Kolebljivi mitropolit Rajačić

VIŠE od 2.000 Srba, nezadovoljnih ishodom razgovora srpske delegacije, sa vođom mađarske revolucije Lajošem Košutom u Požunu, okupilo se 19. aprila 1848. pred mitropolijom u Sremskim Karlovcima. Došli su da mitropolit odredi mesto održavanja Narodne skupštine - Novi Sad ili Sremski Karlovci?

Upravo zbog dramatičnog sudara dva shvatanja o naciji, koje se nedvosmisleno pokazalo u Požunu, kada je Košut jasno srpskoj delegaciji stavio do znanja da pripadnici srpskog naroda nemaju pravo na naciju, u redovima Srba porasli su zahtevi da se nešto radikalno preduzme.

Pošto se glavni argument mađarskih vođa zasnivao na principu da se pravo na nacionalnost stiče prvenstveno zasebnom nacionalnom teritorijom, Srbi u Ugarskoj verovali su da, uz posredovanje austrijskog cara, treba da najzad dobiju svoju teritoriju kojom će autonomno upravljati.

SRPSKI zahtevi za vojvodstvom zasnivali su se na istorijskom pravu, na privilegijama i vojnim zaslugama. Videvši da je veći deo Evrope zahvaćen "plamenom" nacionalnih revolucija, Srbi su smatrali da je kucnuo čas da i oni pokušaju ostvariti svoja nacionalna prava i to na svenarodnoj Skupštini. Čekala se samo reč mitropolita Rajačića, datum i mesto održavanja svesrpskog zasedanja.

Pred mitropolitovim dvorom, u iščekivanju da se Rajačić pojavi na balkonu, masa ljudi uzvikivala je: "Hoćemo narodnu skupštinu!"

Mitropolita Josifa Rajačića (1785-1861), koji će docnije imati jednu od glavnih uloga u srpskom pokretu, u početku je uznemirila, pa i uplašila tolika masa nezadovoljnih ljudi. Na početku bune 1848. godine, Rajačić je, kao član mađarskog Gornjeg doma, učestvovao u formiranju prve mađarske odgovorne vlade u kojoj je bio i Lajoš Košut.

MITROPOLIT, naime, nije bio za suviše radikalne poteze.Okupljenu masu "naoružanu" zastavama i patriotskim pesmama Rajačić je doživljavao kao "zanesene sinove". Pokušao je da ih govorom sa prozora dvora primiri, ali ga je u tome prekinuo pisac Bogoboj Atanacković koji je mitropolitu doviknuo da siđe među narod.

Atanackovićev predlog masa je burno pozdravila pa je mitropolit sišao i okupljenim sunarodnicima predložio da se najpre održi pretkonferencija, pa tek zatim skupština. Želeo je da dobije na vremenu kako bi se stišalo srpsko nezadovoljstvo kako bi se, zatim, o svemu mirne glave razmišljalo.

Narod je, međutim, prekinuo njegovo obraćanje povicima: "Hoćemo skupštinu! "Videvši da nema reči koje u tom trenutku mogu da stišaju nezadovoljstvo Srba, mitropolit je nevoljno popustio i zakazao zasedanje skupštine u Sremskim Karlovcima od 1. do 3. maja 1848. godine po starom, odnosno od 13. do 15. maja po novom kalendaru. O datumu održavanja skupštine mitropolit je obavestio Jožefa Etveša, mađarskog ministra prosvete.

DVA dana posle dogovora o datumu skupštine, a u strahu da se u drugim mestima ne ponove incidenti iz Novog Sada kada su spaljene matične knjige vođene na mađarskom jeziku, mitropolit je 21. aprila izdao naredbu episkopima da u svojim eparhijama ubuduće vode matične knjige na crkvenoslovenskom jeziku. Takođe, uputio ih je da na sigurno mesto sklone knjige, do tada vođene na mađarskom jeziku kako bi one bile sačuvane od novog pokušaja uništavanja.

