Štap i šargarepa za Srbiju

ALBANSKE političke partije nisu želele prisustvo države Srbije na Kosovu. Isticali su da se plaše srpske policije i vojske, koje su optuživali za zločine. A zapravo je činjenica da je srpska policija decenijama svojim prisustvom čuvala mir na ovom prostoru. Vreme je prolazilo, a nacionalni odnosi su se od osamdesetih godina sve više zaoštravali. Rešenja nije bilo na vidiku. Svi pokušaji da se prevaziđu postojeći problemi nisu davali nikakve rezultate. Naprotiv, situacija se sve više zaoštravala.

U nekim gradovima na Kosovu, postavljanjem bombi na javnim mestima, izvršeno je nekoliko terorističkih napada. Albanski teroristi vodili su računa da kada postavljaju bombe u bioskopu, na nekom prometnom mestu ili šetalištu, ne bude civilnih žrtava, jer bi u tom slučaju najveći broj žrtava bili sami Albanci. Ove eksplozije unele su strah među stanovništvom, a podvajanje između Srba i Albanaca postajalo je sve veće. Srbi i drugi nealbanci, bili su žrtve mnogih napada i otmica od strane pripadnika OVK.

MEĐUTIM, za sve što se događalo na Kosovu, kao glavni krivac identifikovana je Srbija. Zapadna štampa i diplomate iz Amerike i zemalja drugih velikih sila ponavljali su samo ono što su čuli od političkih lidera Albanaca. Za svet je postojala jedna albanska falsifikovana istina.

Povremena zajednička gostovanja predstavnika Srba i Albanaca u nekim televizijskim emisijama ništa nije promenilo u odnosima dva naroda. Suština spora Prištine sa Beogradom bila je teritorija Kosova i Metohije, koju su Albanci smatrali svojom. I krenuli su sa oružanom pobunom da bi stvorili posebnu albansku državu na teritoriji Srbije. Naravno, imali su i bezrezervnu podršku velikih sila.

I Albanci i njihovi zapadni mentori isticali su da je Slobodan Milošević glavna smetnja za ostvarivanje separatističkih ciljeva. Smatrali su da će mnogo lakše to ostvariti ako se oslobode njega.

MNOGO godina kasnije Albanci će priznati da su učinili veliku grešku što nisu poslušali savet i učestvovali na parlamentarnim izborima 1996. godine. Bojkot izbora pravdali su time da njihovo učešće ništa ne bi promenilo u Srbiji. Zapadni emisari predlagali su im učešće na parlamentarnim izborima u Srbiji, jer je to bio, kako su smatrali, jedini način da se Milošević pobedi i da na vlast u Srbiju dođu novi ljudi, nove demokratske snage, sa kojima je Zapad već bio u kontaktu i pripremao ih za preuzimanje vlasti.

U jednom trenutku, na iznenađenje mnogih u SRJ, odnekuda se pojavio američki biznismen, srpskog porekla, Milan Panić, i postaje predsednik Savezne vlade. Predložio je sastav svog kabineta i izabrana je Vlada SRJ. Odmah se pokazalo u kom pravcu će se kretati politika Jugoslavije pod njegovom vladom.Ubrzo će biti smenjen. Jedan od razloga za smenu, pored permanentnog sukoba sa Miloševićem, bi je i taj što se Panić sreo sa Rugovom, i pokušao da ga nagovori da učestvuju na predstojećim izborima, a za to je obećao da će Albancima, za početak, vratiti sve škole i fakultete. Panić, koji se kandidovao za predsednika 1996. godine, izgubio je na izborima...

MNOGE nevladine organizacije iz Srbije i sa Kosova, daleko od očiju javnosti i bez publiciteta, iza kojih su stajale i neke strane obaveštajne službe, "spajale" su Srbe i Albance. Na tim skupovima Albanci su se, svi do jednog, izjašnjavali samo za samostalno i nezavisno Kosovo, a većina srpskih učesnika samo za pobedu nad Miloševićem i Socijalističkom partijom Srbije.

Međunarodne organizacije su pokušale da spoje lidere albanskih partija sa predstavnicima srpske opozicije. Na jednom sastanku, koji je obavljen u velikoj tajnosti, sa srpske strane bili su Dragoljub Mićunović, Vuk Drašković i Vesna Pešić, a prekoputa njih bili su Veton Suroji, Adem Demaći i još nekolicina Albanaca. Međutim, ovi razgovori nisu imali nikakvog efekta. Albanci nisu odustajali od svojih separatističkih zahteva, a opozicione prvake iz Beograda interesovalo je samo da dođu na vlast. Doduše, Albancima su obećavali da će kad preuzmu vlast razmotriti sva sporna pitanja.

TAKVA praksa susreta predstavnika ova dva naroda se nastavila i posle 1999. godine. U Ohridu, na primer, odmah posle rata, na inicijativu iz Beča i Svetske radiodifuzne konferencije, sastali su se novinari iz nekoliko beogradskih redakcija i albanski novinari sa Kosova.

Razgovoru je prisustvovao samo ambasador Austrije u Jugoslaviji i ceo ovaj susret bio je obavijen velom tajne. Ipak, o ovom susretu žurnalista, pisao je jedan makedonski nedeljnik. Novinar je ovaj skup ovako opisao: "Srpski novinari su više slušali, a albanski više govorili o nezavisnosti... Smejali su se kao stari dobri prijatelji. I za kraj: prisutne strane diplomate pokušale su da sačine zajednički snimak srpskih i albanskih novinara da bi obeležili 'istorijski susret'. Novinari iz Srbije su odmah zauzeli pozu, a albanski su odbili da se slikaju sa srpskim novinarima."

ZA SRBIJU su zbog sve komlikovanije situacije na Kosovu nastupili teški dani. Stalne oružane provokacije i akcije OVK nailazile su na odgovor srpske vojske i policije. Američka administracija je insistirala da na Kosovu dođu posmatrači OEBS-a koji bi navodno nadgedali mir u pokrajini.

Srbija je, na početku ove međunarodne inicijative, odbijala svaku pomisao o tome. Međutim, pritisci i otvorene pretnje sa Zapada su rasle. Albanci, po nagovoru svojih prijatelja, odbijali su svaku pomisao da se sretnu sa srpskom vladinom delegacijom. To je značilo da je dolazak posmatračke misije sve izvesniji.

O DOLASKU verifikacione misije međunarodne zajednice na Kosovu početkom maja 1998. godine u Srbiji je raspisan referendum. Na referendumu narod je jasno rekao "ne" međunarodnim posmatračima. Ali kako je vreme odmicalo, tako su se pojačavale ozbiljne pretnje bombardovanjem i misija OEBS-a za verifikaciju morala je biti prihvaćena.

Pod velikim međunarodnim pritiskom i pojačanim sankcijama, predsednik Milošević, ipak, pristaje na dolazak međunarodne posmatračke misije, ali pri tome insistira da se poštuje Povelja UN. Kada su srpske vlasti saopštile da ovu odluku, i sami Albanci su bili pomalo iznenađeni. Fehmi Agani jednom je rekao da Milošević ništa ne radi ukoliko nije pod pretnjama i pritiskom. I bio je u pravu. A u stvari na delu je bila čuvena američka doktrina "štap i šargarepa". Kako je vreme odmicalo, ona je davala rezultate. Nažalost takva se politika prema Srbiji primenjuje već više od dve decenije...

SUTRA: VOKER MONTIRA ZLOČIN U RAČKU