Raspirivanje bratstva i jedinstva

U VREME kada su izveštaji iz Prištine koji su slati za Beograd vrveli od ocena kako se ukupna politička situacija u Pokrajini stabilizuje i da sve više Albanaca okreće leđa separatistima, pojačavaju se napadi ekstremista na policiju, vojnike. Istovremeno je i broj iseljenih srpskih i crnogorskih porodica rastao.

Pokušaj Miloševića da na Kosovu naseli 100.000 Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su kao izbeglice pristigli u Srbiju, osujećen je tako što mu je preko međunarodnih posrednika jasno rečeno da ne može na prostor Pokrajine da uputi više od 15.000 izbeglih.

Pojačavali su se i pritisci, pre svega iz Vašingtona, da se Albancima omogući da se vrate u škole i na fakultete, kao i na svoja radna mesta, koja su sami napustili.

O VRAĆANjU Albanaca na radna mesta, u škole i na fakultete, razgovori su se vodili bez prisustva javnosti. U ovim pregovorima bili su uključeni predstavnici Univerziteta, odnosno profesori Albanci, koji su napustili svoja radna mesta. Uz njih su bili savetnici iz Amerike i drugih zapadnih zemalja. Zahtevi su bili maksimalistički.

Jedan od uslova bio je da se vrate na Univerzitet, da se studenti koji nastavu slušaju na srpskom jeziku smeste u neku od državnih zgrada u Prištini, a da se albanskim studentima vrate sve zgrade Univerziteta u Prištini, uključujući i Rektorat.

Ovo su Beogradu saopštili politički predstavnici zapadnih sila, koji su stalno bili prisutni u Prištini, koji su špartali uzduž i popreko po Kosovu. U to vreme, na Univerzitetu u Prištini studiralo je blizu 50.000 studenata, od kojih je 15.000 slušalo nastavu na srpskom jeziku. Među njima je bilo i nekoliko desetina Albanaca koji su odlučili da studiraju na srpskom jeziku. Ovaj podatak je korišćen kako bi se zapadnim emisarima pokazalo da nisu svi Albanci napustili Univerzitet. Međutim, vrlo brzo je i na njih izvršen ogroman pritisak, tako da su i oni napustili nastavu.

BEOGRAD je pokazao spremnost da se prihvate ovi uslovi, ali su se tome suprotstavljali Srbi sa Kosova i Metohije. Bilo je pojedinaca i u prestonici koji su bili protiv toga da se predaju zgrade Univerziteta. Najveći otpor za povratak Albanaca u fakultetska zdanja, koja su bila u vlasništvu države, bio je u Rektoratu Univerziteta u Prištini. I tada na scenu stupa JUL. Angažuju se kadrovi Jugoslovenske levice da oni uspostave kontakt i stupe u razgovore sa predstavnicima Albanaca. JUL je u to vreme bio moćna politička organizacija koja je ponovo zagovarala bratstvo, jedinstvo i zajedništvo, koje je davno nestalo. Golim okom je bilo vidljivo da Srbi i Albanci sada samo žive jedni pored drugih.

Ova politička organizacija je vukla mnoge ključne konce u Prištini. Ko zna kako, i na koji način, imala je u svojim redovima i predstavnike Albanaca. Oni su promovisani kao "iskreni borci" za ponovno uspostavljanje bratskih odnosa među svim narodima i manjinama. Međutim, za vreme rata mnogi od njih obukli su uniformu OVK i priključili su se političkim organizacijama svoga naroda i zajedno sa njima slavili slobodu i pobedu. Za sve to vreme, Socijalistička partija Srbije lagano gubi uticaj...

U TAKVOJ atmosferi doneta je odluka da se smeni rektor Univerziteta u Prištini. Na njega će docnije biti pokušan atentat uz pomoć automobila-bombe. Terorista je eksploziv, srećom, aktivirao sa malim zakašnjenjem, dok je vozilo rektora prolazilo pored postavljene auto-bombe u centru Prištine. Bio je to prvi teroristički napad i ujedno prva auto-bomba postavljena na Balkanu, sa namerom da se likvidira visoki predstavnik vlasti sa Kosova. Vlada Srbije, na inicijativu kadrova iz JUL-a, smenjuje rektora Univerziteta, koji odlazi za Beograd, gde je dobio stan i mesto profesora na Univerzitetu.

