Amerika menja odnos prema SFRJ

U DEPEŠI od 28. aprila 1987. o otvaranju "kontroverznog" plenuma jugoslovenske partije, konstatuje se da se on održava "po nalogu partijskih konzervativaca - pre svega lidera iz južnih republika, iz redova vojske i snaga unutrašnje bezbednosti". Ti pobornici "čvrste ruke", dodaje se, "izražavaju, kako se saznaje iz raznih izvora, zabrinutost zbog sve manje sposobnosti režima da kontroliše svoje brojne kritičare i nastoje da zavedu oštriju kontrolu nad štampom i ograniče etnički nacionalizam, javne proteste i pojave političkog pluralizma".

Da položaj Srbije još nije izgubljen u američkim očima, pokazuje predviđanje da će reformistički nastrojeni lideri - uglavnom iz Slovenije i Srbije - ustati, kako se očekuje, u energičnu odbranu nastavka dalje demokratizacije društva.

To je, međutim, nečija, samo jedna rečenica. Sledi opsežan dokument, koji vidimo kao mogući indikator promene odnosa SAD prema Jugoslaviji, kroz direktnu podršku decentralizaciji, odnosno slabljenju centralne vlasti zemlje. Reč je o obaveštajnoj proceni "Jugoslavija: Izgledi za stabilnost i ekonomski oporavak", iz avgusta 1987, čiji prognostički dometi se odlično vide već na početku, kada se iznosi procena da je veoma decentralizovan sistem u Jugoslaviji trajnijeg karaktera nego što se ranije predviđalo.

DECENTRALIZACIJA, odmah se stavlja do znanja, "služi interesima politike SAD time što unapređuje stabilnost, podstiče politički pluralizam i pruža najbolje izglede za ekonomski oporavak i dobre odnose sa zapadnim kreditorima i poverenicima".

"Jugoslavija se, po našem mišljenju, nalazi usred razvoja koji se nastavlja, razvoja bez presedana u komunističkom svetu, u pravcu korišćenja značajnih elemenata političkog pluralizma u zapadnom stilu i, u nekim regionima, liberalnije ekonomske politike. Verujemo da će se ovakav trend nastaviti i pružiti najbolje mogućnosti na duži rok za unutrašnju stabilnost i ekonomski oporavak Jugoslavije. Sadašnji ekonomski zastoj i opadanje, kao i fragmentacija političke vlasti, znače, međutim, da dalji razvoj zemlje ne pruža osnova za neminovan zaključak, i da bi, pod određenim okolnostima, Jugoslavija mogla da se vrati na autoritarizam većih razmera ili da ovakav zastoj dovede do nestabilnosti i kraha.

"POLITIČKI kurs zemlje je predmet velikih nesuglasica i trvenja među Jugoslovenima koji žestoko raspravljaju o sistemu koji im je Tito ostavio u nasleđe. U stvari, svi se slažu da ovaj sadašnji sistem, koji republikama pruža mogućnost skoro veta u mnogim oblastima nacionalne politike, funkcioniše slabo, čak jadno. Dugotrajni etnički sporovi i etničke napetosti uporno se nastavljaju, inflacija i nezaposlenost dostižu rekordnu visinu, a sve moćniji republički lideri su oštro podeljeni oko mogućih rešenja za probleme i sukobe u zemlji...

Mnogi lideri - naročito premijer Branko Mikulić i funkcioneri najveće republike Srbije na jugu - tvrde da je izvesna centralizacija u ekonomskoj politici neophodna i od suštinskog značaja kako bi se uspostavile jače i više na tržište orijentisane institucije potrebne da bi se ponovo pokrenuo ekonomski rast. Drugi, pak, naročito iz bogatijih severnih republika Slovenije i Hrvatske i iz BiH, koja se sve više razvija, insistiraju na tome da se ekonomska vlast zadrži na republičkom nivou. Oni tvrde - po našem mišljenju s pravom - da decentralizacija može samo povećati neefikasnost i smanjiti ekonomski potencijal Jugoslavije."

U SUŠTINSKOM pitanju, Amerika je već tada na strani bogatijih republika, u koje je, osim Slovenije i Hrvatske, svrstana i BiH.

"Pobornici ekonomske decentralizacije biju paralelnu bitku za jačanje centralnog partijskog aparata i savezne vlade. Lideri iz severnih republika se suprotstavljaju ovakvim merama iz straha da će izgubiti političku, ekonomsku i kulturnu autonomiju koju su izvojevali.

"Neki poput onih iz Slovenije veruju da bi ponovna centralizacija na kraju verovatno odvela zemlju u suprotnom pravcu i zaustavila proces političke liberalizacije koji se odvija u nekoliko republika od Titove smrti. Mi verujemo da su oni verovatno u pravu.

OVA žestoka debata se sve više rasplamsava i u izvesnom smislu je u senci, jer retorika centralista o reformi ima svoje skrivene motive i interese na dnevnom redu:

- Srbija bi volela da se decentralizacija iskoristi za ponovno uspostavljanje srpske dominacije nad celom Jugoslavijom.

- Siromašne južne republike računaju da bi veća moć centra njima pomogla da dobiju dodatnu podršku i ekonomsku pomoć sa severa.

- Frustrirani savezni funkcioneri poput premijera Mikulića žele, pak, jačanje njihove vlasti kako bi nametnuli politiku centra neposlušnim republikama."

ANALITIČARI iz Lenglija su procenili da centralisti neće uspeti u svojim naporima da se sprovedu velike promene u političkom i ekonomskom sistemu zemlje u bliskoj budućnosti, što se pokazalo tačnim.

"Po Ustavu, republikanci (regionalisti) imaju veštačko pravo veta nad donošenjem odluka o većini ključnih pitanja i mogu blokirati ili razvodniti politiku sa kojom se ne slažu. Za Jugoslaviju to u bliskoj budućnosti znači:

- Političko odlučivanje uopšte ostaće sporo, složeno i teško, pošto će se u tegobnom procesu morati da traži opšta saglasnost...

- Režim će verovatno biti nesposoban da ostvaruje program koherentne ekonomske reforme na opštenacionalnoj osnovi, iako će neke republike usvojiti liberalniju ekonomsku politiku.

Iz svega toga uskoro će proizaći zastoj u makroekonomskoj politici Beograda koji će za interese SAD predstavljati uznemiravajuće izglede da centralna vlada u najboljem slučaju nastavi da teži glatkom rešavanju ekonomskih problema zemlje, uključujući tu servisiranje inostranih dugova u iznosu od 19 milijarde dolara.Ipak, alternativa - davanje saveznim organima vlasti veća ovlašćenja nad privredom - verovatno bi se pokazala još štetnijom.

PREMA obaveštajnoj proceni iz 1987, "do ekonomskog napretka kakav se može predvideti doći će zahvaljujući ekonomski dinamičnijem zalaganju za decentralizaciju - pre svega, Slovenije, Hrvatske i BiH.

"Slovenija, i u nešto manjoj meri Hrvatska, najbolji su raspoloživi modeli za druge republike za uvođenje liberalnije ekonomske politike. S obzirom na nedostatak stvarne privrženosti tržišnoj privredi u redovima centralnih organa vlasti, konkurencija (verovatno među republikama, tj. njihovim privredama - prim. aut.) predstavlja najverodostojniju dugoročnu nadu za uvođenje liberalnije ekonomske politike", piše u dokumentu.