VIKENDAŠI preuzimaju Pokrajinu

SRBI sa Kosova su bili veoma nezadovoljni imenovanjem pojedinaca koji su živeli van Kosova ili su se odavno iselili na odgovorne funkcije. Oni su odmah dobili nadimak "vikendaši" zato što su na posao dolazili u utorak, a svojim kućama se vraćali u petak. Pojedinci su prilikom referisanja o situaciji na Kosovu i Metohiji, ocenjivali da je stanje znatno bolje nego pre njihovog dolaska. Tvrdili su kako imaju "svoje Albance", i kako će se s vremenom njihov odnos prema Srbiji promeniti. Hvalili su se sa kim kontaktiraju u Prištini, ko je dolazio u njihove kabinete ili sa kim su bili na ručku u restoranu "Rugova".

Inače, u ovoj elitnoj kafani su separatisti, u izdvojenim separeima, donosili ključne odluke. Tu su ugošćavali zvanične i nezvanične predstavnike vlasti zapadnih sila i raznih međunarodnih organizacija.

NA PREDLOG "vikendaša" uspostavljen je most između albanskih biznismena i pojedinih ministarstava u Beogradu. Ta vrsta saradnje i "prijateljstva", omogućila je da albanske privatne firme za vreme sankcija, nauštrb srpskih, imaju prednost u kupovini životnih namirnica iz domaćih fabrika, pre svega brašna, pšenice, jestivog ulja, šećera, testenina, pa čak i lekova. Zašto je to bilo tako - nije teško objasniti. Albanci su robu plaćali gotovinom i devizama, a Srbi, i kada bi je dobili, plaćali su na poček i preko računa i to u dinarima. Ovi Albanci su se po Srbiji predstavljani kao "dobri ljudi i lojalni Srbiji", opredeljeni za zajednički život i ne podržavaju separatizam na Kosovu.

NASUPROT njima, Srbi sa Kosova, posebno oni viđeniji, prikazivani su kao okoreli nacionalisti koji godinama nisu u stanju da ostvare nikakve kontakte sa svojim komšijama. Ta pogrešna slika, na koju su mnogi nasedali, širena je, pre svega, radi ličnih koristi, i nije imala nikakve veze sa politikom. Ova vrsta politikantstva zapečatila je sudbinu Srba na Kosovu i umnogome uticala i na budućnost same pokrajine. Na osnovu ovako friziranih i lažnih činjenica koje su prezentirane rukovodstvu u Beogradu pravile su se pogrešne procene o ukupnom bezbednosno-političkom stanju na Kosovu.

U ime "srpskih interesa" i pridobijanja Albanaca čitava jedna ulica u Peći, koja je bila poznata kao "srpska ulica", prodata je Albancu, kao "velikom prijatelju Srbije". Naime, neko je godinama sprečavao da se ovaj deo grada u Peći, koji je bio vrlo prometan i veoma skup, uredi u poseban trgovački i stambeni centar. Kada je konačno raspisan konkurs da se ovo prodaje za sedam milona dinara, javila su se dva ugledna srpska biznismena, inače rodom iz Peći, koji su pored spomenutog iznosa, koji bi uplatili u budžet Srbije, ponudili da izgrade pedeset stanova za povratnike, i da jedan deo lokala daju na raspolaganje gradu da ih podeli povratnicima.

ALBANAC, koji je, takođe, konkurisao ponudio je samo uplatu od sedam miliona dinara u budžet. Uprkos negodovanju partije na vlasti, mnogih istaknutih Srba i Crnogoraca sa Kosova, ulica je prodata Albancu. Afera je vrlo brzo zataškana, a čitav posao prodaje "srpske ulice" obavljen je u Beogradu. Nikada nije ispitano kako je i ko prodao ovaj deo Peći. Kupac Albanac je finansijski pomagao i aktivno učestvovao u stvaranju nezavisnog Kosova.

