Zablude da će pravda pobediti

VLASTI Srbije i Srbi, ne samo na Kosovu već i u Srbiji, oslanjali su se na to da će kad-tad pobediti pravda, i da će Zapad i Amerika konačno shvatiti šta je suština pobune Albanaca na Kosovu. U ovoj igri između rata i mira, Srbija je bila pod sankcijama i bez ijednog prijatelja u svetu. Albanci su sa svoje strane iza sebe imali moćne države i mnogobrojne lobiste koje su dobro plaćali. Uspeli su da svoje jasne političke zahteve plasiraju Zapadu i ubede ga da je reč o drastičnom kršenju ljudskih prava i sloboda Albanaca, na šta je "zapadna demokratija" bila veoma osetljiva. I oni su, međutim, znali da su u Srbiji ljudska prava na veoma visokom nivou, ali nisu uvažavali nijedan argument iz Srbije. Kao pijani plota, držali su se tvrdnje da Srbija drastično krši ljudska prava Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini, i da je to razlog za demonstracije i opštenarodnu pobunu koja traje godinama.

Kada su ljudska prava konačno postala "glavni problem", sve drugo je bilo lako. Političari, lobisti, vlade moćnih zapadnih zemalja i navodne humanitarne organizacije, plasirali su negativnu propagandu o navodnom teškom položaju Albanaca, i tražili da svet reaguje. U stvari, pripreman je teren za bombardovanje i okupaciju Srbije.

VEOMA aktivna na Kosovu bila je jedna od većih američkih pi-ar agencija "Ruder Fin", koja je bila glavni savetnik lidera kosovskih separatističkih organizacija. Posle njihove "pripreme terena" stizali su i glavni instruktori za borbenu obuku pripadnika OVK u logorima u Albaniji, ali i na terenu Kosova, gde srpska policija i vojska godinama nisu zalazile.

Ova agencija je davala podršku i organizatorima pobune Albanaca u Makedoniji 2001. godine. Prvi kontakti lidera separatista i razgovori o angažovanju "Rudera Fina" započeli su još 1992. godine. Ova agencija je i danas prisutna na Kosovu. Pored ove, kako tada tako i danas, na Kosovu i u Srbiji, bila je prisutna organizacija multimilijardera Soroša, koja nikada nije prestajala da podržava albansku nezavisnost, da izaziva sukobe i smenjuje legalno izabrane vlasti.

Rukovodstvo Srbije se uporno držalo božjeg načela da pravda uvek pobeđuje. A pravda je, i po Bogu i po međunarodnom pravu, bila na našoj strani. Problem nije bio u tome što su ugrožena ljudska prava Albanaca, jer su njihova prava bila zagarantovana Ustavom i zakonima. Deo tih prava oni nisu želeli da koriste, sem kada je bilo u pitanju pravo koje je njima odgovaralo, pravo na penziju, na socijalna davanja, na zdravstvenu zaštitu...

ALBANCI su se po diktatu Zapada i svojih političkih partija odrekli svih obaveza prema državi u kojoj žive, ali se nisu odrekli i prava. U pitanju je bila politika i jasno predodređen cilj - otcepljenje i stvaranje nezavisne države Kosovo na teritoriji suverene države Srbije. U početku se ovom problemu u Srbiji pristupalo ležerno i pokušavano je da se on reši mirnim putem i onda kada je već bilo očigledno da se albanske političke partije pripremaju za oružanu pobunu.

Stanje na Kosovu se vremenom sve više komplikovalo i prerastalo je iz političkog u bezbednosni problem. U početku se vrlo malo govorilo o pojavi naoružanih i uniformisanih lica i nagoveštajima da će se u kosovsku zbilju umešati NATO i da odavno postoji plan za kopnenu invaziju i bombardovanje Srbije ukoliko se ne ispune svi politički zahtevi Albanca.

Kad god bi se postigao i minimum dogovora, kad god je Srbija bila spremna da učini i najmanji ustupak u vezi sa Kosovom i udovolji albanskim zahtevima, onda bi se pronalazio nekakav povod da se sve blokira izazivanjem novog problema ili izvođenjem hiljada Albanaca na ulice Prištine i drugih gradova.

