetskog rata, nemački i italijanski kontingenti u sastavu NATO snaga, koje su 1999. godine u sastavu Kfora ušle na teritoriju Pokrajine, na istim su prostorima, koje su okupirali za vreme rata. Istorija se ponovila, ne samo zbog okupiranja iste teritorije, već i zbog činjenice, da je i te 1999. godine sa Kosova i Metohije pod "njihovim budnim okom" proterano gotovo 250.000 Srba i drugih nealbanaca.

ODMAH posle oslobođenja pojedinih delova KiM, u jesen 1944. godine, KPJ je pokušala da u jedinice NOV uključi i mesno stanovništvo, kako bi se borilo na strani partizana. Komunistički prvaci iz redova Albanaca obavili su razgovore sa predstavnicima kvislinške vlasti o tome, pri čemu je postignut sporazum da se naoruža oko 14.000 Albanaca, koji bi se uključili u konačno oslobođenje Kosova i Jugoslavije. Od raznih balističkih jedinica i grupa formirana je jedinica koja se stavila pod komandu glavnog štaba NOV.

Albancima su tada dostavljane puške i municija od kuće do kuće. I oni, umesto da ih upotrebe u borbi za proterivanje okupatora i konačno oslobođenje, oružje su okrenuli protiv dojučerašnjih i neproteranih komšija Srba i naravno partizana.

TADA je izbila i poznata Drenička pobuna. Vođa pobune Albanaca na Kosovu bio je Šaban Poluža. Ovaj imućan seljak iz Drenice u toku rata bio je u zloglasnoj balističkoj Redžimenti Kosova, ali je iskoristio opštu amnestiju. Prišao je partizanima i vrlo brzo postao komandant brigade NOVJ. Ali kad je njegova brigada, zajedno s drugim partizanskim jedinicama, upućena na Sremski front, on se 23. januara 1945. u Podujevu obratio mobilisanim Albancima i pozvao ih da ne idu za Srbiju, "gde im se priprema klopka", nego da se bore protiv novih vlasti.

Odlukom vrhovnog komandanta Tita na Kosovu je uvedena vojna uprava. Oružana pobuna je ugušena. I, tada kao i 1998. godine, naoružani Albanci organizovani u Oslobodilačku vojsku Kosova, svoje oružane akcije pokrenuli su u Drenici. Ali, za razliku od pobune za vreme Drugog svetskog rata, ovoga puta pomoć i podršku protiv srpskih i jugoslovenskih vlasti pružile su im Amerika i zemlje EU, koje su, osim medijske satanizacije, bombardovale Srbiju i srpski narod 78 dana. SRJ su napali i bombardovali isti oni koji su Srbiji i Jugoslaviji u Prvom i Drugom svetskom ratu bili saveznici.

NAKON završetka Drugog svetskog rata započeti su novi albansko-srpski razgovori u kojima su učestvovali čelni komunistički rukovodioci komunisti, i sa jedne i sa druge strane. Razgovaralo se o tome kako Albance uključiti u sve posleratne tokove, ne samo u izgradnju zemlje, već i u učešće u radu institucija vlasti koje su formirane.

Krajem 1947. godine Tito je primio delegaciju Albanaca, među kojima su bili Fadilj Hodža, Džavid Nimani, Dževdžet Hamza. Cilj razgovora je bio da se albanskom rukovodstvu, pa samim tim i svim Albancima, kaže da je sve gotovo, da se ne zanose drugim idejama već da se okrenu izgradnji zemlje i krenu u opismenjavanje šiptarske nacionalne manjine. Gotovo 90 odsto stanovništva nije znalo da piše i čita.

Albanci su sa razgovora kojem su prisustvovali i najviši tadašnji srpski rukovodioci otišli u Prištinu veoma zadovoljni. Tito im je tada rekao: "Bilo šta je bilo. Ja znam da ste bili na strani nacista i fašista, ali mi moramo da gradimo novu državu, da gradimo i razvijamo bratstvo i jedinstvo među jugoslovenskim narodima i narodnostima, i stoga mi smatramo da sve Albance treba uključiti u posleratnu izgradnju i obnovu zemlje".

POBUNA ŠABANA POLUŽE

ZA KOMANDANTA vojne uprave postavljen je pukovnik Savo Drljević, načelnik štaba Prve armije, a za političkog komesara Đuro Medenica, politički komesar 51. Vojvođanske divizije. U gušenju pobune učestvovalo je 39.000 boraca. Šaban Poluža i njegovi odmetnici trpeli su poraz za porazom. Balističko rukovodstvo, na čelu sa Polužom, opkoljeno je 21. februara u selu Trsteniku u Drenici. Puna 24 časa pružali su snažan otpor. U toj borbi poginulo je 15, a ranjen je 21 borac NOV, među njima i komandant divizije pukovnik Petar Brajović.