Srbi sa Kosmeta od 1995. godine, pre svega njihovi lideri koji su ih vodili svih prethodnih godina, i čijom zaslugom su pokrenuta mnoga pitanja o kojima se decenijama unazad nije ništa pominjalo, proglašavani su "nepodobnim" za svaku komunikaciju sa Albancima. Smatralo se da su oni nacionalisti, na neki način i "remetilački" faktor, koji može da ugrozi rešavanje ovog složenog državnog pitanja. Postala je praksa, kada je reč o kontaktima sa Albancima, u bilo kakvom svojstvu, da sa njima razgovaraju ljudi iz Beograda, koji ruku na srce, nisu imali nikakve veze sa ovom pokrajinom, niti su poznavali mentalitet Albanaca. Doduše, našao bi se i neki sa Kosova, ali isključivo oni koji su se poodavno odselili.

TAKVA praksa se nažalost zadržala i do danas. Ni tada se nije shvatalo da, u stvari, oni koji su živeli na Kosmetu i oni koji još uvek tamo žive mnogo bolje poznaju Albance sa kojima su, uprkos brojnim neslaganjima i razlikama, bili u stalnim kontaktima, kao sa komšijama, ili su bili školski drugovi, kolege s posla, partijski drugovi iz vremena SFRJ ...

Ovde nije reč o njihovom političkom opredeljenju već o privatnim odnosima preko kojih je mogao da se upozna mentalitet odnosno karakter jednog naroda. Albanci nikada nisu skrivali da žele posebnu državu, a Srbi su izlazili sa argumentima i istorijskim činjenicama da je Kosovo uvek bilo srpsko i da se to ne može promeniti.

U RAZGOVORIMA sa Albancima, odlukom rukovodstva republike eliminisano je učešće Srba sa Kosova i Metohije. Veštim manipulacijama jedan deo novih rukovodilaca prikrivao je lični interes koji je bio ispred državnog. To se naročito pokazalo posle petooktobarskog puča. Ti pojedinci u izveštajima forumima stvarali su pogrešno sliku o stanju u pokrajini, da se tenzije smiruju, a Albanci sve više okreću Srbiji. Doduše, to je u neku ruku bilo tačno ali, samo u jednom segmentu, i to u trgovini, koja se odvijala jednosmernom ulicom. Upravo ti "lojalni Albanci", koji su odlazili u Beograd, i tamo zavaravali političke sagovornike pričom kako se suprotstavljaju separatistima, čim bi ušli na teritoriju Kosova, kod Merdara, pevali su pesme o republici Kosovo i veličali njihove lidere.

OGROMNO ogorčenje izazvala je informacija da su na groblju u Prištini i u Podujevu, uz sve vojne počasti sahranjeni ubijeni pripadnici OVK. Izveštaj o ovom događaju u Beogradu je ocenjen kao izazivanje uznemirenja javnosti, jer ga navodno nije prosledila policija. Takve "uznemirujuće" informacije nisu stizale ni do predsednika Slobodana Miloševića iako su mu redovno slate.

U MUP-u Srbije je postojao čovek koji je imao zadatak da ublažava sve informacije koje su svakog jutra slate u kabinet predsednika Srbije. U obrazloženju se navodilo "da predsednika ne bi trebalo uznemiravati" zbog opasnosti od povećanja količine šećera u krvi. Uzgred budi rečeno, Milošević nije imao ovaj problem...

UKLANjANjE NARODNIH LIDERA

TIH godina, jedan za drugim nestajali su sa političke scene i javnog života poznati kosovski narodni lideri koji su i doprineli da se sredinom osamdesetih godina prošlog veka sazna istina o svemu što se decenijama događalo na Kosovu i Metohiji. Ogromna je zasluga baš tih lidera u donošenju ustavnih amandmama kojim su Vojvodini i Kosovu oduzeta prava koja su kao imali po Ustavu iz 1974. godine. Ovakva praksa je naročitio postala otvorena kada je stvorena koalicija između SPS i JUL-a, i kada su kao "pojačanje" počeli da pristižu kadrovi novoformirane partije, a posebno kada je Jugoslovenska levica formirana u južnoj pokrajini.

SUTRA: JUL raspiruje bratstvo i jedinstvo