Dupla igra zapadnih medijatora

U TO vreme, 1998. godine, u albanskoj štampi se o Kosovu pisalo kao o "Kosovo republika", a o Ibrahimu Rugovi kao o predsedniku Kosova. Pisali su o pregovorima, pisali su kako im je ponuđeno 30 mandata u Skupštini Srbije i 10 u Saveznoj skupštini. I stvarno: na sve ponude albanski lideri su odgovarali da oni već imaju legalno izabrane organe vlasti i da su na referendumu 1992. godine odlučili da se izdvoje od Srbije i osnuju nezavisnu državu. To vlastima u Beogradu kao da nije smetalo, ali je zato nerviralo nekadašnje srpske lidere sa Kosova, koji su sredinom devedesetih godina jednostavno eliminisani iz političkog života. Veštim manevrima su odvojeni od naroda, nuđena su im mesta van Kosova, uz obrazloženje da su im životi ugroženi od albanskih nacionalista. Doduše, to je bilo tačno, bivšim srpskim liderima su stalno stizale pretnje.

Te godine je već bilo poznato da su Albanci imali oko 30.000 naoružanih pojedinaca, da je NATO pomagao da se OVK formira, i da je Kosovo podeljeno na zone delovanja. Znalo se i ko će kojom zonom komandovati, znalo se da ih obučavaju strani penzionisani generali, da je Turska kao članica NATO-a imala u tome ogromnu ulogu, a da su neke muslimanske zemlje velikim novčanim iznosima pomagale separatiste. Najveći izvor prihoda teroristima je bila albanska narko-mafija. Tu je bila i Al kaida, od nje je stizao novac, ali i oružje.

UZ NAORUŽANjE i pripremu OVK za ratna dejstva rastu pritisci na Srbiju. Sve se češće govorilo o pripremama Amerike, odnosno NATO snaga za bombardovanje i kopnenu agresiju na SR Jugoslaviju. Srpskom narodu na Kosovu teško je padala i saglasnost predstavnika Ruske Federacije sa ovom ofanzivom međunarodne zajednice i njihovi pokušaji da nagovore Slobodana Miloševića da prihvati uslove koji su značili potpuno otcepljenje Kosova od Srbije.

Vlasti u Beogradu, zbog kakvog-takvog mira, nisu ništa preduzimale protiv medija na albanskom jeziku koji su kršili Ustav Srbije time što su pisali o "Kosovo republika", ili što su Rugovu predstavljali "kao predsednika republike Kosovo". Bilo je i onih koji su sve blagonaklono komentarisali da to nije ništa, da će s vremenom Albanci shvatiti da su na pogrešnom putu, koji je, međutim, postajao sve opasniji po Srbiju. S druge strane, počelo je i kažnjavanje srpskih medija ukoliko bi se utvrdilo da su objavili neodgovarajući tekst, na bilo koju temu u vezi s Kosovom.

JEDAN od albanskih ideologa, profesor Fehmi Agani, veoma uticajan među Albancima, koga su podržavali svi njegovi sunarodnici, bio je veoma uporan u svim razgovorima i izjavama koje je davao kako za strane, tako i za srpske medije, da Kosovo mora da se odvoji od Srbije.

Kada su Milan Milutinović i prof. Ratko Marković dolazili u Prištinu na zakazane razgovore sa predstavnicima Albanaca, koji su upriličeni od nekih međunarodnih medijatora, Fehmi Agani, koji je tada bio na čelu savetodavnog tima Ibrahima Rugove, izjavio je da dolazak gospodina Milutinovića u Prištinu možda pojačava sastav srpske delegacije, ali ne menja njen kvalitet, jer nije problem u ličnosti, već je reč o pitanju platforme za rešavanje kosovskog pitanja. Platforma, sa kojom delegacija iz Beograda dolazi u Prištinu, za Albance je neprihvatljiva. -Ukoliko se neko obraća Albancima kao predstavnicima političkh partija nacionalnih manjina, takav razgovor je unapred isključen. Takođe, ukoliko se poziv upućuje od strane delegacije Srbije, a ne Jugoslavije, kako je odlučila Kontakt grupa, onda je razgovor ponovo nemoguć - rekao je Agani.

