Priprema za bombardovanje u Rambujeu

U BEOGRAD 30. januara 1999. dolazi britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk, koji predsedniku SRJ prenosi zaključke Kontakt grupe u kojima je osuđen "masakar" nad kosovskim Albancima u selu Račak.

Istoga dana i NATO izdaje saopštenje o Kosovu, u kojem se kaže da NATO ostaje spreman da deluje i ne isključuje nijednu opciju kako bi obezbedio puno poštovanje zahteva međunarodne zajednice od obeju strana na Kosovu... Konstatuje se da NATO daje punu podršku Kontakt grupi i da kriza predstavlja pretnju miru i bezbednosti u regionu.

Kontakt grupa, kako je i preneo Kuk, stalno insistira na razgovorima dveju strana u sukobu. Tako je počela realizacija odluke Kontakt grupe iz 1998. godine da se sastanu srpska i albanska delegacija u Francuskoj u Rambujeu. Bio je to pokušaj da se međunarodnoj javnosti predoči kako su i Amerika, njeni saveznici i NATO navodno privrženi miru. Unapred je moglo da se zaključi da će susret srpske i albanske delegacije biti čista farsa, i da neće imati nikakvog efekta.

TAKTIKA je zapravo bila da se "podizanjem letvice zahteva, koje Milošević nikada neće prihvatiti", što će docnije izjaviti i Medlin Olbrajt, stvore uslovi za unapred donetu odluku da NATO, na godišnjicu svog osnivanja, demonstrira svu snagu prema maloj Srbiji i povede rat, svrstavajući se na stranu Albanaca, odnosno na stranu jedne terorističke organizacije, oslobodilačke vojske Kosova.

Dok su NATO, Kontakt grupa, Engleska, Nemačka, Francuska, Turska, Italija i druge zemlje bili, deklarativno, za mirno rešenje i licemerno se zalagali da se konflikt na Kosovu reši mirnim putem, u bazi Avijano bombarderi su se već pripremali za akciju "Milosrdni anđeo", odnosno bombardovanje SRJ.

Narodna skupština Srbije prihvatila je odluku o pregovorima u Francuskoj 4. feberuara, odnosno Rambujeu, i tom povodom donela je deklaraciju kojom se najoštrije osuđuju NATO pretnje našoj zemlji i našem narodu i konstatuje da je "ponašanje NATO pakta otvorena pretnja agresijom protiv suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije kao nezavisne države, osnivača i članice UN, i da je to što oni rade protivno međunarodnom pravu i grubo kršenje Povelje UN".

ZA PREGOVORE u Francuskoj u Skupštini su se izjasnile sve političke partije koje su bile u parlamentu, izuzev Radikalne stranke, koja je saopštila da nema ništa protiv tih razgovara, ali da neće slati svoje predstavnike.

Tih dana u Skupštini i oko Skupštine se insistiralo da se govori i piše da je u Rambujeu reč samo o razgovorima, a ne o pregovorima "dve strane", kako su insistirale zapadne zemlje, ali ipak su ispostavilo da su to bili pregovori. I to ne direktni već preko posrednika. U Rambujeu se srpska i albanska delegacija nisu nijednom direktno susrele. To je pokazivalo da NATO i Evropska unija, odnosno Amerika, Engleska i Nemačka režiraju još jednu farsu od mirotvorstva, dok se istovremeno intenzivno spremaju za vazdušne udare, bombardovanje Juroslavije i kopnenu agresiju.

ZA PUT u Rambuje određena je jedna veoma šarolika delegacija sastavljena od Srba, Muslimana, Turaka, Roma, Egipćana, Goranaca, pa čak i predstavnika jedne albanske partije, Kosovske demokratske inicijative. Delegaciju je, kako je određeno, predvodio prof. dr Ratko Marković, vrsni poznavalac prava, i domaćeg i međunarodnog. Delegacija je imala ukupno trinaest članova. U Rambuje je trebalo da stigne 6. januara 1999. godine.

