Zakon biča Petra Čarnojevića

U NAMERI da stane na put daljem rasplamsavanju nemira među srpskim stanovništvom u Ugarskoj, proisteklim iz nedvosmislene poruke predstavnika mađarske vlade Lajoša Košuta da Srbi ne računaju na priznanje svoje nacije kao ni na autonomnu teritoriju, mađarska vlast je 26. aprila imenovala grofa Petra Čarnojevića za izvanrednog i oponumoćenog komesara.

Zadatak Čarnojevića, dotadašnjeg tamiškog velikog župana, bio je da bunu Srba u Torontalskoj županiji uguši oružanom silom i da kazni krivce. Imao je ovlašćenje da preke sudove, osim u Torontalskoj, osnuje i u Tamiškoj, Aradskoj i Krašovskoj županiji a zatim i u kraljevskim gradovima: Novom Sadu, Temišvaru, Aradu, Somboru, u Šajkaškom okrugu i drugde gde je potrebno.

Osim poverenog zadatka, kako navodi akademik Vasilije Krestić u svom kapitalnom delu "Srbi u Ugarskoj 1790-1918", od Čarnojevića je vlast očekivala da kazni učesnike bune u Velikoj Kikindi. Komesar je takođe morao da u red i u podaničku poslušnost uvede nekadašnje kmetove koji su u nekim mestima silom oteli spahijsku zemlju i prestali da im plaćaju arendu. Takva dela mađarska vlast ocenila je kao "skaredna i nevaljala prestuplenija".

LIČNOST, a ponajviše političko-komesarska delatnost grofa Čarnojevića, njegovi savremenici i docniji istoriografi, kako na srpskoj, tako i na mađarskoj strani, ocenili su kao - kontroverznu. Srbi su ga poštovali zbog pripadnosti jednoj od najuglednijih srpskih porodica Čarnojević, ali su ga smatrali izdajnikom prvenstveno zbog kazneno-komesarske uloge koju mu je dodelila mađarska vlast.

Na kritike sunarodnika komesar Čarnojević je odgovorio: "Vi ćete i posle ostati i živeti među narodom, a strani i kojekakvi agitatori će se razići. Vas će sustići opravdani gnev kada se narod bude osvestio i shvatio šta se dogodilo."

S druge strane, Mađari su uglavnom smatrali da bi angažman Čarnojevića trebalo da predstavlja most između srpskog i mađarskog naroda. Zamerali su mu, međutim, neodlučnost u rešavanju političkih srpsko-mađarskih nesporazuma.

KRITIČARIMA iz mađarskih redova komesar Čarnojević odgovorio je ovim rečima: "Moja je namera bila da koliko god je to moguće, spor izravnam bez krvoprolića jer dobro znam da se oružjem svaka pobuna može ugušiti, ali da se tim putem prijatelji steći ne mogu."

U svom komesarskom Dnevniku, koji je preveo prof. Zoltan Đere, Čarnojević je neposredno po poverenom mu zadatku napisao da će svi prestupnici (misleći na pobunjene sunarodnike), osetiti ne samo zakon biča, nego će morati da plate i štetu koju su počinili kao neprijatelji i izdajice otadžbine u času "kad opšta spasitelna reč, bratinstvo, kralj, otečestvo i zakonodavstvo svaku blagorodnost iziskuje".

KOMESAR je organizovao preke sudove po celoj Bačkoj i Banatu. "Srpske novine" iz tog perioda ovako su pisale o njemu: "Sumnja koju su Srbi imali o Čarnojeviću, sasvim je već izašla na vidik. On nimalo ne dejstvuje u prvoj, i krvoprolitnoj svojoj komisiji kao Srbin, no kao ljuti zlotvor srpski. On je 900 Srbalja pozatvarao u Kikindi, dvojicu obesio i šestorica čekaju tu istu sudbinu. 'Čarnojević nije ni umom ni srcem Srbin', a gde dejstvuje, ne oružava ga angel hranitelj mira, no legisni vojnika i dželata."

