Istorija srpskog raspeća

DESET godina pre krvavog raspada bivše Jugoslavije, u proleće 1981, na Kosovu i Metohiji organizovane su nove demonstracije lokalnog albanskog stanovništva, četvrte od oslobađanja ovog dela Srbije od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Najekstremniji kosmetski Albanci, samo godinu dana posle Titove smrti, zahtevali su da se jugoslovenska država što pre rastoči, a da se ova srpska pokrajina pripoji Albaniji.

Sedam godina kasnije, u leto 1988, oglasili su se i tamošnji Srbi. I oni su, prvi put posle Drugog svetskog rata, poput svojih komšija Albanaca, demonstrirali ulicama kosmetskih sela, varoši i gradova. Na njihovim skupovima dominirala su dva zahteva: da se bezuslovno odbace svi pokušaji odvajanja Kosmeta od Srbije, a od Prištine i Beograda su tražili da im obezbede elementarna ljudska i nacionalna prava, koja im albanski separatisti na Kosovu i Metohiji već odavno osporavaju.

JOŠ od jeseni 1968, kada su širom ove srpske pokrajine upriličene prve masovne separatističke demonstracije kosmetskih Albanaca, u centralnoj pešačkoj zoni Prištine Srbi su počeli da šetaju jednom, a Albanci drugom stranom iste ulice, Ulice maršala Tita. Jedni u jednom, drugi u drugom smeru.

Već tad su to bila dva potpuno odvojena sveta.

Prolazili su jedni pored drugih kao pored turskog groblja.

I u leto 1988, činilo se da ih sve deli, ali jedno ih je ipak spajalo.

I jedni i drugi su se kleli u Tita, klicali njemu u čast, na demonstracije išli s njegovim slikama i transparentima ispisanim u njegovu čast. I, pritom, i jedni i drugi su tvrdili da idu Titovim putem i da nastavljaju njegovo delo.

Tako je Tito na protivrečan način i posmrtno upravljao

(ne)prilikama i u najtrusnijem delu bivše Jugoslavije.

I tad, kao i mnogo puta pre i posle toga, vlast u ovoj oblasti počivala je na vladavini jednih nad drugima. Na modelu dominacije.

TAKO je bilo i za vreme Drugog svetskog rata kada su Albanci, kao što je poznato iz istorije NOB, bili na strani fašističkog okupatora. Nemačke i italijanske okupacione vlasti odmah su po ulasku na Kosovo i Metohiju formirale "veliku Albaniju" i Kosovo i Metohiju pripojile Albaniji. Blizu 250.000 Srba i Crnogoraca je proterano u Srbiju i Crnu Goru. Srbi su bili izloženi neprestanom teroru i napadima. Progon i brojni zločini koje su činile albanske kvislinške vlasti prisiljavali su Srbe i Crnogorce da beže sa Kosova i Metohije. I, danas, sedam decenija posle Drugog svetskog rata, nemački i italijanski kontingenti u sastavu NATO snaga,koji su 1999. godine u sastavu

Kfor-a ušle na teritoriju pokrajine su na istim, teritorijama koje su okupirali za vreme rata. Istorija se ponovila, ne samo zbog zaposedanja iste teritorije, već i zbog činjenice da je i te 1999. godine sa Kosova i Metohije, pod "njihovim budnim okom", ponovo proterano 250.000 Srba i drugih nealbanaca.

ALBANCI su svoj put zacrtali pre više od stotinu godina, još u dokumentima Prve prizrenske lige. I nisu odustajali od te ideje. Dvadesetak godina od dolaska komunista na vlast, kada je sa svih funkcija smenjen vodeći srpski političar, potpredsednik Jugoslavije Aleksandar Ranković, Srbima i Srbiji je pripisivana kolektivna krivica zbog navodnog Rankovićevog terora nad pripadnicima ove albanske zajednice, a ne nad njenim separatističkim ekstremistima. Pljačke, ubistva, silovanja, paljenje kuća srpskog življa ponovo se odomaćilo na Kosovu. Usledilo je sve veće udaljavanje Kosmeta od Srbije i učvršćivanje hegemonije Šiptara u ovoj pokrajini. Baš u to vreme oni su promenili i svoje ime. Umesto Šiptara, nazivali su se Albancima.

DANAS smo tu gde jesmo. Aktuelni unutrašnji dijalog o Kosovu je zamišljen da iskristališe ideje i mišljenja o istorijskom rešenju ovog krupnog političkog i državnog problema. Do sada je izneto niz predloga od federacije, konfederalnog uređenja, unije, do toga, je jedina legitimna opcija puna reintegracija Kosova u ustavni sistem Srbije. Predloženo je da bi trebalo razmisliti o formiranju nacionalne komisije koja bi sačinila model za razrešenje pitanja odnosa Srbije i Kosova. Bilo je mišljenja da i Srbija i Kosovo istovremeno uđu u EU, zatim o stvaranju zajednice balkanskih država, pa čak i onih da srpskoj pokrajini treba priznati nezavisnost i da neće ništa značiti skidanje preambule u Ustavu Srbije o Kosovu, kao integralnom delu Srbije... Mnogi su zastupali tezu da ne bi trebalo fatalistički gledati na Kosovo i govoriti da je ono izgubljeno, jer tamo još uvek živi oko 120.000 Srba...

Razgovori se tek zahuktavaju... Ali pred nama je činjenica da sve zapadne zemlje u Prištini imaju svoje ambasade, a da je NATO tamo prisutan već 18 godina. Baza "Bondstil" je najveća baza u ovom delu sveta... Više od 100 zemalja u svetu je priznalo nezavisnost Kosova, uključujući i 22 zemlje Evropske unije.

IZA nas ostaje agresija i NATO bombardovanje, rušilački vojni pohod na SR Jugoslaviju i neviđeni zločin nad našim narodom. Posledice su katastrofalne: rušenja i razaranja zgrada, bolnica, dečjih vrtića, fabrika, energetskog sistema, mostova, drumske i železničke infrastrukture, rafinerija, radio i TV stanica, predajnika, relejnih stanica, kasarni... Ukupna materijalna šteta je procenjena na više od 100 milijardi dolara. Ali ostaje činjenica da srpske snage bezbednosti, herojskom odbranom, nisu dopustile da NATO okupira celu Srbiju. Činjenica i Mirovni sporazum iz Kumanova i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Posle nove runde briselskih razgovora, moguće je i održavanje međunarodne konferencije na kojoj će, možda, i ova dva dokumenta imati značajnu ulogu.