Ultimatum srpskoj delegaciji

RAZGOVORI u Rambujeu su prekinuti posle dve nedelje i nisu dali nikakve rezultate. Nekoliko časova pre prekida razgovora srpskoj delegaciji je uručen dokument koji je imao 81 stranu, i koji su, kako se kasnije ispostavilo, napisali Amerikanci u dogovoru sa svojim saveznicima i sa Albancima. U ovom dokumentu ponuđena su rešenja na čak pedeset i šest strana, o kojima se uopšte nije razgovaralo, niti je taj sadržaj, na bilo koji način, ranije predočen srpskoj strani. Sa tim dokumentom nije čak bila upoznata ni Kontakt grupa, koja je inače za ove razgovore utvrdila svojih deset principa, koji su Srbiji bili prihvatljivi, kao principi koji bi doveli do konačnog rešenja.

U toku razgovora, u jednom trenutku, izgledalo je da je postignut izvestan napredak, kada je srpska delegacija ponudila predlog o širokoj autonomiji za Kosovo. Tu inicijativu je podržala i priznala Kontakt grupa. Ovaj predlog će biti prihvaćen tri dana pre prekida razgovora. Međutim, na kraju neće biti uvršten u završni dokument koji je bio ponuđen na usvajanje.

SRPSKA delegacija je prihvatila i potpisala dokument koji je stigao od Kontakt grupe. Očekivalo da će to uraditi i albanska strana. Međutim, tada na scenu stpaju američki posrednici. Hašim Tači i Ibrahim Rugova odbijaju da stave svoj potpis. Umesto uspešnih pregovora, srpskoj delegaciji se daje spomenuti dokument u kome nema ni reči o principima Kontakt grupe i srpskom predlogu o širokoj autonomiji za Kosovo. A suština naknadnog, američkog predloga je bila da se stvori nova država na teritoriji Srbije i SRJ. Na papiru, koji će Amerikanci proslediti našoj delegaciji, da se potpiše, ultimativno je traženo da na Kosovo dođu naoružani vojnici NATO koji bi imali slobodu kretanja po celoj Srbiji, što je, drugim rečima, značilo potpunu okupaciju. Kazna za odbijanje je bila agresija odnosno bombardovanje.

DELEGACIJA Srbije je bila u velikoj dilemi - da bira između prihvatanja države Kosovo i bombardovanja. Kasnije će se pokazati da je ovaj dokument u Pariz donela Medlin Olbrajt koja se iznenada pojavila u završnici pregovora. Samo što je stigla organizovala je večeru na koju je bio pozvan Hašim Tači. Tada je izjavila da će Slobodanu Miloševiću "toliko podići ulog, da on neće moći da prihvati najnoviji predlog", i da će zbog toga NATO biti prinuđen da bombarduje Jugoslaviju. Obrazloženje za vazdušnu agresiju je bilo da se spreči patnja albanskog naroda i zaustavi humanitarna katastrofa.

Američki predlog rešenja statusa Kosova podrazumevao je i donošenje pokrajinskog ustava po kome bi se sva zakonodavna ovlašćenja prenela na Skupštinu Kosova. Predviđen je i zasebni sudski sistem sa ustavnim i vrhovnim sudom Kosova. Naravno, to je podrazumevalo da se izvrši promena Ustava Srbije i Jugoslavije, kako bi se usaglasio sa američkim dokumentom iz Rambujea. Takođe, to je značilo da bez saglasnosti Kosova nije moglo da dođe do bilo kakve promene granica sa Srbijom.

OVAJ sporazum bi bio privremenog karaktera sa rokom trajanja od tri godine, a da se nakon toga organizuju međunarodna konferencija i referendum, samo na teritoriji Kosova, i koji bi konačno odlučio o sudbini Kosova i Metohije. Srpska delegacija nije pristala na ove nametnute "principe", koji su bili ništa drugo do odloženo stvaranje nezavisne republike Kosovo.

Narvno, za razliku od srpske, albanska delegacija je potpisala ovaj dokument. Srpska delegacija je potpisala dokument Kontakt grupe, ali ne i američki ultimatum kojim bi se ozvaničila okupacija Srbije.

