Albanci ucenjuju demonstracijama

POJAVOM Slobodana Miloševića na političkoj sceni, došlo je do izmene Ustava Srbije, te su Kosovo i Vojvodina ostale autonomne pokrajine, sa pravom glasa i svim drugim pravima u federaciji, ali bez prava na otcepljenje i prava veta u Skupštini Srbije. Umesto Ustava, pokrajine su se ponovo vratile na Statut, što ih je na neki način izdvajalo od ostalih delova jugoslovenske federacije, kada su svoj ustav imale samo republike. Iako je bila razgrađena državnost obe pokrajine, smenjena rukovodstva nisu se odrekla tendencija separatizma. Ambicije pojedinaca da jednog dana Vojvodina i Kosovo budu samostalne države, iz njihovih glava nikada nisu nestale.

Te tendencije pojačane su posle razbijanja Jugoslavije i traju do današnjih dana. Kosovo je uz pomoć Amerike i drugih zapadnih sila, uz pomoć NATO bombi proglasilo nezavisnost, a u Vojvodini su te težnje, kod nekih partija i pojedinaca još uvek prisutne i aktuelne.

ČLANOVI srpskog i albanskog rukovodstva na Kosovu međusobno su razgovarali i dogovarali se oko najvažnijih pitanja u pokrajini. Međutim, partijski i državni vrh Srbije je uvek pristajao na brojne kompromise, a sve u ime očuvanja dobrih međunacionalnih odnosa. Ta popustljivost je objašnjavana interesima bratstva i jedinstva.

I, uvek, kada bi se oko nekog pitanja sukobili, Albanci su pretili i ucenjivali tvrdnjama da su predstavnici Slovenije i Hrvatske na njihovoj strani i da će njihov predlog biti usvojen u organima federacije. Često su ucenjivali da će izvesti narod na ulice ako njihovi zahtevi ne budu prihvaćeni... Nažalost, to se i događalo naročito ako je albansko rukovodstvo bilo izloženo kritikama.

Takvi dogovori, koji su uglavnom bili na štetu Srbije, pravdani su mogućom eskalacijom srpskog nacionalizma, a to bi onda poremetilo dobre međunacionalne odnose, ne samo između Srba i Albanaca, već svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji. U ovakvim slučajevima njima se nisu suprotstavljali ni mnogi Srbi i Crnogorci, članovi državnih i partijskih foruma, koji su svojim podaničkim odnosom prema albanskoj eliti pokušavali da zadrže funkcije i povlašćen status koji su imali u Pokrajini.

ISTOVREMENO uvedena je politička praksa da se skoro svi kadrovi iz redova Srba i Crnogoraca, koji su imali integritet i nisu bežali od suprotstavljanja, šalju na više funkcije u Beograd ili na ambasadorska mesta. Ovom perfidnom igrom albansko rukovodstvo je sa Kosova otklanjalo smetnje u ostvarivanju svojih ideja i okruživalo se samo onima koji su ga podržavali ili se nisu mešali u ukupne odnose na Kosovu.

Albanci su na ovaj način eliminisali svako suprotstavljanje, pa čak i ako je postojala i samo sumnje da će do toga doći. Naravo ovo se sve odvijalo pod plaštom nacionalne ravnopravnosti. Svakako, i albanski kadrovi su upućivani na značajne funkcije u Republici Srbiji ili u organima federacije. Za njih je bilo obezbeđeno ekskluzivno pravo da budu u diplomatiji, uglavnom u zemljama Zapadne Evrope, i tamo gde je bila i najveća koncentracija albanskog stanovništva na privremenom radu odnosno albanska emigracija.

DONOŠENjU Ustava 1974. godine prethodio je veoma jak pritisak albanskih nacionalista, ne samo kroz njihovo pojačano delovanje na Kosovu, već i organizovanjem otvorenih demonstracija u mnogim gradovima Evrope. Demonstracije su tada organizovale marksističko-lenjinističke partije, čije su vođe bile u kontaktu sa najvišim albanskim ruklovodstvom u Tirani.

To se pokazalo i 1981. godine kada se zbog organizovanih demonstracija ispitivala politička odgovornost Mahmuta Bakalija, tada šefa komunista na Kosovu i Metohiji. Utvrdilo se, naime, da je on bio u neposrednom kontaktu sa čelnicima raznih neprijateljskih partija i organizacija i da je, tajnim kanalima dobijao propagandni materijal od njih, a da nije pri tome obaveštavao komuniste Kosova, niti CK SKS ili nadležne policijske organe. Kako se ispostavilo u razgovorima oko njegove odgovornosti o delovanju marksističko-lenjinističkih partija i drugih neprijateljskih grupa, on je obaveštavao najuži krug svojih istomišljenika, koji su, posle rata na Kosovu stali u prve redove borbe za kosovsku nezavisnost.

DELOVANjE albanskih nacionalista od 1968. godine bivalo sve jače i bezobzirnije. U to vreme je vladalo nepisano pravilo da svako govori o nacionalizmima u svojim redovima. Ali Albanci su jednostavno ćutali. Dok su albanski rukovodioci štitili "svoje" nacionaliste, Srbi su otvoreno govorili o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem jer dolazi iz redova najbrojnijeg naroda. Ostala su zabeležena brojna isključenja iz Komunističke partije ili smenjivanja sa funkcija. Naravno da su to albanski kadrovi podržavali.

Skupština Kosova je 1970. usvojila Izveštaj o radu Pokrajinskog sekretarijata za unutrašnje poslove. Uvodno izlaganje je podneo Srbin, koji je ocenio da su "zahvaljujući aktivnostima naprednih snaga, na čelu sa Savezom komunista, na sprovođenju Ustava i odluka Kongresa SKJ,organi unutrašnjih poslova postigli značajne rezultate i u skladu sa stavovima i dokumentima najviših državnih i partijskih organa". Nije bilo ni reči o intenzivnom iseljavanju Srba sa Kosova, namerno podmetnutim požarima na imanjima Srba, krađi i trovanju stoke, seči voćnjaka, pustošenju šuma, silovanjima, prebijanjima i ubistvima... kao i drugim pritiscima kojima su Srbi i Crnogorci bili izloženi.

NIJE pomenuto da je registrovano 125 neprijateljskih javnih istupa u kojima je učestvovalo 135 lica i da su svi izgredi zabeleženi, uglavnom na javnim mestima, na ulicama, u kafanama i na sportskim terenima. Konstatovano je da u Pokrajini nije bilo organizovanih neprijateljskih grupa, ali da neprijatelj deluje spolja prema našoj zemlji. Najviše se govorilo o srpskom nacionalizmu, o srpskim nacionalistima i šovinistima koji negiraju "neka ustavna rešenja" iz 1974. godine.

Nijednom rečju u izveštaju nije spomenuto da se nekoliko visokih funkcionera u SK Kosova javno zalagalo da Kosovo dobije status republike. Takav izveštaj je usvojen. Prva stepenica ka cilju odvajanja od Srbije pređena je Ustavom 1974. godine. Kosovo je između ostalog i samostalno vodilo spoljnu politiku formiranjem Pokrajinskog sekretarijata za spoljne poslove, a paradoks je da su jedno vreme posle usvajanja Ustava iz 1974. građanima izdavana uverenja o državljanstvu kao državljanima Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo.