Alarm u Predsedništvu Jugoslavije

FORMIRANjE Pokrajinskog sekretarijata za spoljne poslove usledilo je posle iscrpnih razgovora koji su vođeni između srpskih i kosovskih najviših komunističkih rukovodstava.Smatralo se da Kosovo može biti most za uspostavljanje dobrih odnosa sa susednom Albanijom, koja je Jugoslaviju smatrala neprijateljskom zemljom i podsticala separatizam i nacionalizam među Albancima na Kosovu.

Kosovo je tako započelo da vodi svoju spoljnu politiku, a da se nije konsultovalo o svim svojim potezima sa republikom ili federacijom. Naravno, prvo mesto za razvijanje spoljnopolitičkih odnosa za Kosovo i prava destinacija je očekivano bila Albanija. Tamo su se odmah sjatili mnogi građani pokrajine. Postignut je i dogovor o razmeni predavača na Univerzitetima. Sačinjen je spisak profesora iz Tirane koji su iz Albanije dolazili u Prištinu, isto tako i spisak profesora Albanaca sa Kosova koji su držali predavanja studentima na Tiranskom univerzitetu.

IZ BEOGRADA se na sve to nije reagovalo. Iščekivalo se da će konačno otopliti odnosi Tirane i Beograda, a da će Kosovo biti most koji će ovaj proces ubrzati. U Jugoslaviji i Srbiji se smatralo da će poboljšanje odnosa sa Tiranom Albance, posebno mlade ljude, zadojene separatizmom i bliskošću sa Albanijom, odvratiti od razmišljanja o stvaranju posebne države ili pripajanju Kosova Albaniji, odnosno stvaranju "velike Albanije".

Rukovodstvo sa Kosova je uspelo da ubedi čelne komuniste u Srbiji i Federaciji, da će se na taj način kod mladih razviti svest o tome da je moguć zajednički život sa Srbima, kada mladi shvate kako se tamo u Albaniji živi, i kada vide sve što njihovi vršnjaci u Albaniji nemaju, i kada uporede svoj položaj u Srbiji, i šta im Srbija omogućava. Ili kada uporede ukupan ekonomski razvoj Srbije i Albanije koja je tada bila jedna od najnerazvijenijih i najsiromašnijih zemalja u Evropi.

U OKVIRU razmene profesora, kao bomba je odjeknulo saznanje, da najveći broj profesora koji dolaze u Prištinu iz Tirane svako predavanje završava rečenicom, da mladi Kosovci moraju bar jednom godišnje da pokažu da su Albanci. To je značilo, da moraju da iskažu, baš na Univerzitetu, nezadovoljstvo i odbojnost prema Srbiji i demostrativno pokažu svoja politička opredeljenja. Iako se o tome sve znalo, da se albanski profesori u prepunim amfiteatrima dočekuju i ispraćaju aplauzima, srpski komunisti nisu smatrali da to može predstavljati bilo kakvu opasnost po Srbiju i da to neće uticati na položaj Kosova u budućnosti.

Prognoze zapadnih diplomatskih i obaveštajnih krugova, kao i analitičara, da će se velika Jugoslavija raspasti posle smrti Tita, počele su da se realizuju. Na tajnim i javnim sastancima komunisti Albanci tražili su podršku za odvajanje od Srbije, najpre od rukovodstava iz Slovenije i Hrvatske, za koje se znalo da će iskoristiti prvu priliku i da će proglasiti samostalnost.

NIJE prošlo ni godinu dana od Titove smrti, a već 11. marta 1981. godine izbile su studentske demonstracije u Prištini, koje su se planski širile i na sve veće gradove na Kosovu. U njima je učestvovalo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Zahtev je svuda bio istovetan - Kosovo republika. Započelo se sa "stidljivim" isticanjem parola za poboljšanje uslova stanovanja i ishrane u studentskim domovima. A potom je došlo do eskalacije protesta o navodnom teroru koji Srbija vrši nad Albancima i o njihovom neravnopravnom položaju. Parola "Kosovo republika" je bila u prvom planu.

