NATO nam je visio iznad glave

UPORNOST sa kojom je srpska delegacija dolazila u Prištinu, sedamnaest puta zaredom, nije promenila stav albanskih lidera. Jedino o čemu su oni hteli da razgovaraju bilo je pitanje statusa Kosova. Dok je srpska delegacija čekala satima u vladi Kosova, oni su se, gotovo svakoga dana, sastajali sa predstavnicima EU, Amerike i drugih zapadnih sila. Ovaj pokušaj da se dolaskom na Kosovo ukaže na to da Albanci ne žele da se pronađe rešenje za stanje u Pokrajini, gotovo da nije imalo nikakvog efekta u zapadnoj javnosti. Krivac je unapred određen, a to nisu bili Albanci, već Srbija koja na Kosovu ima, kako su velike sile govorile, ogromne policijske i vojne snage, koje koriste prekomernu silu. U izveštajima iz Prištine nisu spominjani ni separatisti ni teroristička OVK, već narod.

Dok su se vlasti u Srbiji trudile da ugode međunarodnoj zajednici Albanci su se intenzivno naoružavali. Moderno naoružnje i savremena komunikacijska oprema su na Kosovo i Metohiju stizali preko Turske, Makedonije i Albanije. Često su sve vrste vojne opreme prenosili, u svojim automobilima i kamionima, pripadnici raznih humanitarnih organizacija koje su operisale na Kosovu. Inače, njihov glavni zadatak je bio da postavljaju lokatore i tako obeleže mesta, vojne i druge strateške objekte, koje je NATO mašinerija, godinu dana pre početka agresije "Milosrdni anđeo", označila kao mete.

RAZGOVORI predstavnika vlasti i albanskih lidera uglavnom su se obavljali preko raznih međunarodnih posrednika. Ali je zato bilo brojnih kontakata raznih biznismena Srba i Albanaca. To su bile, takozvane ekonomske komunikacije privrednika, raznih profila, iz centralne Srbije i Vojvodine i Albanaca sa Kosova. Ti kontakti, koji su se ponekad nekritički odobravali imali su zbog pogrešnih procena pogrešan cilj - da oni mogu doprineti boljim odnosima Srba i Albanaca. Te susrete pratile su razne mahinacije. Albanci nisu ulazili ni u jedan veliki posao, a da uslugu nisu dobro plaćali. Ti albanski biznismeni bili su istovremeno i ključni finansijeri OVK i albanske nezavisnosti. Mnogo puta je na to ukazivano na zvaničnim sastancima, ali se ništa nije menjalo ili su mere veoma retko preduzimane. Slobodanu Miloševiću je ova situacija, donekle, bila poznata. Da bi sprečio ovakva kriminalna ponašanja smenjivao je pojedince ali i čitava rukovodstva. Otvoreno je govorio da je to kriminal, da to nije zvanična politika, da kriminal i lični interesi nikada nisu bili dobri saveznici kada je reč o političkim pitanjima. Lično nikada nije bio protiv saradnje, ali je i te kako bio protiv raznih zloupotreba. Najviše ga je ljutilo što se već ustalila praksa da se mnogi pozivaju na njega, a da pri tom ne vode računa o državnim već, isključivo, o ličnim interesima.

PREDSTAVNICI JUL-a na Kosovu zauzimali su odgovorne funkcije u politici, privredi, kao i u organima uprave. Radilo se uglavnom o bivšim članovima SPS koji su već bili kompromitovani ili su, zbog nekakvih zloupotreba, protiv njih pokretani krivični postupci. Takvi su najčešće ulazili u dilove i dogovore sa Albancima i tajno i javno. Kontaktirali su i sa švercerima duvana i droge... Albancima su obezbeđivali razne uvozne dozvole, a to je posrednicima donosilo dobru zaradu. Pojedini albanski biznismeni, ogrezli u kriminalu, postali su članovi JUL-a.

Srbi sa Kosova su dobro poznavali Albance jer su se decenijama družili, posećivali, imali kumstva i odlazili na slave i na komšijsku kafu. Oni su još 1991. i 1992. godine govorili Srbima, sa kojima su bili u dobrim odnosima, da će NATO doći na Kosovo. O tome je obaveštavano i rukovodstvo. Iz iskustva se znalo da su Albanci veoma dobro obavešteni o gotovo svakom potezu Zapada prema Kosovu i Srbiji. Oni su, takođe, u vreme SFR Jugoslavije unapred znali šta se planira u predsedništvu države ili šta je na dnevnom redu Centralnog komiteta SKJ.