ALBANCI nisu dolazili na zakazane razgovore. Delegacija iz Srbije je u Prištinu dolazila svake nedelje, i to sedamnaest puta zaredom, a Albanci nisu ni pomišljali da se pojave ni u Prištini, a kamoli u Beogradu, iako je bio dogovoren neizmenični dolazak. Bio je to dogovor, pre bi se reklo, savet predstavnika međunarodne zajednice, koji su jedino savetovali Srbiju da organizuje sastanke, tvrdeći da će Albanci prihvatiti njihov predlog da se pojave na razgovorima. U stvarnosti se dešavalo suprotno. Strani posrednici su istovremeno govorili Albancima kako ni po koju cenu ne bi trebalo da prihvate nijednu temu za razgovore osim one o statusu Kosova. Tako su svi razgovori unapred bili osuđeni na neuspeh.

Dolazak Milana Milutinovića, kao predsednika Srbije, bila je namera da se svetu, koji je inače odlučio da kazni Srbiju za nepostojeći zločin, pokaže kako je Srbija posvećena razgovoru sa Albancima, da bi se rešili nastali problemi. Albance su interesovali isključivo razgovori o statusu Kosova, ono o čemu Srbija nije želela da razgovara.

SLANjEM delegacije u Prištinu, Srbija je pokazala iskrenu nameru da se posredstvom predstavnika međunarodne zajednice konačno sedne za isti sto. Efekat je bio da su TV kamere beležile kako oni strpljivo čekaju drugu stranu. Sve to nije promenilo stav svetskih moćnika o Srbiji, koja se, ma šta učinila, smatrala krivcem. Nije se, na drugoj strani, ništa promenilo kod Albanaca, koje su brojni savetnici nagovarali da prihvate razgovore, ali samo o statusu Kosova. Ništa se nije promenilo ni u stavovima Kontakt grupe.

Baš te 1998. godine u NATO-u je doneta odluka da se Srbija bombarduje. Pojedinačni komentari slobodoumnih svetskih intelektualaca, da će to što Albanci ne žele da razgovaraju njih označiti kao krivce za sve buduće događaje, ni najmanje se nisu uzbuđivali, niti je tome pridavana pažnja kod ključnih aktera svetskih događanja. Primenjivana je taktika odugovlačenja, da bi se NATO-u dalo vreme da izvrši pripreme za agresiju i početak bombardovanja. Naravno, sve je to predstavnicima albanskih političkih partija saopšteno.

NIŠTA nije uzbuđivalo ni Albance, a i njihova ležarnost je jasno govorila da se priprema nešto krupno. Uz to, celokupna zapadna javnost, medijskim manipulacijama i Gebelsovom doktrinom, bila je na njihovoj strani. Očekivanja od Rusije su se izjalovila, i to u poslednjem trenutku, kada je vlast u Beogradu očekivala da će oni stati na srpsku stranu.

Nikoga u svetu nisu uzbuđivale nove vesti sa Kosova da OVK svakodnevno napada i ubija policajce i vojnike, kidnapuje civile. Stranim posmatračima nije smetalo to što su se pripadnici OVK-a neskriveno naoružavali, po svim NATO standardima, kao prethodnica onoga što će nepunu godinu kasnije uslediti.

OVK DEMONSTRIRA MOĆ

NA SAHRANI jednog od ubijenih članova OVK na groblju u Prištini okupilo se više od 100.000 Albanaca. Ovaj pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova sahranjen je uz sve vojne počasti.Policija je, zbog naređenja koje je stiglo iz Beograda, mirno sve posmatrala. Pokušano je da se sve to zataška, i prisustvo OVK usred bela dana u Prištini, kao i njihove formacije, pod oružjem i u uniformama, koje su tokom noći patrolirale nekim delovima grada. Bio je to neuspeo pokušaj da se nealbansko stanovništvo, Srbi, pre svega uvere u to da nemaju čega da se plaše. Uprkos svemu tome, zbog straha koji su osećali, a i da bi zaštitili svoje porodice, mnogi Srbi su već pakovali kofere i napuštali Kosovo.