PREGOVORI su prekinuti 23. februara bez ikakvog postignutog dogovora. U pauzi koja je nastala narednih nedelja, Srbija je izložena strahovitim pritiscima. Svetski mediji satanizuju srpski narod. Međutim, u toj pauzi koja je nastala jer nisu završene sve pripreme za početak bombardovanja i još uvek nije postignuta potpuna saglasnost među nekim članicama EU, ugledni samostalni intelektualci iz celog sveta, ali i Rusija i Kina, počinju javno da protestuju protiv linča SR Jugoslavije.

Gospodari rata su imali samo jedno objašnjenje - kako su oni "sve učinili, ali da Srbi, odnosno Milošević, ne žele nikakav sporazum sa Albancima", kojima prete, kako je govorio britanski ministar Kuk, humanitarna katastrofa i genocid. Zato je, na brzinu, organizovana nova runda razgovora u Parizu i Jugoslaviji ponuđeno da prizna nezavisnost Kosova u roku od tri godine, a da u Pokrajinu uđu NATO trupe radi čuvanja mira, dok se stanje ne normalizuje.

POSLEDNjEG dana razgovora u Parizu delegacija Srbije je bila spremna da potpiše papir i dogovori se sa Albancima preko posrednika, ali je iznenada srpskoj delegaciji ponuđen aneks vojnog dogovora, koji je predviđao dolazak NATO snaga, ne samo na Kosovo, već i u celu Jugoslaviju. Aneks je predviđao NATO baze na celoj teritoriji Jugoslavije, diplomatski imunitet za vojnike i prateće osoblje, besplatno korišćenje puteva i svih vidova komunikacije bez ikakve kontrole srpskih vlasti...

Širom SR Jugoslavije 24. marta 1999. oglasile su se sirene da NATO bombarderi kreću iz baze Avijano, bez objave rata. Naredbu o početku bombardovanja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, izdao je tadašnji generalni sekretar NATO alijanse Španac Havijer Solana, čija zemlja nije učestvovala u bombardovanju, niti je priznala nezavisnost Kosova.

ODMAH po početku bombardovanja Jugoslavije, Albanci su organizovano, u kolonama, krenuli sa Kosova i Metohije prema Albaniji i Makedoniji. Naravno da je razlog bežanja bilo bombardovanje, kao i naredba OVK i albanskih političkih partija, ali međunarodnoj javnosti se to prikazivalo kao proterivanje i egzodus zbog navodnih zločina vojske i policije.

A vojska i policija, uprkos žestokom bombardovanju na terenu, istovremeno su se borile i protiv OVK, čiji su pripadnici u sadejstvu sa vojskom Albanije, zapravo bili NATO pešadija, kao nekakva prethodnica snaga Alijanse.

UPOREDO sa bombardovanjem, Amerika nije prestajala sa pretnjama i pritiscima. Pretili su da će Jugoslavija, odnosno Srbija biti pretvorena u prah i pepeo, da neće ostati ni kamen na kamenu ukoliko se ne ispune uslovi koje je NATO diktirao u vezi sa Kosovom i okupacijom Srbije i Jugoslavije u celini.

Ipak, posle žestokog bombardovanja, rušenja bolnica, škola, vrtića, fabrika, zgrada, centrala i termoelektrana, mostova i naselja širom Jugoslavije, u Kumanovu, u Makedoniji, postignut je sporazum o prekidu bombardovanja. Tako je 10. juna 1999. godine potpisan Vojnotehnički sporazum, a već 11. juna 1999. godine u Savetu bezbednosti UN doneta je Rezolucija 1244 čime je bombardovanje prestalo. Istoga dana, NATO trupe naoružane do zuba ulaze samo na Kosmet, a sa njima i pripadnici OVK, koji su slavili "oslobođenje".

PLjAČKE, UBISTVA, PROGONI, OTMICE

ULASKOM NATO vojnika na Kosovo i izbegli Albanci se vraćaju. Započinje neviđeni egzodus Srba koji beže pred jezivim zločinima pripadnika OVK, pripadnika albanske vojske i pljačkaških bandi iz Albanije i albanskih državljana, koji zajedno ubijaju i proteruju sve što nije albansko. Albanci iz Albanije su uz to pljačkali stanove i ustanove, a Albanci sa Kosova su nagrnuli na Prištinu i druge velike gradove i počeli da isteruju Srbe iz svojih stanova i kuća, da otimaju imovinu, siluju, napadaju, kidnapuju ljude...