Ovakv sastav delegacija trebalo je, očito, da Srbiju u svetu predstavi kao multietničku državu, što ona zapravo i jeste. To su dobro znali i na Zapadu, ali su se prema toj činjenici neozbiljno i potcenjivački odnosili. Neki evrpski listovi su čak podsmešljivo pisali o sastavu srpske delegacije. Ameriku, koja je bila predvodnik, inicijator i organizator ovakvih pregovra, za koje se unapred znalo da neće dati nikakve rezultate, zanimali su samo albanski interesi. To je bila spremna da dokaže i bombardovanjem Jugoslavije.

VOKEROVA režija događaja u selu Račak iskorišćena je kao inicijalna kapisla, kao razlog da se povede besomučna kampanja za satanizaciju srpskog naroda i pripremi agresija na Jugoslaviju. Stoga su razgovori u Rambujeu, kako se i pokazalo, bili farsa, i priprema zapadne javnosti za zaključak da su Sjedinjene Američke Države i

NATO sve učinili, ali da Srbi ne žele da razgovaraju sa Albancima o mirnom rešenju kosovskog problema, i da zbog toga Albanci beže iz svojih domova i stradaju kao izbeglice.

Srpska delegacija je bila spremna za ono što je čekalo u dvorcu Rambuje, ali istovremeno su se spremali i Albanci. U njihovoj delegaciji bili su dr Ibrahim Rugova, Hašim Tači, koji se tada prvi put pojavio u javnosti, Veton Suroi... U njihovom timu bili su i jaki američki ljudi, koji zvanično nisu bili na spisku delegacije, već su bili tu da prate tok pregovora i da savetuju.

HAŠIM Tači se našao u Parizu i pored toga što je za njim bila raspisana poternica zbog ubistva policajca. Međutim, bez Tačija, na insistiranje Amerike i drugih članica NATO alijanse, razgovori nisu bili zamislivi. Iako on nije predvodio albansku delegaciju, javnost je mogla prvi put da vidi komandanta OVK.

Tako je Tači zahvaljujući Rambujeu i pokroviteljima ovih pregovora od teroriste postao diplomata, bez koga nije moglo ništa da se reši u vezi sa Kosovom. On dobija diplomatski pasoš, a na aerodromu u Prištini o njegovoj bezbednosti, pod budnim okom velikog broja "humanitaraca", brine čak i srpska policija. Francuzi šalju poseban avion za albansku delegaciju, koja bez ometanja srpskih vlasti, odlazi u Pariz.

Iako se nije očekivalo da će se bilo šta spektakularno dogoditi, ipak se, bar u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, verovalo da će se neki sporazum postići, da će biti nekog početnog kompromisa, koji bi u krajnjem slučaju eleminisao opasnost od bombardovanja i agresije koje je spremala NATO alijansa.

Pregovori su započeli na čudan način koji je pokazao nespremnost organizatora da se kosovski problem reši. Dve suprotstavljene strane bile su odvojene. Albanci su se odmah izjasnili da ne žele da se sretnu sa srpskom stranom. Članovi ove dve delegacije tokom boravka u Rambujeu nisu progovorile ni jednu jedinu reč među sobom. Komuniciralo se ceduljicama i međunarodnim posrednicima, koji su odlazili čas kod srpske delegacije, čas kod albanske da bi prenosili stavove jednih i drugih.

Ričard Holbruk i Kristofer Hil, kao posrednici, trčali su od jedne do druge delegacije, i pokušavali da bar donekle primoraju srpsku stranu da prihvati stavove Albanaca. Tek kasnije se saznalo da su američki posrednici imali gotov papir koji su predstavili kao albanske stavove...

ULTIMATUMI SRPSKOJ DELEGACIJI

MILAN Milutinović, predsednik Srbije, kao iskusni diplomata,pojačavao je jedno vreme našu delegaciju. Ali i on je bio nemoćan da bilo šta uradi. Srpskoj strani su se nametali ultimatumi koje naša delegacija nije želela i nije mogla da prihvati. Najspornije što su Amerikanci nudili bile je vojno prisustvo NATO u celoj SR Jugoslaviji, uz održavanje referenduma o samostalnosti Kosova posle tri godine. Srpska strana je insistirala da se dve delegacije sretnu i razgovaraju. Albanci su to odbijali, a radilo se o tome da njih tamo niko ništa nije pitao - radili su ono što im je rečeno.