SRBI sa Kosova su od komšija Albanaca saznavali kada će i gde početi demonstracije, koji će biti zahtevi demonstranata, šta će biti isticano na parolama... Često se dešavalo da se takve informacije dobiju i po mesec dana ranije. Odgovorni u forumima su, nažalost, ovakve informacije primali sa krajnjom rezervom i nisu reagovali. Ponekad su to komentarisali uz podsmeh kao "dobar vic". Informacije o aktivnostima Albanaca koje su slate rukovodstvu pojedinci su ocenjivali kao "smešne". Tako su se poneli i kada su obavešteni da je lord Karington pozvao Ibrahima Rugovu na razgovore o bivšoj Jugoslaviji u Ženevu. Ovu informaciju su pripadnici naše službe bezbednosti nekoliko dana ranije poslali odgovornim licima. Ona je primljena sa nepoverenjem. Kasnije se saznalo da "savesni rukovodioci" o tome nisu obavestili predsednika Miloševića. A Rugova je bio u Ženevi.

SPS nikada nije ozbiljno stavio na dnevni red pitanje Kosmeta. Kosovo i Metohija nije bila tema ni na sednicama u Skupštini Srbije. Izuzetak su bile veoma ozbiljne situacije kada su se donosile odluke u ime naroda. Tako je bilo krajem devedesetih godina na jednom sastnaku u Predsedništvu Srbije. Sastanku su prisustvovali članovi Izvršnog odbora SPS i neki članovi Vlade Srbije. Na dnevnom redu je bila situaciji na Kosovu i Metohiji.

SASTANAK je zakazan u kasnim večernjim satima. Svi članovi Izvršnog odbora iznosili su svoje mišljenje, ocenjivali situaciju u Pokrajini, ali bez konkretnih predloga. Pretnje bombardovanjem su postale stvarnost. Prvi put je tada rukovodstvo partije obavešteno "da nam NATO visi iznad glave", ukoliko se ne ispune teški uslovi koje je Srbiji postavila NATO alijansa predvođena Amerikom i Engleskom. Zahtevali su puno prisustvo NATO snaga na Kosovu. Obrazloženje "da bi se zaštitili Albanci", za koje su tvrdili da pate u zbegovima i logorima, da napuštaju svoje domove zbog straha od srpske policije i dobrovoljaca, a ne po naredbama štabova OVK, što je, u stvari, bila istina. Ali tražili su i prisustvo kopnenih snaga u celoj Srbiji. Traženo je da se vojnicima Alijanse da potpuni imunitet, da besplatno koriste naše puteve, kasarne, komunikacije i da se njihove trupe slobodno i bez ikakvog ograničenja kreću čitavom teritorijom Srbije. Drugim rečima, tražena je potpuna okupacija zemlje.

Predsednik Srbije je u jednom trenutku napustio sastanak jer je imao telefonski poziv iz Amerike. Kada se vratio, na licu mu se videlo da je nestala ona zabrinutost sa kojom je počeo ovaj skup. Odmah je rekao da je razgovorao sa Kristoferom Hilom, i da je otklonjenja opasnost od bombardovanja. Posle nekoliko dana američki državni sekretar posetio je Srbiju. Malo ljudi zna šta se desilo tokom ovog razgovora, ali je činjenica da nismo dugo čekali na trenutak kada je opasnost od bombardovanja ponovo postala aktuelna.

PIRAMIDALNA FARSA U ALBANIJI

FARSU sa piramidalnom štednjom u Albaniji osmislile su obaveštajne službe zapadnih zemalja. Planirano je i izvedeno da se prevarene štediše pobune i da u opštem metežu i haosu koji je nastao povuku sa sobom i većinu stanovnika. To se i dogodilo. Ogromne mase Albanaca, naočigled policije i oružanih snaga Albanije, provaljivali su u vojne i policijske magacine i otimale oružje, koje će ilegalnim kanalima biti prebačeno na Kosovo. Bio je to promišljen plan zapadnih obaveštajaca kako da se najlakše naoružaju kosovski Albanci i tek formirana OVK.