Ova mitropolitova prevencija nije urodila plodom. U Sentomašu (današnji Srbobran), Adi, Molu, Kanjiži, Starom Bečeju, Melencima, Vranjevu, Vršcu i Velikom Bečkereku (Petrovgradu - Zrenjaninu) te knjige su spaljene.

Uporedo, rasli su nemiri među Srbima u Bačkoj i Banatu. U Pančevu su izbili 22. aprila kada se pred Gradskom kućom okupilo više stotina ljudi. Oni su ušli u magistrat, tražili smenu pančevačkih vlasti i da se zaplene njihova imanja i dodele sirotinji koju su opljačkali velikim nametima. Narod je svojim rukama strpao u zatvor gradonačelnika i gradskog beležnika.

U NEREDIMA koje je u Velikoj Kikindi, na Uskrs 24. aprila, podstakao meštanin Đorđe Radak sa četvoricom svojih kolega - studenata, bilo je i ljudskih žrtava. Nemire nije bilo teško "potpaliti" jer u Kikindi je dugo tinjalo narodno neraspoloženje prema vlastima u magistratu i distriktu.

Radak je pred okupljeni narod izašao s narodnim barjakom i sa tvrdnjom da mu je barjak poslao lično mitropolit Josif Rajačić. Rekao je okupljenoj masi: "Ovog se barjaka držite jer samo uz ovaj barjak moći ćete deobu zemlje polučiti."

Narod je to shvatio kao poziv da sa magistrata ukloni mađarsku zastavu kako bi na njeno mesto postavio narodni barjak, što je i učinjeno. Vlasti magistrata ubrzo su reagovale naredbom da se sa magistrata ukloni narodna i ponovo postavi mađarska zastava. Usledila je i naredba vojnicima da upotrebom sile rasteraju okupljeni srpski narod. U napadu su ubijena tri Srbina, a nekoliko njih je ranjeno.

SUPROTNO očekivanjima vlasti, to nije ni uplašilo ni rasteralo pobunjene Srbe. Još ljući, jer je vojska napala nenaoružan narod, vilama i motikama, nasrnuli su na vojnike koje su isterali iz varoši. U tom sukobu živote je izgubilo petoro Kikinđana i još četvorica oficira.

Kikinđanima su u pomoć pristigli seljani iz okolnih mesta - Kumana, Melenaca, Bašaida i Vranjeva. Bili su naoružani vilama i kosama. Razljućena masa provalila je u magistrat, uništila arhivu i oštetila većinu magistratskih prostorija, a zatim je upadala i u kuće zvaničnika. Nemiri su zahvatili i Srbe u Starom Bečeju i Potiskom distriktu.

Mitropolit Rajačić nastojao je da upozori ogorčeni narod da nastavkom takvog ponašanja mogu da izazovu veliko zlo. Opštini Velika Kikinda mitropolit je u pismu poručio da teško pada "srcu mome što se i najveća dela po celom svetu bez kapi krvi posvršavaše i jošt svršavaju, a kod nas u početku se odma krv proliva".

MITROPOLIT je izrazio kikindskim vlastima žaljenje što "u ovim najvažnijim okolnostima kad mi narod svaki čas sa sviju strana dolazi, svoje nevolje i zahtevanja predlaže, ne mogu kuće i položenija moga ostaviti da k vama iziđem".

Istog dana mitropolit je u pismu ukorio kikindskog protu Pavla Vlahovića zbog toga što je, kako je naveo, svojim pasivnim ponašanjem dozvolio da narodno nezadovoljstvo u varoši dobije revolucionarni karakter. Proti je naloženo da, kako zna i ume, smiri narod. Rajačić je episkopu temišvarskom Pantelejmonu Živkoviću naložio da hitno otputuje u Kikindu i da "svojom osvedočenom revnošću i mudrošću" sačuva narod od daljih nemira.

O svemu je mitropolit Rajačić obavestio i mađarskog ministra Jožefa Etveša. Od njega je zatražio da što pre odobri sazivanje narodnog zbora kako bi se rešila goruća pitanja i predupredio nastavak nemira.