U razgovorima oko vraćanja Albanaca u osnovne i srednje škole i na fakultete, kao posrednik je angažovana humanitarna organizacija "Sveti Eudiđio". Rešavanja ovog pitanja podiglo je ogromne tenzije. Srbija je još jednom bila izložena ogromnom pritisku od strane Amerike, ali i Nemačke i Engleske. Zanimljivo je da se predstavnici Srba i Albanaca, povodom ovog pitanja, nisu nikada sreli za zajedničkim stolom.

EMISARI "Svetog Eudiđija" nekoliko puta su bili na razgovoru kod Slobodana Miloševića. Predsednik Srbije, pritisnut od međunarodnih faktora, koji su već otvoreno bili na strani Albanaca, konačno je popustio. Posle gotovo mesec dana tajnih pregovora, postignut je dogovor poznat kao "Tri plus tri", iako je malo kome bilo jasno šta bi to trebalo da znači. Tek, javnost je bila iznenađena da je potpisan dogovor između Miloševića i Ibrahima Rugove o obrazovanju. Njih dvojica se, inače, lično nisu sreli. Milošević je dogovor potpisao u Beogradu, a Rugova u Prištini. U saopštenju, koje je izdato iz Beograda, rečeno je da je dogovor postignut iz humanih razloga, i da, navodno, postoji želja da se deca albanske manjine konačno školuju u svojoj državi.

PRVI znak sprovođenja ovog dogovora, kako je tada formulisano u izjavama mnogih zvaničnika, između Srba i Albanaca, bilo je "oslobađanje" Albanološkog instituta, na kojem je radio dr Ibrahim Rugova, a u koji su se posle izlaska Albanaca iz svih obrazovnih i naučnih institucija uselili naučni radnici iz redova Srba, Crnogoraca i nealbanaca. "Oslobađanje" Albanološkog instituta, kao i predaja drugih ustanova, nije prošlo bez incidenata. Tada je jedna naoružana grupa Srba upala na ovaj institut i praktično ga demolirala, posle čega je intervenisala i policija.

UPRKOS dogovoru, vraćanje albanskih studenata u studentske domove nije uspelo, zbog toga što su se tome suprotstavili studenti koji su nastavu slušali na srpskom jeziku, a i zbog toga što su u jednoj od zgrada bile smeštene izbeglice iz Bosne i Hrcegovine i Hrvatske.

Srbi sa Kosova tražili su da se obave konkretni razgovori, da se postigne direktan dogovor između predstavnika i jedne i druge strane. Zbog suprotstavljanja, stalnih sukoba i pretnji da će srpski studenti doći u Beograd, utanačenje sporazuma Milošević-Rugova odvijao se veoma sporo. Na kraju nikada i nije sproveden u delo.

DOGOVOR o obrazovanju, iako su se obe strane deklarativno izjašnjavale da su spremne da se on realizuje, nije uspeo. Iz Beograda je čak najavljeno da postoji spremnost za iskrene i otvorene razgovore, ali su Albanci odbijali svaku ideju koja se nije uklapala u njihov separatistički interes. To je bilo razumljivo, jer su iza sebe imali punu podršku međunarodne zajednice.

Jedina stvar o kojoj su albanski predstavnici pristajali da razgovaraju bilo je pitanje nezavisnosti Kosova.Međunarodna zajednica je već počela da vrši strahovite pritiske, u Beograd je dolazilo sve više međunarodnih posrednika, i to na najvišem nivou. Činjenica je da su ovi "dušebrižnici" pre dolaska u srpsku prestonicu posećivali Prištinu i tu se dogovarali sa Albancima koje zahteve da prenesu u zvaničnim razgovorima sa srpskim vlastima.

IGRA IZMEĐU RATA I MIRA

SRBI su verovali u to da će kad-tad pobediti pravda, i da će Zapad i Amerika konačno shvatiti šta je suština pobune Albanaca na Kosovu. U ovoj igri između rata i mira, Srbija je bila pod sankcijama i bez ijednog prijatelja u svetu. Albanci su sa svoje strane, iza sebe imali moćne države i brojne lobiste koje su dobro plaćali. Uspeli su da svoje jasne političke zahteve plasiraju Zapadu i ubede ga da je reč o drastičnom kršenju ljudskih prava i sloboda Albanaca, na šta je "zapadna demokratija" bila veoma osetljiva.