Te godine kada izbijaju ove demonstracije na Kosovu, u analizama stanja i procenama najvišeg rukovodstva u Jugoslaviji i Srbiji, nije moglo da se nasluti da će se samo deset godina kasnije Jugoslavija raspasti u krvavom građanskom ratu. A još manje da će SR Jugoslavija, odnosno Srbija 1999. godine biti bombardovana i da će se u takav rat umešati vojni savez NATO, kao i da će demokratska Evropa satanizovati Srbiju, podržati bombardovanje i aktivno učestvovati u njemu.

DANONOĆNI razgovori, te 1981. godine, vođeni su između rukovodstava Srbije i Kosova oko saopštenja o karakteru demonstracija na Kosovu. Naime, trebalo je oceniti karakter demonstracija studenata kojima su se priključili i građani albanske nacionalnosti. Za samo mesec dana policija je više puta intervenisala i rasterivala demonstrante. Demonstracije su bivale sve žešće i rušilačke. U pojedinim delovima pokrajine, odnosno gradovima, prerastale su u početak oružane pobune. Iz mase demonstranata pucalo se na policiju.

Rukovodstvo na Kosovu insistiralo je na tome da se u oceni o demonstracijama kaže da su one bile studentske, da su se studenti samoinicijativno organizovali i da nisu imale za cilj razbijanje Srbije i Jugoslavije. Insistirali su da se uzgred pomene da su se "umešali i neki elementi sa neprihvatljivim parolama". Za njih je bilo veoma važno da se ponovi stara matrica kako komunisti rade na sprečavanju srpskog nacionalizma, koji u takvoj situaciji "može biti veoma opasan", po međunacionalne odnose, koji su ipak ocenjeni "kao stabilni".

PONOVO su Srbi i nepostojeći srpski nacionalizam bili krivi za bezbednosno stanje na Kosovu. Ali ovoga puta kod partijskog i državnog rukovodstva, u Predsedništvu i CK Jugoslavije upalila se crvena lampica i uključio se alarm...Konačno su shvatili da ove demonstracije nisu bile baš bezazlene i bezopasne... U rušilačkim neredima poginulo je više policajaca i civila i pričinjena je ogromna materijalna šteta.

Pokrenuto je i pitanje slanja na Kosovo dodatnih policijskih snaga, organizovanih u Združene odrede milicije, koji su trebalo da budu raspoređeni po većim gradovima pokrajine, i angažovanje jedinica JNA da bi se sprečila dalja eskalacija pobune. Rukovodstvo Srbije bilo je za to da se pošalju dodatne snage kao ispomoć kosovskim policijskim snagama, ali i da se u slučaju nastavka rušilačkih naleta, na Kosovu i Metohiji uvedu vanredne mere, odnosno da bi se proglašavanjem vanrednog stanja suzbile dalje demonstracije koje su najavljivane kao "crni utorak" i "crni petak". Ove pretnje su najavljivane ukoliko se ne ispune, sada već politički zahtevi vođa demonstracija o promeni ustava, kojim bi se omogućilo definitivno odvajanje Kosova od Srbije.

BEZ dozvole organa Pokrajine i njenog glasa dodatne snage JNA i policije nisu mogle da uđu na Kosovo. Tek kada je postignuta saglasnost između saveznih organa sa jedne, u kojima su bili i predstavnici Albanaca i srpske vlasti sa druge strane, dodatne snage su dobile odobrenje da uđu na Kosovo.

Posle dva dana blokade kod mesta Merdare na administrativnoj granici Srbije i Kosova, jedinice vojske i policije uspele da u ranim jutarnjim satima uđu na Kosovo i odmah budu smeštene u kasarne, sa obrazloženjem, da ukoliko budu primetne mogu izazvati dodatno nezadovoljstvo Albanaca i izazvati nove tenzije "koje će dalje komplikovati situaciju i doprineti da dođe do nesagledivih posledica".