U Srbiji se nije verovalo informacijama o bombardovanju koje su stizale od Albanaca. Glasine o planovima za kopnenu invaziju i bombardovanju, za koje su Albanci unapred znali, čak i nekoliko godina pre agresije, kao o opciji u slučaju da se Srbija ne može mirnim putem urazumiti, nisu uzimane za ozbiljno. Građani, kao i deo rukovodstva, podsmevali su se takvim informacijama, te se kao vic pričalo "kako će Šesta američka flota doći preko Drima" proterati Srbe i osloboditi Kosovo.

Politika oko Kosova, sredinom devedesetih godina, bila je usmerena u ostvarivanje kontakata sa Albancima, što bi, kako se verovalo, pomoglo, tome da se Albanci kao narod konačno osveste i naprave otklon od svojih političkih predstavnika, koji ih vode u sukob sa dojučerašnjim komšijama. Jednostavno, deo političkog rukovodstva, uglavnom iz redova JUL-a, nije hteo da vidi ili nije mogao da shvati koji je glavni cilj Albanaca, koji su prljavim novcem kupili podršku zapadnih političara.

U to nevreme, Zapad nije tretirao Rusiju kao ozbiljan faktor, koji bi mogao da im poremeti planove. Znali su da je ona nemoćna da na bilo koji način pomogne Srbiji. Srbija je bila ostavljena na milost i nemilost belosvetskim hohštaplerima, koji su bili na čelnim funkcijama u svojim državama. Zapad nije ni želeo dogovor, tražio je sve, a nije nudio ništa. Pretio je agresijom na suverenu nezavisnu državu... što će na kraju i učiniti.

Srbi sa Kosova i Metohije uglavnom su bili izuzeti iz srpsko-albanskih razgovora pod izgovorom da su im potrebne nove snage za ozbiljne pregovore i da oni mogu da budu remetilački faktor u ostvarivanju dogovora. Navodno, zbog toga što je većina njih doživela neki vid pritisaka od šiptarskih nacionalista, ili im je neko, ubijen, prebijen ili proteran u Srbiju ili Crnu Goru. Mislilo se da će na taj način uspeti da nadmudre Albance, koji od stavova zacrtanih u dokumentima Prve i Druge prizrenske lige i Bujanske konferencije nisu ni za jotu odstupali. Ta politička pitanja su za njih duboko ukorenjena u svesti i odstupanja nije smelo da bude. Prva i Druga prizrenska liga i odluke donete na tim konferencijama su za sve Albance bile zakon, i za odstupanje od toga gubila se i gubi glava.

Iako se argumentovano dokazivalo da Albanci uživaju veća prava u Srbiji nego što uživaju manjine u većini zapadnih zemalja, pa da čak u pojedinim segmentima imaju i veća prava od samih Srba, propagandna mašinerija Amerike, Velike Britanije i njihovih satelita nije se osvrtala na to.

Srpski predstavnici u razgovorima sa stranim delegacijama su se suočavali sa tim da strance interesuju samo prava Albanaca na Kosovu. Zapravo, oni su srpsku stranu samo zamajavali i mudrovali ispunjavajući formu, jer su bili veoma dobro upoznati sa pravima albanske nacionalne manjine koja su bila na najvišem svetskom nivou.

PEDESET PREMA JEDAN

NEMOGUĆE je bilo ubediti zapadne političare ili predstavnike OEBS-a u to da Albanci na Kosovu i Metohiji imaju 50 listova i časopisa na svom jeziku, a Srbi samo jedan. To je njima stalno pokazivano, u razgovorima u Izvršnom veću Kosova i Metohije, kada se pokretalo pitanje o tome da su Albanci po pitanju medija neravnopravni. U izveštaj ovih svetskih mešetara nikada nije ušlo to da im je pokazano dvanaest dnevnih novina na albanskom, gde se na naslovnim stranama izveštavalo o aktivnostima "predsednika republike Kosovo". U to vreme u Prištini je izlazio samo jedan dnevni list na srpskom jeziku.