Srbi Petra Čarnojevića nisu prihvatili kao predstavnika svojih interesa, a mađarska vlada krajem jula 1848. godine, zbog nedovoljne energičnosti u kažnjavanju srpskih ustanika, rezrešila ga je dužnosti komesara.

ZANIMLjIVO je da je onog dana kada je imenovan za kraljevskog komesara koji je trebalo da dovede u red i da surovo pokažnjava srpske pobunjenike, Petru Čarnojeviću bio je poveren i zadatak komesara predstojećeg sabora Srba.

Po zamisli vlasti, sabor je trebalo da se održi u Novom Sadu i nikako nije smeo da ima karakteristike skupštine, već isključivo da bude "sabor grkounijatskih podanika". Bilo je određeno da saboru prisustvuje 100 poslanika i to 75 iz redova građanstva i 25 predstavnika sveštenstva.

Pošto su izbili nemiri Srba u Starom Bečeju i još nekim mestima, mađarska vlada, uz saglasnost kraljevskog namesnika nadvojvode Stefana, preinačila je odluku o održavanju srpskog sabora - umesto da se, kako je ranije bilo rečeno, održi 15. maja u Novom Sadu, odlučeno je da to bude 27. maja u Temišvaru. Ova promena u redovima Srba izazvala je novi talas nezadovoljstva. Tim pre što Srbi nisu želeli crkveni sabor, nego skupštinu.

MITROPOLIT Rajačić, međutim, bio je više naklonjen crkvenom saboru, ali je pokušao da učini po volji obeju strana. Videvši nezadovoljstvo sunarodnika, on je bez odobrenja mađarske vlade, ipak odlučio da sazove Narodnu skupštinu za 13. maj, a zatim je pokušavao i da je odloži. Odustao je od promene odluke videvši da se narod već 11. maja počeo okupljati u Sremskim Karlovcima, središtu Mitropolije SPC.

Novi Sad se, u međuvremenu, našao na spisku mesta u kojima je komesar Čarnojević proglasio preki sud za pobunjene Srbe koji su u Novom Sadu, Velikoj Kikindi i drugim mestima spaljivali protokolarne knjige na mađarskom jeziku, pa je odlučeno da se Narodna skupština ipak održi u Karlovcima.

Shvatajući značaj predstojećeg zasedanja, a u nameri da se ona usmeri u najboljem pravcu za Srbe, danima uoči zasedanja oglašavali su se viđeniji Srbi. Tako je u štampanom oglasu Đorđe Stratimirović (1822-1908), komandant srpske vojske 1848. godine i sinovac mitropolita Stefana Stratimirovića (1747-1836), apelovao na sunarodnike da dobro razmisle koje ličnosti će izabrati na saboru u Karlovcima jer Majska skupština, u tom važnom trenutku, treba da obezbedi nezavisnost našeg naroda i da "naš mili jezik i naše slavno srpsko ime protiv svakog nepravednog nasrtanja obezbedi".

STRATIMIROVIĆ se posebno osvrnuo na graničare upozorivši ih da kao "slobodni muževi" na skupštini ne biraju svoje predstavnike po visini čina, nego da gledaju da li je kandidat "muž od poverenja". Naposletku, poručio je sunarodnicima da sve što narodna skupština zaključi i izabere, radosno prime "i ako treba, svom silom, ma i s mačem u ruci, izvrše".

Letkom se oglasio i Jovan Subotić (1817-1886), filozof, advokat, pesnik, političar i član Vrhovnog sudstva u Zagrebu. Subotić je "rodoljubivim Srbima" predložio ujedinjenje Trojedne kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije sa Vojvodstvom srpskim koje bi činili delovi Srema, Bačke, Banata i Baranje. Vojvoda te teritorije, po Subotiću, trebalo bi naizmenično da bude rimokatolik i pravoslavac.

Ovaj, kao i ostali istupi pojedinaca podsticali su interesovanje naroda za Majsku skupštinu, te su mnogi iz Bačke, Banata i Srema, ali i iz Srbije, Hrvatske i Slavonije pohrlili u Karlovce sa osećajem da je reč o istorijskom događaju.